Sivkasti oblaci gomilali su se na nebu, zaklanjajući čisto, beskrajno plavetnilo tamom punom kiše. Vetar je, goneći ih po nebeskom prostranstvu, zavirio i između zgrada, niz ulice, donevši hladan vazduh sa reke. Senke su se topile, borile da se održe ali ubrzo su sve ugasle stopivši se u blagoj tami koja je pokrila sunce. Na velikoj raskrsnici, nedaleko od tržnog centra, stvorila se gužva zbog lakšeg sudara. Dva čoveka obilazila su oko oštećenih vozila psujući i mašući rukama dok je krupni policajac stajao i zapisivao nešto u beležnicu sa izrazom dosade na licu. Pogledavši ka nebu, zadenuo je olovku za uvo prepustivši kolegi veći deo posla. Razmišljao je hoće li stići po ćerku u vrtić. Na skoro drugom kraju grada, neka starica je sakupljala žute, skočne kruške koje su se kotrljale po ulici nakon što je plastična kesa pukla. A tek što ih je kupila na pijaci, u zadnji tren. Tezga se zatvarala. Ispred neke stambene zgrade još uvek se čuo razuzdani smeh dece i škripa ljuljaški, par tinejdžera sedi na naslonima klupa i posmatra ih sa podsmehom. Deca bezbrižno nastavljaju igre, ne primećuju ih niti znaju da im se oni smeju. Sve jači i jači vetar tera prašinu u oči, surovo se igrajući sa otkinutim letkom na kom je slika momka sa bokserskim rukavicama u gardu.

Darkova besna osmica klizi ulicom neugledne gradske četvrti nalik na brazilsku favelu. Blistavi delovi automobila odudaraju od bolesnih, nedefinisanih boja koje plešu oko njega. Bisernosiva u moru boje cigle, sivila i mutnozelene. Na malobrojnim mestima parkirani su drugi automobili, prljavi, neretko oštećeni i izguljene farbe koja je možda nekada bila podjednako svetlucava i lepa, a sada samo ugasla i skoro matirana. Darkov auto izgledao je kao rasni konj doveden na stočni vašar u nekom ruralnom kraju. Kraj njega se smenjuju neugledne kuće oštećene fasade ili potpuno bez nje. Malobrojne zgrade sa po četiri-pet spratova nisu ništa boljeg izgleda. Sve deluje pusto i sivo poput oblaka iznad grada. Motor skupog automobila tiho bruji dok usporava, skrećući u usku sporednu ulicu.

Mala dvorišta sa retkom travom pružaju se sa leve strane, ispred isto tako malih kuća. Deluju puna smeća zaklonjenog kojekakvim najlonima. Sa desne strane je niz praznih, zatvorenih lokala i jedan jedini ulaz u zgradu. Darko traži parking u blizini, nimalo srećan zbog mesta gde ostavlja automobil. Ništa mu tu ne deluje sigurno niti prirodno, nije naviknut na takve krajeve. Korača prema ulazu dok usput navlači jaknu. Oseća prvu kap kiše na obrazu. Vrata zgrade su, poput cele građevine, u očajnom stanju. Brava je razbijena i jedva se otvaraju. Stubište smrdi na pišaćku, lifta nema, farba sa zida se ljušti zajedno sa vulgarnim crtežima i natpisima pisanih markerom. Preskače po dve stepenice odjednom, penje se do trećeg sprata. Kao što mu je i rečeno, tamna drvena vrata i poster znaka mira umesto pločice sa prezimenom. Bez kucanja otvara i ulazi u stan.

Mali hodnik vodi ga do improvizovanog dnevnog boravka spojenog sa kuhinjom sa jednim malim stočićem ispred neuglednog kauča. U uglu su vrata od kupatila. Gomila zgužvanog papira šušti mu pod nogama, slučajno šuta neku limenku. Aluminijum uz gadan, zveckav zvuk udara u zid. Pod, stočić na sredini sobe, krevet, čak i kuhinja pretrpani su smećem. Miris stubišta je mala maca za ono što se osećalo u tom stanu gde zaudara sa svake strane. Hiljadu mirisa golica mu nozdrve, želudac mu se bolno steže. Alkohol, dim, ustajao vazduh... trava. Prozori su propuštali malu količinu ionako oskudne dnevne svetlosti ali očigledno nisu otvarani verovatno od momenta kad su postavljeni. Stakla su bila oblepljena novinama čiji ćoškovi su se kidali i poigravali na promaji koja je dolazila ko zna odakle. Oseća blagi klaustrofobični napad. Na krevetu ispred njega sedi čovek na pragu četrdesetih godina, proučavajući ga bez reči.

