ANDREA

Stavim ruku na usta kako ne bih vrištala. I ruke i noge mi drhte. Osećam se upravo kao neka srna među vukovina. Uplašena sam previše. Šta se ovo dešava? Okej, bilo je trenutaka kada sam sumnjala da je musliman zbog njegovog imena. Ali on to prosto nikada nije pominjao, samo je rekao da njemu vera i nije nešto bitna i da mu je otac hrišćanin a majka muslimanka. Pa da je zato dobio ime Arslan, za koje mi je objasnio da je značenje tog imena snaga. Ili kako mi je preveo bukvalno, lav. I to mi je bilo facinantno. Nikada nisam sumnjala nešto previše u to što mi je pričao. Nisam imala pojma da ima verenicu i da je ubica. A kamoli da je musliman. I pitam se, jesam li ja sada muslimanka? Šta se ovo dešava? Mi se trebamo vratiti u Beograd sutra, takav je bio dogovor. Mi smo trebali biti srećni tamo.. Imali bismo troje dece. Trebali bismo živeti pored parka. Sada nisam sigurna da želim sve to. Jer mi se čini da onaj Arslan i ovaj ovde uopšte nisu iste osobe. Osećam kako mi se muti u glavi.

,,Arija, šta radiš ovde?" , trgnula sam se jer me je Arslanov glas uplašio. Pogledala sam da li je telo tamo i videla sam da ga ljudi sklanjaju. Svestan je da sam videla šta se dogodilo. Počelo je još više da mi se muti i izgubila sam ravnotežu i pala.

Budim se na velikom krevetu, i prvo što vidim je Arslan. Sedi pored mene i drži me za ruku.

,,Jesi li dobro?" , upita me brižno. Gadi mi se trenutno. Pogledam kroz prozor, dan je. Sećam se da sam se onesvestila na balkonu, verovatno sam prespavala noć. Naglo sam ustala i osetila bol u glavi. Ignorisala sam to i počela da tražim svoj kofer.

,,Arija, polako. Šta radiš?"

,,Gde su moje stvari? Želim što pre da uzmem telefon i zakažem povratan let za Beograd." 

,,Stvari još uvek nisu donešene." , gledala sam ga sa prezirom.

,,Kako si mogao ovo da mi učiniš?" , bila sam direktna. Želela sam da znam zašto je ovako sve ispalo. I zašto je on želeo da ja sve ovo proživim.

,,Arija, vidi.. Znam da sam prećutao neke stvari, ali.." 

,,Prećutao si previše stvari, Arslane! Tvoja majka je, tobože, muslimanka pa si zato dobio to ime. I da, tvoje prezime mi se baš sviđa. Doduše, ono što se poslednje dogodilo je prevazišlo baš sve ovo." , izvikala sam se na njega. 

,,Prvo, ne možeš tako da vičeš. U mojoj porodičnoj kući smo, ovde postoje neka pravila."

,,Jebe mi se za tvoja pravila, Arslane!" 

,,Arija, tako možeš da se ponašaš u tvog Beogradu. Je l' si čula?" , sada je on povisio glas.

,,U mom Beogradu? Zar ti nisi rekao da ti je tamo sto puta lepše, da se tamo osećaš slobodno? Doduše, sada te razumem ovde moraš da ubijaš ljude. Ustvari, šta znam, možda si i tamo ubio nekoga?" , rekla sam drsko. Arslan je podigao ruku da me udari, ali predomislio se a vreme i vratio ruku u prvobitan položaj ,,Zašto si stao? Samo to još nisi uradio."

,,Izvinjavam ti se, zaista, ali jednostavno Arija.." 

,,Želim da se vratim u Beograd, odmah. Ti ostani ovde, i nastavi sa svojim životom. Što pre se razvedemo, to bolje."

,,Ne možeš se vratiti tamo."

,,Ne razumem te? Zar nije bio plan da se oboje nakon svadbe vratimo tamo?" , pogledala sam ga i izgled njegove face mi je sve rekao. Lagao je, nikada nije planirao da se vratimo tamo.

,,Vidi, lagao sam te dosta. To je činjenica. Ali sam siguran da ono što ti sigurno znaš je to da te volim najviše na svetu. To te definitivno nisam lagao. Mnogo toga sam riskirao zbog tebe."

,,Bolje da nisi!" 

,,Slušaj, ostaviću te sada samu. Razmisli o svemu. Razgovaraćemo o svemu. I molim te, kao Boga te molim Arija, ne pravi nikakve gluposti. Ovo nije Beograd."