KRISTIJAN

Pazljivo sam je pratio dok je pricala. Njene ruke su se znojile a reci jedva izlazile iz usta, uvredio sam je onim sto sam rekao, nije joj bilo svejedno. Nisam zeleo da je pitam sta je mislila pod onim sto je rekla i planirao sam promeniti temu, ali nisam ni poceo jer je ona ustala.

Valentina: "Hvala vam sto ste odvojili vreme za mene."

Rekla je sigurno i krenula ka vratima.

Kristijan: "Gospodjice Kovacevic, gde ste vi posli?"

Upitao sam je a ona se okrenula i zbunjeno me pogledala.

Valentina: "Mislim da nemam sta da trazim ovde vise."

Kristijan: "Primljeni ste."

Rekao sam ozbiljno, a na njenom licu se pojavio osmeh. Oci su joj zasijale od srece i to me je nateralo da se nasmejem.

Valentina: "Cekajte" rekla je zbunjeno "Zaista sam primljena?" Priblizila mi se.

Kristijan: "Da."

Odgovorio sam kratko i vratio se na svoje mesto. Bilo mi je uzivanje da je gledam kako se raduje ali ovo nisam ja, pogledao sam i na sat, Katarina me ceka.

Kristijan: "Porazgovarajte sa mojom glavnom asistetkinjom u koje vreme da dodjete na posao i slicno."

Valentina: "U redu, hvala vam previse."

Nasmejala mi se i krenula izlaziti, tada sam spazio da je zaboravila na stolu svoju fasciklu.

Kristijan: "Sacekaj!"

Rekao sam glasnije i ona se okrenula. Uzeo sam fasciklu i tada je shvatila da ju je zaboravila. Udarila se lagano po glavi i sa osmehom je uzela od mene.

Valentina: "Izvinjavam se."

Osmehnuo sam joj se i klimnuo glavom da je sve u redu i ona je izasla. Zakljucao sam vrata i otisao do drugog dela moje kancelarije koji je bio pregradjen. Uzeo sam novo odelo i presvukao se. Danas je Katarinin rodjendan, dogovorili smo se da izadjemo na veceru i povedemo Pavla.  Zavezao sam kravatu i obukao sako te izasao iz firme. Auto mi je stojao ispred, jedan od momaka mi je bacio kljuceve i ja sam krenuo. Dok sam putovao, pozvao sam Nenada.

Nenad: "Izasao sam napolje da vidim pada li sneg."

Nije rekao ni halo vec je odmah poceo da se sali. Nasmejao sam se. Nenad je moj jedini prijatelj. Prijatelji smo od osnovne skole.

Kristijan: "Zasto?"

Nenad se sarkasticno nasmeje te mi odgovori.

Nenad: "Zato sto me ti zoves dva puta godisnje, da mi cestitas rodjendan i slavu."

Rekao je kratko a ja sam se poceo jos vise smejati. Koja je on budala.  Doduse, ima istine u tome sto kaze.  Retko kada ga zovem na telefon, a i sta se buni on? Svakako smo stalno zajedno, radimo na istom mestu. Ne mogu ja njega zvati svaki dan, a vidjamo se i zajedno smo preko osam sati. Bilo bi mi to previse.

Kristijan: "Ne preteruj."

Nenad: "Hajde da cujemo sta je toliko vazno gospodine Kristijane, pa sta se udostojili da me pozovete na telefon."

Kristijan: "Saznaj sve o nasoj novoj radnici, Valentini Kovacevic."

Nenad: "Ne znam da li imamo takvu radnicu u firmi."

Kristijan: "Nenade, danas se tek zaposlila."

Odgovorim nezainteresovano.

Nenad: "Dobro. Otkud to odjednom?"

Zamislio sam se i sam. Nisam doktor ali ocigledno od necega boluje, zdrava osoba onako ne izgleda.

Kristijan: "Ona boluje od neke bolesti. Zelim da znam koje."

Nenad: "Zasto si je onda zaposlio?"

Uzdahnuo sam, prethodnih godina sam se morao pravdati porodici a sada moram Nenadu.

Kristijan: "Eto tako mi doslo." Bio sam ironican te dodao "Saznaj, pa javi."

Planirao sam prekinuti, Nenad koliko me zna, znao je da cu prekinuti pa je na vreme povikao.

Nenad: "Ej, ej ne prekidaj" nasmejao sam se, a on je nastavio "Danas je rodjedan snajki Katarini."

Nenad se bezobrazno nasmejao, budala. Zna kakva je situacija sa Katarinom.

Kristijan: "Da, jeste."

Nenad: "I sta si joj kupio?"

Pogledao sam u crvenu kutijucu sa ogrlicom koja je stojala na prednjem sedistu. Ona voli takve stvari i to je razlog zasto sam joj kupio bas ogrlicu.

Kristijan: "Jesam nesto. Hajde prekidaj, covece."

Nenad: "Znas da joj najlepsi poklon mozes dati jednim poljubc.."

Prekinuo sam poziv i nisam dozvolio da Nenad zavrsi do kraja recenicu. Znam ga, i znam da ce ponovo da se zeza sa tim. Ubrzo sam stigao kuci i obezbedjenje mi je otvorio kapiju. Stavio sam Katarinin poklon u dzep sakoa. Cim sam izasao iz auta Pavle mi je potrcao u zagrljaj.

Pavle: "Nedostajao si mi."

Poljubio me je u obraz.

Kristijan: "I ti meni. Jel je mama spremna?"

Klimnuo je glavom da nije. Drzao sam ga u narucju i usli smo u kucu. Pustio sam Pavla ostavisvi ga sa dadiljom i otisao do Katarine. Pokucao sam na vrata.

Katarina: "Udji."

Stisnuo sam bravu i otvorio vrata. Katarina je bila pored ogledala i pokusavala da zasnjira haljinu. Prisao sam joj i nezno povikao snjir haljine uz njena ledja. Gledala me je u ogledalu i pratila svaki moj pokret. Izvadio sam kutijicu iz dzepa, a onda iz kutijice uzeo ogrlicu. Polako sam je stavio oko Katarininog vrata te joj zakopcao. Okrenula se ka meni sa osmehom.

Katarina: "Jako je lepa. Hvala ti puno."

Zagrlila me je i ja sam uzvratio zagrljaj, a onda je Pavle utrcao u nasu sobu.

Pavle: "Ja sam gladan."

Oboje smo se nasmejali i zagrlili li ga. Pavle je nastao u noci kada sam ja bio pijan, napravio sam ga sa zenom koju nikada ne bih mogao da volim ali nikada nisam proklinjao to sto se rodio. Prihvatio sam i da ozenim Katarinu i ni ne kajem se zbog toga. Ne kajem se ni sto ga imam sa Katarinom, ona je divna majka i divna osoba ali jednostavno znam da je nikada necu zavoleti, to je prosto nemoguce. Ne kajem se ni zbog cega pa ni zbog toga sto imam dete sa zenom koju sam ozenio samo iz razloga jer je ostala trudna. Da je moguce da vratim vreme, ne bih ga vratio. Opet bih zeleo da se dogodi jedna noc sa Katarinom jer u toj noci je nastao Pavle, razlog mog zivota.