Darko je bio potpuno u pravu pomislivši da je čak i krevet prepun smeća. Čovek koji je sedeo, kao da mu čita misli, podlo se osmehnuo. Sedeo je ruku raširenih preko naslona kreveta udubljenog pod težinom njegovog masivnog, salastog tela. Posmatrao ga je kroz naočare tankog, crnog okvira. Riđa kosa mu se, svezana u rep, spuštala do lopatica, uokvirujući lice kruškolikog oblika, nadutih obraza i užeg čela. Teme mu je bilo potpuno ćelavo. Lice, kao kontrast, obraslo riđim čekinjama, raščupanih gustih obrva. Na kratkom, zdepastom vratu, sa desne strane videla se bleda, zelenkasta tribal tetovaža. Još jednu sličnu imao je oko bicepsa. Stomak mu je kipeo ispod crvene majice preko koje je nosio crni prsluk. Jednom rukom se igrao sa lovačkim nožem. U uglu usana visila je neupaljena cigara, izgledalo je kao da se samo igra s njom premećući je preko usana. Na stolu ispred njega bila je kesa duvana.

U fotelji u ćošku sedeo je drugi čovek, mnogo sitniji, koščat i očigledno dobro urađen. Potpuno ćelav, uskog lica i upalih obraza. Sitne oči sjajile su se ispod retkih obrva, naglašavajući ljubičaste, ogromne podočnjake. Telo mu je bilo u čudnom položaju, potpuno zavaljeno u tvrde, tapacirane jastuke. Duge, koščate ruke mirno je položio na naslone sa strane, kao da nisu njegove. Između prstiju desne ruke njihao se opušak odavno ispušene cigare. Histerično se zacerekao videvši Darka. Krupni čovek sa tetovažama pogledao ga je sa istim podlim osmehom kao i Darka. Rukom mu je pokazao da uđe i sedne na drugu fotelju naspram njega. Tek kročivši u sobu, Darko opaža trećeg čoveka. Delovao je kao da je u nesvesti, lopatica naslonjenih na zid, ispruženih nogu i glave spuštene ka kolenima.

-Klinac se igrao odraslih.
Progovara istetovirani glasno se nasmejavši promuklim smehom usput se silovito zakašljavši. Istovremeno grabi upaljač sa stola napokon pripalivši smotanu cigaretu iz koje ispada manji grumen duvana. Čovek ga gazi i ostavlja na podu. Darko se okreće da ponovo pogleda onesvešćenog. Deluje mlađe od njega, možda još nema ni dvadeset. Budan je ali u groznici, preznojen i dezorijentisan. Glava mu se neprirodno klati i ceo je u drhtavici. Marinković ravnodušno okreće glavu usredsredivši se na krupnog čoveka naspram sebe. Klinac nije ni prvi ni poslednji kog vidi u takvom stanju.
-Krizira?
Čovek prezrivo ispušta vazduh kroz nos.
-Kak'i kurac krizira, ispušio bi mi svu robu kako je krenuo pa sam ga presekao sa jačom dozom.
Darko klima s razumevanjem.
-Ko ga jebe.

-A ti?
Čovek poseže za unutrašnjim džepom prsluka.
-Danas ti samo obnavljam zalihe.
Ponovo se okreće ka klincu kom je glava sad podignuta ka plafonu, sklopljenih očiju.
-Jesi čuo, frajeru?
Nadrogirani čovek se ponovo oglašava sa fotelje, zagrcnuvši se od smeha.
-De, de! Pusti sad njega. Da vidim šta imaš!
Grubo ga prekida jedini prisebni sagovornik, umotavajući novi duvan u rizlu.
-A šta si ti meni nabavio?
Lukavi sjaj mu se na trenutak ogleda u očima nakon što čuje Darkovo pitanje. Uz sablasni osmeh ga posmatra ispod obrva.
-Šta si naumio?
Darko se udobnije namešta u fotelji naslonivši bradu na ukrštene prste.
-Iznenadi me!
-Prvo da vidim robu pa ćemo razgovarati o tvojim željama.
Čovek ponavlja njegov pokret i sam se udobno zavalivši. Darko je miran par sekundi a potom pažljivo vadi omanji paket iz džepa jakne.
-Tu ti je desetak grama, amnezija.
-Konzumacija pre kupovine?
Darko sleže ramenima.

