Baš kao što je Darko i rekao, Bojan je mogao samo da sanja da sedne na vozačevo mesto besne, bisernosive osmice. Razloga je više, ali su jako prosti. Prvi, Darko je isuviše tvrdoglav i ponosan da bi priznao da se oseća loše i da, možda, zaista ne bi trebalo da vozi. Razumeo je to, naravno da mu je poznat strah koji Darko ima od nemoći. Doduše, slagao bi kad bi rekao da zna odakle mu samo toliko snage da se skoro svakog trenutka pretvara da je mnogo jači nego što jeste. Istina, u Bojanovim očima Darko je bio neuništiva stena, isto tako čvrst i leden. Ali, i najjači su nekad, bar na trenutak, najslabiji. Drugi razlog je i taj što Bojan svakako nije imao oca koji bi mu platio tako skupu igračku. Na neki način, ni Darko ga nije imao. Razlika između njih bila je jedino ta što je Bojanu porodica oduzeta spletom jezivih događaja čije je posledice, opet, izbegao zahvaljujući upravo tvrdoglavom prijatelju koji je tada i nikad više pokazao više emocija nego što je Bojan verovao da ih ovaj poseduje. A Darko, Darko je svoju porodicu potpuno svesno odbacio. Ipak, posle svega, on je taj koji ipak ima prilično besan auto, a Bojan ne. Daleko od toga da je njegov prijatelj bio jedan od tatinih sinova, poput onih koji su sedeli sa njima u separeu pre... koliko? Ni sam ne zna, pojam vremena postao mu je potpuno nepoznat odjednom. Nije važno, glavno da je sad razmišljao o Darku i shvatio da ga prilično boli činjenica da možda i ne poznaje svog prijatelja koliko je mislio. Jer, kako biti prijatelj s nekim ko je sve suprotno od onoga za šta ga i vi i svi ostali smatrate? Da li je bahat kao svaki uobraženko čiji otac ima dosta keša? Jeste.
Da li je on onda tatin sinčić? Nije, baš naprotiv. Ko zna kad je zadnji put i video oca.
Da li ga svi smatraju lošim momkom, tačnije, lošom osobom? Da.
Da li je on zaista loš? Ne, Bojan se bar nada da nije.

-Jebem li ti...
Darkova psovka ostaje nedovršena, kao i Bojanova misao. Jedna nova mu prolazi kroz glavu, skoro ga fascinira. Celo vreme, razmišljajući, gledao je kako put protiče ispred njih, ali ga nije video. Tek sad je postao svestan crnila oko njih i tek blede, sivkaste boje betona koje obasjavaju farovi Darkovog auta. I krupnog policajca koji ih zaustavlja. Neuobičajeno, sam je, obično su bar dvojica u smeni. Jedan iole vredan, drugi obično student na praksi ili mladi kolega čije se znanje još uvek svodi na sedenje blizu iskusnog i tamanjenje bilo kakvog peciva iz pekare umesto poveće krofne sa šarenim prelivom. Ah, divne li američke komedije?
Beli automobil sa policijskim oznakama parkiran je nešto dalje od njega, kao nemi podsetnik da se stvarno radi o pripadniku zakona. Da nema tog automobila prilično prljave šoferke, dovoljno bi reklo i namršteno lice koje se približava Darkovoj strani, s lažnim strpljenjem čekajući da ovaj otvori prozor, pogledom prateći blago zatamljeno staklo koje se spušta.
-Dobro veče, momci.
Zastaje očekujući bar otpozdrav koji, naravno, ne dobija. Mršti se zbog nedostatka poštovanja na koji nije navikao. Ljudi mu se obično ulizuju kad ih zatekne u ovakvoj situaciji. Svoje ljigave izgovore uvijaju u najšarenije papire i najmedenije prelive kako bi prošli što bolje u takvoj situaciji. Novac koji treba da daju za kaznu tad obično završi u njegovom džepu. Zatim spušta pogled, bez sumnje uočivši da nijedan od njih dvojice nije vezan.

