Dan venčanja

Nanesem poslednji sloj ruza na usne, odmaknem se malo od odgledala pa se ponovo pogledam u isto. Sve na meni je savršeno, od niske punđe sa platenicom do jednostavne bele haljine. Nisam želela nositi neku venčanicu, svoj najsrećniji dan sam ovako zamišljala. Nekako sam ja uvek bila skroz obična osoba. Volim samo jednostavne stvari. Približim se prozoru te krenem gledati u ljude koji ulaze i restoran. Pogled mi zastane na devojčici koja se igra sa, pretpostavljam, svojim ocem. Stavila mu je cveće iza uha i blistavo se osmehivala. Oči mi se nakupe suzama. Ne želim da uništim šminku te pogledam u plafon kako bih izbegla suze. Nikada nisam imala dobar odnos sa ocem, trudim se da ne zaplačem, ali bih najradije sada vikala na sav glas. Oni ne žele doći, izgovor im je venčanje u drugoj državi. Znam da to nije razlog zašto neće doći. Boli me duša što ću ovu noć biti sama. Volela bih da su tu, da su mi podrška koja nikada nisu bili. Ovde, na svoj najsrećniji dan, biću sama. Biću u masi nepoznatih ljudi, neću imati nikog svog. Osim ako ne računam Arslana. Osmeh mi se pojavi na licu, na samu pomisao njega. Cela ta naša ljubavna priča je ludilo, međutim.. Koliko god naša priča bila luda, toliko sam sigurna u ljubav koju osećamo jedno pored drugog. Znam da ću biti srećna pored njega. Pogledala sam na sat, Arslan bi trebao stići svakog časa, i malo me hvata trema zbog toga. Sigurna sam da želim ostariti pored njega, samo me malo hvata trema. Mi smo jutros doputovali, ja ni ne poznajem njegove. Sve se dešava na brzinu. Celo ovo venčanje je ludilo. Začulo se kucanje na vratima, a zatim je ušao Arslan. 

,,Jesi li spremna?" , uhvatio me je za ruke i oduševljeno gledao.

,,Jesam." , rekla sam uzbuđeno.

,,Tvoji na kraju ne dolaze?" , potvrdno sam klimnula glavom a onda je on nastavio ,,Nemoj biti tužna, ja sam tu." , da, on je tu. Ali moj san je bio da me moj rođeni brat, zajedno sa ocem, predaju čoveku sa kojim planiram ostariti. To je san odmalena. Međutim, kako sam rasla, shvatila sam da se to nikada neće dogoditi. Izaći ću sa Arlsanom, srećna sam zbog toga naravno, samo me i dalje boli duša što sam sama. U drugoj državi gde samo poznajem svog budućeg muža.

,,Hvala što postojiš." , zagrlim ga a on mi se samo osmehne. Izvuče iz džepa crvenu traku, ja ga pogledam smrtno ozbiljna. Ne želim to da nosim na svom venčanju. I on to dobro zna.

,,Ne gledaj me tako. Ni ja ne želim da ovo nosiš, ali se čini da nemaš izbora." , pokuša mi staviti, ali se ja izmaknem.

,,Nema šanse!" , povičem te nastavim ,,Ja nevina nisam, a i da jesam ne bih nosila to." Kažem ozbiljno. U kom smo mi veku? I da sam nevina, što to svi moraju da vide. Da smo u dvadesetom veku, pa okej. Doduše, svako radi šta želi. Svi imamo pravo na izbore, ja to ne želim. Ko želi nek stavlja.

,,Komplikovana si." , odmakne se i baci onu traku na pod.

,,Ne želim to da držim oko struka, ne razumem zašto toliko insistiraš?" , ignorisao me je otvorivši vrata.

,,Elvir!" Bio je glasan, kako bi ga  taj koga zove, čuo. Posle samo par sekundi jedan čovek je ušao, noseći u ruci ukrasnu kutiju. Isak je uzima i otvara, puhnem videvši da je u pitanju ogrlica.

,,Stvarno me nerviraju tvoji skupi pokloni." , već sam se iznervirala, ne volim kada to radi. Za sve ovo vreme kada se poznajemo, kupovao mi je samo skupe poklone. Pola tih poklona nisam ni uzela, ne bih uzela ni tih par da me nije naterao.

,,Znam da se nisi oduševila, ali morao sam." , spremala sam se pitati ga zašto je to rekao, međutim on me je pretekao rekavši ,,Kada ti je stavim, poći cemo. I matičar je stigao." Uzeo je ogrlicu u svoje ruke i stavio mi je.

m,Sledeći put kada mi budeš morao kupiti poklon" , kažem sarkastično te ga pogledam u oči pa dovršim rečenicu "Kupi mi čokoladu." , samo se nasmejao. Zna koliko obožavam čokolade, ja ne biram što se njih tiče. 