Debeljuškastim, kratkim prstima čovek privlači sebi paketić, pažljivo ga otvorivši a potom izvadivši omanji, zelenkasti grumen. Pažljivo ga mrvi prstima, znalački ga proučava, prinosi ga nosu i dugo ga miriše.
-Idi bre, dete... Nije loše, nije loše...
Potom poseže za drugim džepom ponosno bacivši identičan paket na sto, rukom ga poguravši ka Darku. Momak ga posmatra bez ijednog pokreta.
-Tu ti je sedam grama, možda malo preko. Doplata uz to ili...
Darko zainteresovano podiže pogled ka njemu.
-Ili?
Ponovo podli osmeh. Čovek s mukom ustaje, teškim koracima idući ka kuhinji. Otvara fioke nasumično. Krupno telo zaklanja Darkov pogled. Vraća se sa minijaturnom bočicom nalik onoj za lekove.
-Slušaj me sad.
Započeo je ozbiljno spustivši je na sto između njih, čvrsto pritiskajući poklopac kažiprstom.
-Još se nije odomaćilo kod nas, liči na bromazepame. Prepoloviš dozu spida, za drugu polovinu izmrviš jednu, vodi računa da očis...
-Sve je to divno i sa cvetićima, ali ja ne uzimam ništa u obliku praha.
Prekida ga Darko nestrpljivo.

-Onda doplata za robu mada... uvek treba isprobati nove stvari. Znači dajem ti njih, travu i...
Namerno prekida rečenicu proučavajući Darkovu reakciju. Još uvek deluje mirno.
-I gram. Kvalitetno je, ne brini. Ne poslujem ja sa svima, dečko.
Smeje se poput pokeraša, samo što umesto karte na sto baca sićušnu, belu kesicu. Potom ponovo zavlači ruku u džep izbrojavši novac, takođe ga stavivši kao ponudu pred njega. Dobra količina. I jednog i drugog.
Darko uzima belu, plastičnu bočicu bez ikakve nalepnice ili imena. Otvara je i najpre miriše. Ne oseća ništa. Vadi jednu i proučava je. Žućkasta ampula mu leži na dlanu. Vrti je između prstiju, iz nje dopire tihi zvuk premetanja praha.
-I šta s ovim?
Čovek ga ostavlja u neizvesnosti par sekundi.
-Umreš.
Obojica se glasno smeju.

Par sati kasnije, Darko izlazi iz zgrade. Dobro je, automobil mu je neoštećen. Kapi kiše su svuda po njemu iako više ne pada. Samo sitna, vlažna izmaglica i hladan vazduh. Skoro se srušio na sedište vozača, naslonivši glavu na naslon sedišta, zatvorenih očiju. Desetak sekundi mu treba da dođe sebi koliko-toliko. Pomera retrovizor iznad kontrolne table, pogledavši se na kratko. Oči su mu pukle, zenice raširene, oivičene crvenim kapilarima.
-Jebo ti pas mater na šta ličiš...
Grubo podešava retrovizor kako je i bio i skida jaknu, bacivši je na sedište pored. Mobilni mu vibrira u džepu. Iz nekog razloga se smeje.

I dalje nasmejan, javlja se na telefon. Trudi se da zvuči uobičajeno
-E?
-Gde si ti bre?
Bojan je. Zvuči nervozno, što Darku deluje još smešnije.
-Šta ti je jebote?
Postaje sumnjičav. Kako i ne bi kad se Darko smejao koliko i pokojnik kada ga zakopavaju.
-Ništa bre. Šta ti treba?
-Treba da dođeš u sportsku. Jesi ti duvao nešto možda?
Jeste.
-Ma kakvi, tu sam za dvadesetak minuta. 'Ajde.
Prekida mu vezu, bacivši telefon na jaknu pored.
Dole, na podu ispred sedišta, leži bela bočica bez ikakvog obeležja. Pažljivo je podiže ponovo je proučavajući.
-Znači... od tebe umirem, a?
Ponovo se blesavo smeje a potom je vraća u džep jakne, potom pokrenuvši motor.

**********

Ozbiljno, ako do sada niste postali svesni da život, karma, bilo koji bog, sudbina ili bilo šta u šta verujete kontroliše vas a ne vi njega... pa... recimo da ste u problemu. Malo je teško živeti tako, zapravo preteško. Čim dopustite sebi da verujete da su svi konci u vašim rukama, da ste vi ti koji grade i samostalno odlučuju o postupcima i posledicama vaša, za vas neuništiva kula počeće lagano da se ruši. I ko zna da li ćete moći ponovo da je podignete i koliko će vam trebati za to. Ali ako prihvatite činjenicu da ništa nije u vašoj moći, da uvek ima neko ili nešto nadmoćnije od vas, onda nemate ni šta da izgubite. Na vama je šta birate, da iznova gradite nešto što će se sigurno ponovo urušiti ili da uopšte ne izigravate arhitektu.