-Dokumenta, omladino?
Darko galantnim pokretom dodaje policajcu ličnu kartu zajedno sa vozačkom. Bojan petlja po džepu jakne tražeći svoju, najednom zaustavljen Darkovom rukom. Jednim lakim, neprimetnim pokretom nalik na ovlašno odgurivanje Bojanovog lakta, opominje ga da se ostavi toga. Iako zbunjen, Bojan ga sluša, mirno opustivši ramena i blago se ispravivši na sedištu. Pažnju usmerava na pandura, iako mu vidi samo donju polovinu lica. Čak i taj mali delić mu stvara neprijatnu knedlu u grlu dok pomno, previše detaljno proučava Darkova dokumenta. Zbog čega? Validna su, vozačka mu je sasvim ispravna, a nevezan pojas zasigurno nije razlog tako stisnutih usana i grča vilice. Tek neznatnim pokretima glave i pogledom pokušava da privuče Darkovu pažnju. Izluđuje ga što zna da ga vidi ali ga namerno ignoriše, da ga zabavlja njegova sluđenost i neprijatan osećaj iščekivanja. Ne strah, samo iščekivanje nečega što svakako ne želite a znate da će se desiti. Policajac jedva sakriva samozadovoljni smešak u uglu usta dok vraća Darku dokumenta. Previše siguran u sebe, tip koji Darko, ironije li, nikako ne podnosi.
-Napustite vozilo. Obojica.
Oteže slogove naglašavajući koliko uživa u tome što mu jedno dosadno veče na poslu postaje tako zanimljivo. Darko ravnodušno otvara vrata auta, kao da iz limuzine izlazi na crveni tepih. Neprirodno smiren sa takođe neprirodnim, divljim i razjarenim pogledom. Preveliki kontrast njegovog izraza lica i pojave svakako nije promakao panduru.

-Izvolite?
Bojan dobro zna taj stav. Lenje, nipošto nagle ali do detalja isplanirane Darkove pokrete, tih, provokatorski glas, blago unazad povučena ramena i samouverene korake. A zna i još nešto, Darko definitivno poznaje ovog čoveka. Ili taj čovek njega. Da nije tako, on bi se povukao, možda se upustio u svađu ili nešto treće.
-Pretres.
Policajac se nada da će ih kratkim odgovorima iz kojih se ništa ne može naslutiti zbuniti. Čak i Bojanu dođe da pošteno prevrne očima. Kako se uvek pogrešni tipovi kače na Darka? Odakle mu toliko mutna, loša energija koja privlači te nedovršene kreature sa viškom samopouzdanja koje bi rado jurnule na njega?
-Svakako. Počećete od mene?
Darko mu se približava jedan korak. Čak i u uniformi, sa pištoljem koji mu se nazire pokraj butine, policajac deluje pomalo smešno naspram njega. Ružno je reći, čovek je ipak stariji, ali neke činjenice se ne mogu prevazići. Izgleda da je i toga sam svestan pošto mu se, na tek jedan treptaj oka, vidi bljesak nervoze na licu koji odmah potom nestaje.
-Mislio sam na pretres vozila.
Visoki momak blago okreće glavu u stranu kako bi mu Bojan, par koraka iza njega, video profil i podrugljivi, pobednički smešak. Znači da drži stvari pod kontrolom. Kako i ne bi kada ga se čak i uniformisano lice, kako se čini, plaši?
-Naravno da jeste.
Sve i da se potrudio da sakrije sarkazam u glasu, nije mu uspelo. Naprotiv, napravilo je samo još jednu boru na čelu policajca koji pali sitnu baterijsku lampu.

Obilazi oko auta, osvetljavajući ga mestimično, praveći se da može naći nešto sumnjivo na njegovoj spoljašnjosti. Dok ga Bojan pažljivo prati pogledom, Darko lenjo proteže noge šetkajući se tamo-amo, odjednom zastavši, polusklopljenih očiju, rukom skrivajući plamen kojim pali cigaru. Potom dolazi do njega, kao da ga čuje u glavi kako ga doziva, nesiguran i prilično uplašen. Razume to, ipak je to Bojan, onaj o kome policajci obično prodaju "Ugledaj se na njega" priče maloj deci. Niži momak pokušava da mu se osmehne ali mu teško ide, prosto ne može da odvoji pogled od te namrštene figure koja čeprka po Darkovim kolima.
-Imaš li... nešto?
Skoro nečujno šapuće. Osmeh koji mu Darko upućuje ga ostavlja u nedoumici oko toga treba li da već jednom odahne ili pozove Nadu i kaže joj da će biti priveden.
-Imam.
Ignorišući zgranuti Bojanov pogled, skoro vojničkim korakom dolazi do automobila, otvarajući zadnja vrata. Sve što mu treba je tu, jedna prazna, najobičnija kesa, limenka energetskog pića za koju blage veze nije imao da mu se kotrlja na podu ispred zadnjeg sedišta, još neko pakovanje nečega. Ni ne pomišlja da pravi generalku auta, samo će napraviti scenu koja će tako izgledati.
-Šta to radiš?!
Policajac ga je primetio, veoma pohvalno. Nasuprot tome, ne primećuje Darkove vešte prste kako vešto utiskuju nešto, ubacujući ga u praznu limenku.
-Kupim smeće, naravno. Hoćete da mi pomognete? Ili da ga pretresete pre nego što ga bacim?