,,Krećemo?" , upita sa osmehom te mi pruži ruku, stavim svoju ruku na njegovu. Onaj čovek nam otvori vrata, pa krenemo. Prođemo mali hodnik i uđemo na velika vrata. Čim zakoračimo na skupocene pločice koje su po celoj sali, latice ruža krenu padati na nas. Svi nam aplaudiraju, gledam u te ljude. Svi mene čudno gledaju, kao nasmejani su, a čim ih pogledam, pogledaju me kao da sam im ubila nekoga. Čim priđemo manjem stolu, gde sa jedne strane sede dva svedoka, a sa druge matičar, Arslan mi izvuče stolicu te sednem gledajući sve te ljude. Osećam se kao siroče, Arslan čim sedne, uhvati me za ruku. Osetio je da sam usamljena.  Približi se mojoj glavi i šapne ,,Uzimaš samo moje prezime." , odmah odmahnem glavom i pogledam ga ozbiljno. Želim da zadržim svoje prezime i dodam njegovo, on to zna. Zašto mi to sada govori? Čim smo zakoračili u ovu salu, on se smrknuo. Ništa mi nije jasno.

,,Rekla sam ti da želim da zadržim svoje prezime i uzmem svoje. Zašto mi to govoriš sada pred svršenim činom?" , Arslan izdahne te kaže ,,Nećemo sada o tome." , zbunio me je totalno, želim da se svađam i raspravim, ali nije vreme ni mesto za to. Matičar je prvo postavio pitanje Arslanu, pa onda meni. 

,,Da li ti Arija uzimaš Arslana za svog supruga?" , bila sam pomalo uplašena zbog njegovog ponašanja. A i svi ti ljudi su me gledali čudno. Onda sam pogledala u Arslana, nasmejao se blago. Osetio je da se ljutim, nije bio ljut ili nesto slično, kao da me je razumeo. Osećam se sigurno pored njega.

,,Da!" , kažem sa osmehom. Nema veze. Valjda ne može biti toliko loše ako uzmem samo njegovo prezime?

"Da li uzimate njegovo prezime ili ostavljate svoje?"

,,Uzimam njegovo." , rekla sam sigurno. Nema veze. Valjda ne može biti toliko loše ako uzmem samo njegovo prezime? Arslan je potpisao. Gledao me je čudno, a onda sam ubrzo i shvatila zašto. Arslan Kilič? On je musliman? Ruka mi drhti, ne znam šta da uradim. Tobože mu je majka muslimanka pa se zato zove Arslan, a otac mu je hrišćanin. Iako mi je to zvučalo neverovatno, ubedio me je. Osećam Arslanovu ruku na svojoj nozi. Ima mnogo toga da mi objasni. Samo sam potpisala u nadi da će se ovo veče što pre završiti i da Arslan ima logično obašnjenje. Uhvatio me je za ruku i ustali smo. Svi su nam aplaudirali. Okrenula sam se ka njemu, poljubio me je u čelo. Zatim smo ustali i stali nedaleko od stola. Ljudi su nam počeli prilaziti kitivši me zlatom. Bila sam previše zbunjena i gledala u njega. 

,,Nemoj me tako gledati." Govori kroz zube dok nam ljudi i dalje prilaze, čestitaju pa stavljaju zlato na moju haljinu ili neko čak stavi između nas u neku ukrasnu korpu. Samo sam ga iskulirala i nastavila da se pozdravljam sa gostima.

Onda su nam prišli dvoje stariji ljudi, imali su možda oko šezdesetak godina. Iz njihovog razgovora sa Arslanom sam shvatila da su mu roditelji. Arslan im je poljubio ruku, onda je njegov a majka prišla do mene i pružila mi ruku da je poljubim. Gledala me je kao da sam joj ne znam ni ja šta učinila. Ovo je bio prvi put da ljubim nečiju ruku. Ovo nisu hrišćanski običaji. Takođe je prišao i njegov otac i isto sam učinila. Arslan nije imao obraza da me pogleda.

-

Veče je uveliko palo, čim smo se ispozdravljali sa svima, sve je bilo lakše. Sve se poklopilo. Sve mi je sada bilo jasno. Doslovno sam molila Arslana da neke devojčica kite, onda ona crvena traka.. Ludela sam. Želela sam da sačekam da se svadba završi, ali ne mogu da čekam više. Osećam se prevareno. Tražila sam Isaka po sali i kada ga nisam uspela naći, izašla sam na balkon. 

,,Ko sada pravi problem?" , čula sam ga da viče. Nisam želela da izađem pred njega dok ne završi razgovor, te sam stojala iza stubova. 

,,Tvoja verenica je želela da dođe." , odmah sam se uspravila. Srce mi je počelo brzo kucati, koja verenica? Ovo je previše.

,,Nije ona meni nista." , vikao je na čoveka.

,,Njen brat je došao ovde, bio je pred vratima. Pravio skandale, nismo ga pustili."

"Što niste tom klincu pucali u glavu? Da se i mi odmorimo od njega, a vala i njemu da skratimo muke." , progutam ogromnu knedlu u grlu. Ne mogu da verujem šta čujem.  I dalje sama sebe ubeđujem da zamišljam sve ovo, planiram zakoračiti na balkon i uveriti se da sam sve pogrešno čula.

,,Ima samo sedamnaest godina, imaj malo osećaja!" , u sledećem trenutku sam čula pucanj i čovekovo telo je palo na zemlju. Odmah sam se vratila i prislonila na zid, stavljajuci ruku na usta, kako ne bih vrištala. Za koga sam se to udala?