Odstupa od auta ne sačekavši nikakav odgovor. Kesa sa smećem iz auta, zajedno sa onim što je policajac očekivao ili tražio bila je bačena. Zajedno sa čudnim grumenčičima od suvog bilja ubačenih u limenku. Prolazi još vremena, dva mladića polako gube strpljenje. Darko ima osećaj da će mu pandur rastaviti auto sve do najmanjih šrafova ako nastavi toliko da zaviruje i čeprka po njemu. Teško se obuzdava da mu ne dobaci nešto, mada zna da ne sme. Izvukao se iz najgoreg, čemu onda dodatno iskušavanje sreće?
-Možete se vratiti u vozilo.
Suvo im dobacuje ogorčeni čovek u uniformi, skoro ih ne udostojivši ni pogleda.
-Zaboravili ste da mi roknete kaznu za pojas!
Bojan se nemoćno pljeska po faci, klonuvši u suvozačevo sedište dok Darko još stoji pored auta, sa druge strane.
-Marinkoviću...
Policajac u pola glasa, neverovatno brzo i preteći izgovara njegovo prezime približavajući mu se kako bi naglasio značaj onoga što će reći. Nekoliko momenata stoje u tišini, potom čovek poseže za bravom, otvorivši večerašnjoj zvezdi, Darku, vrata od auta.
-Tvoj otac je dobar čovek, Marinkoviću.
Intenzivno ga posmatra želeći da bude uveren da je momak shvatio ono što mu izokola govori. Jeste on prašinar, krofnar, ili koji god pogrdni izraz za muriju postoji, ali nije glup čovek. Odlično zna čijeg sina je zaustavio, šta je tražio u njegovom autu i šta je zapravo bilo u "bačenom smeću".
-Toliko dobar da je teško poverovati da me on napravio, a? Doviđenja.
Hladno mu odbrusi Darko, sin Željka Marinkovića, dok grubo zatvara vrata, skoro istog trenutka pokrenuvši motor.
-Ne misliš da Lenka nije zaslužila takav komentar?
Brižno ga pita Bojan, možda čak i brižnije nego što bi ga dotična Lenka pitala. Darko žestoko prevrće očima.
-Zbog pominjanja te žene smo i dospeli u ovu pizdariju. Sad, molim te, začepi. Inače se kući vraćaš peške.

**********

Kao da nagoveštava nešto lepo, noćno nebo sutradan se najednom tako razvedrilo, jasno pokazujući svaku kitnjastu zvezdu na svojoj modrini. Vreme, u smislu onoga što sam protiče ispred nosa, a mi to i ne vidimo, bilo je samo za poželeti. Dovoljno časova da nikoga nema napolju, bar ne u zlatnoj gradskoj četvrti. Dovoljno časova da se mračna ulica od uglačanih blokova presijava, oivičena svetlima lampi. I dovoljno časova da niko ne može prigovarati na buku, i dovoljno časova da "buka" koja će početi za nekoliko minuta, slučajno, ne omete san Mammonove ćerke. Biće budna, mora biti! Bilo bi podjednako lepo i da se probudi zbog pesme koja se samo njoj pevala, ali ne sada. Možda nekad opet, ako ludom Darku neki drugi gitarista otpeva neku novu pesmu koja će ga podsetiti na nju. A teško je zaljubljenog podsetiti na osobu koju voli... dovoljno je par trenutaka tišine i mira i ona bi bila tu, u njegovim mislima, nekad i u snovima kad bi se opustio dovoljno da sastavi par sati sna. I zato, nek večeras bude njeno veče. Nek svi ti bogataši, ovako odvojeni, podignuti "iznad" znaju ko je Dea Mammon. Nek čuju da su o njoj pisali pesme, samo joj tada nisu znali ime. Darko je uveren, svi ti tekstovi pisani su nekoj definiciji savršenstva u ženskom obliku. I svaki tekstopisac, svaki umetnik koji je na tom delu radio u glavi je imao Dein lik kom nije mogao nadenuti ime niti saznati isto. Samo što Darko nije hteo da piše pesmu o njoj, te pesme obično nađu put u svačije srce osim u ono za koje je pisana. Njegova priča će živeti, mora!

-Jesi li siguran da će doći?
Bojan je sedeo odmah do njega. Skrovište su našli u prolazu između dve zgrade nasuprot Deine, na stepenicama sa vanjske strane, one kojima bi se trebalo kretati samo u slučaju pitanja života i smrti. A ko bi mogao jednog Darka Marinkovića uveriti da ovo nije takav slučaj? Sa tih stepenica imali su pogled na celu stranu zgrade, okićenu pozamašnim balkonima. Jedan od njih bio je Dein. Ako izađe na njega kada čuje pesmu, znaće i koji tačno. Ne mora baš baciti ružu kako bi pokazala da je pesma dirnula, to bi bilo patetično. Mrak uskog prolaza ih savršeno skriva, predivnog li osećaja? Videće toliko važnih lica, a nijedno neće videti njih.
-Hoćeš da se kladimo da će da dođe? Neće morati da radi tezge bar dve nedelje s ovom ponudom. Vidiš, sve se postiže lepim dogovorom.
Bojan se pravi da je naseo kako Darko stvarno veruje u to.
-Da te odbio ne bi više imao nijednu svirku do kraja života osim ove za malu rospiju. Posle nje bi ga našli u nekom kanalu van grada.
Darko se najednom uozbiljio.
-Povedi računa kad pričaš o njoj u mom prisustvu.
Stresa se od jeze na zvuk Darkovog glasa. Previše puta je čuo taj režeći ton za prekratko vreme. Obojica usmeravaju pogled na osvetljenu ulicu koja je mirna. Bojan se silno čudio tome što nisu otišli gore, visoko. Popeli su se do nedefinisane visine između prvog i drugog sprata. Ipak, odlučio je da je pametnije da ne pita ništa.

Par minuta prolazi u tišini, cigare između njihovih prstiju se skraćuju. Sve više svetala se gasi na dostupnoj strani zgrade. Baš tada, kroz taj usporeni, hladnjikavi vazduh probiše se prvi tonovi. Ona prelepa melodija umešana u najnežnije akorde, ovaj put potpuno prilagođena gitari. I vide Edina kako leđima naslonjen na jednu od uličnih svetiljki, kolenom blago pridržavajući gitaru, pomera glavu u ritmu melodije koju veze. Zvuk je prijatan ali savršeno jasan. Kakav mali genije, ozbiljno je shvatio zadatak koji mu je Darko potanko objasnio! Toliko ozbiljno da je poneo i mini-ozvučenje, osiguravši tako da i krajnji, deveti sprat čuje njegovu pesmu. Istini za volju, i samog Edina zanimalo je ko je ta devojka zbog koje ga možda sleduje gađanje proizvoljnim predmetom. Da su kojim nesrećnim slučajem u dobu antike, Darko bi bio onaj nesrećnik zbog čije lude ljubavi su vođeni ratovi. Svetla ugašena pre par minuta se pale, siluete se pojavljuju na zlaćanim pravougaonicima i kvadratima svetlosti. Tačno se vide sitne, pomalo izobličene ruke kako pomeraju zavese.

Edin se toliko zanosi da umalo zaboravlja na kraj uvoda i početak prve strofe. Spretno se snalazi, u trenutku smišljajući majušni prelaz koji mu kupuje dodatni trenutak da duboko udahne i zatvori oči. Isti tekst kao prošle večeri. Samo što sad više ne peva pesmu, nego nečiju poruku za devojku. Baš kao što je i rekao, ova pesma je za zaljubljene momke i voljene devojke. I nikad nije bio sigurniji da je tako do ovog trenutka. Opet se peva o pogledu, opet o njenim koracima. Priznaje joj u Darkovo ime, koliko je mrska, odbojna i naizgled hladna, toliko je istovremeno i voljena, neljudski privlačna. Nije mogao znati da je u Darkovoj glavi postojalo drugačije tumačenje te vrtoglavo lepe rečenice. Koliko su drugi u većoj ili manjoj meri mrzeli Deu, toliko je on voleo. Bar je bio spreman da je zavoli, treba mu mala pomoć. Koliko god i on i ona voleli samoću, za ljubav treba dvoje. A njih dvoje, zajedno, osećali su se kao da razgovaraju sami sa sobom, sa svojim dušama.

Pali se svetlo i na osmom spratu. Neko nežno pomera zavesu, zastavši ispred balkonskih vrata dok ih otvara sporim, nežnim pokretom. Potom vitka prilika klizi do balkonske ograde poput labuda na jezeru. Ovlašno se oslanja laktovima na nju, spustivši pogled na gitaristu koji je svirao dole, na prostranoj ulici ispred njene zgrade.
Darku skoro zastaje dah, neverovatno mu je to da je uspeo, da je čula. Još kad bi znala... a saznaće, sigurno, shvatiće to sama još pre nego što se završi pesma. Nema te osobe kojoj bi se mogla pevati na ovakav način osim nje. I nema te osobe kojoj je više odgovarala ta prokleta, ljigava pesma. Đavo odneo i nju, i Edina, i Mammonovu koja ga je tako lako zavrtela oko svog prefinjenog, nežnog malog prsta. Ali, srećan je. Istinski srećan zbog toga što joj se sada, možda, neprimetni smešak oslikava na usnama.
-Bože, osećam se kao da sam umro i vidim anđele.
To Bojan priča. Darko ga čuje ali kao da su udaljeni i prostorno i vremenski, svaki u nekom svom svetu. Bojan je mislio na dve prilike koje stoje na prozoru, takođe na osmom spratu. Muškarac i žena, kao dve u kamenu isklesane skulpture postavljene ispred reflektora, ostavljajući samo crna obličja. Vidi se samo da je muškarac krupniji i viši, a žena pomalo punačka, njemu do grudi ako ih pogled ne vara.
-Video sam Mammonove, nek me neko uštine...
Bojan nastavlja da bunca, odjednom istinski uplašen ovime što rade, iako to najmanje ima veze s tim. Kako mu je palo na pamet da pusti Darka da ometa san čoveka koji je u stanju da ga zgnječi kao insekta? I da kasnije njegova smrt potrese bilo koga baš poput smrti insekta, dakle, uopšte.

Za divno čudo, i oni su potpuno mirni, odškrinuli su prozor da bolje čuju. Ne vide im lica, ali neki jak osećaj govori Bojanu da se smeju. Da između sebe pričaju kako je neko večeras zabeležen u pesmi, ne sluteći da je ta osoba njihova ćerka koja stoji na balkonu pored prozora. Ubrzo se sklanjaju, ponovo ugasivši svetlo, pustivši nekoga da tiho pati u ljubavi. A sve to za tek malo više od tri minuta. U ta tri minuta, sigurno se sve poremetilo. Negde je kiša pala od zemlje ka nebu, negde su mora presušila, negde je umesto sunca izašao mesec... negde je Darko Marinković bio spreman da faktički muči čoveka kako bi mu ovaj otpevao jednu jedinu pesmu za duplo veću sumu od one koju uzima za bar dvadeset takvih.

Dea sanjivo trepće, obraza naslonjenog na šaku. Tako lepa melodija morala je biti za nju, ako ne to, onda bar o njoj! I znala je, naprosto osetila da gitarista nije sam tu. Negde, u ovom gradu, možda čak njoj ispred nosa je i Darko. Spremna je da se kladi u to da ovakvo maslo samo njemu može pasti na pamet. Sve dok ne shvati da je sve ovo urađeno za nju i zbog nje. Protiv volje, osmeh joj se širi skoro preko celog lica. Poput oduvanog maslačka, oseća Derdrinu meku kožu kako joj ovlašno, u prolazu dotiče noge. Ona je verovatno jedina koja ne gleda ka momku sa gitarom, već iza njega, mnogo, mnogo iza njega. Baš prema naspramnim zgradama, baš prema mračnoj liniji koja ih razdvaja. Kao potpuno crn oblak između dve zgrade koje su potpuno vidljive čak i u ovom mraku.
-Znala sam da je tamo, Derdra.
Prepredeno se smeška podižući je u naručje. Zajedno s njom gleda ka prolazu između zgrada. Dva zelena pogleda tako pomno proučavaju ne bi li naslutili bar nešto. Ali nemaju sreće.
-Tamo je, Derdra, veruj mi. Sigurna sam!
Drhtavo šapuće uz mačiji vrat, najednom skoro pa uplašena. Osmehuje se Derdrinom iznenađenom pogledu. Iskušava li je ona to? Trenutak joj nedostaje da ljudskim jezikom progovori "A kako to znaš?". Dea se ponovo kikoće.
-Izgleda da svaka mačka nađe svoju vešticu, mila. Idemo unutra.
Zajedno sa poslednjim tonovima pesme, Dea zatvara balkonska vrata za sobom.

Telefon joj pokazuje da ima novu poruku. Srce joj se penje ka grlu dok čita od koga.
Potom se isto tako vrtoglavom brzinom spušta, gubi u njenom telu.

Te Kalliste.

Njen smeh, istinski srećan je, možda, podigao više ljudi iz postelja nego gitaristina pesma.

Vratila sam se, mily moji 🖤
Ooooobavezno mi pišite vaša mišljenja o ovom delu, jako sam znatiželjna.
Pesma se, ako ste zaboravili, zove "Hajde, ljepoto".
A Te Kalliste znači, svakako, "za najlepšu".
Toliko od mene za ovaj put. 🖤