Bojan je tog jutra bio ubeđen da sledi prijatan, miran dan sa dobrim treninzima, u opuštenoj atmosferi. I činilo se da će biti tako. Već se i mrak lagano spuštao, sledili su zadnji treninzi. Nije ni sumnjao kakvu oluju Darko nosi sa sobom. Uz dosta muke se držao mirno i nepristupačno kao i uvek. Pred Bojanom je držao svoju pribranu masku iako je osećao kao da će iskočiti iz kože. Na sreću, neprijatni osećaj polako se topio i nestajao. U neku ruku i jeste bio nezainteresovan i ćutljiv. Jedino što ga je u ovom trenutku interesovalo nije bilo tu. Ko zna i gde je. Koliko li ga ulica i zidova deli od mesta na kom je ona sada? Ili je radije ne bi video danas, ne u takvom stanju.

Bez obzira na njegovo držanje, Bojan primećuje promene na njemu. Ne dopada mu se to šta vidi. Spolja deluje čak i raspoloženo, rasejano, a iznutra se širi neki čudan, težak osećaj tuposti i pogubljenosti, tako nesvojstven za Darka. Retko kad je bio takav te Bojan pažljivo planira svoj pristupm
-A čemu to dugujemo ovako divno raspoloženje danas?
Teško prikriva sarkazam u glasu.
-Imam li pravo da sumnjam na određeni paketić, m?
Ne sviđa mu se to što je siguran da je u pravu, a još manje to što ga Darko čak i ne udostojava istine. A obojica znaju koliko greši predajući se užasnom poroku.
-Nemaš pravo da sumnjaš u to. Prosto mi došlo, eto tako.
Šeretski mu odgovara prekrstivši ruke, ne znajući šta da radi sa njima jer su se ponašale kao da imaju sopstvenu volju. Doduše celo telo mu je bilo van kontrole i teško je stajao s mirom. Široki duks mu doneke krije i ublažava blagu drhtavicu, kao i njegove snažne mišiće ruku. Deluje tako pitomo i mirno u njemu, bez vidljivih mišića kao simbola njegove grubosti. Da li je moć lepog, mišićavog tela zaista tolika da osoba deluje drugačije čim je sakrije, makar i običnim komadom odeće?

-Onda? Baš me zanima taj razlog takve sreće!
Darko sleže ramenima.
-Rekoh ti da sam prosto lepo raspoložen. Prestani da mi kvariš to!
Bojan sumnjičavo odmerava Darkove grčevito stegnute ruke.
-Ti nisi sposoban da budeš dobro raspoložen bez nekog debelog razloga. I ti i ja to znamo.
Zvuči surovo i zabole ga. Poznaje Darka još od srednje škole. Isto kao i on njega. Tačno zna da mu je pogodio osetljivi živac po njegovom odjednom grubljem izrazu lica.
-To samo znači da sam neprestano okružen idiotima koji previše zabadaju nos gde ne treba.
Zastaje i uz dugačak uzdah pritiska koren nosa prstima. Nastavlja nežnijim glasom.
-Ali našao sam izlaz iz toga. Idem sad.
Cereka se i lupa ne tako nežnu ćušku Bojanu koji dovikuje za njim.
-Samo zapamti, što ti na nos uđe na nos će ti i izaći!
Darko se okreće toliko da mu se vidi kiseli osmeh na licu. Bojan je u nedoumici treba li da ga pusti da ide.

-Stani! Moram da te pitam nešto!
Pritrčava Darku koji ga posmatra sa smorenim izrazom lica.
-Važno je!
Opravdava se. Pada mu na pamet to kako bi morao da se javi u najbližu duševnu kliniku ako je spao na to da od Darka traži savet za ozbiljne stvari.
-Gukni!
Insistira Darko.
-Šta bi ti radio da si na mom mestu?
I moli se da ne mora ništa da mu dodatno pojašnjava, iako ni sam sa sobom nije bio načisto. Darkove oči se sužavaju dok ga posmatra a potom gledaju u nešto iza njega, skoro na drugom kraju sale. U visoku priliku na golu koja vezuje kestenjasto smeđu kosu u dugačak rep. Bio bi spreman da se kladi da ima plave oči, bar koliko se on seća. Kockice mu se polako sklapaju. Bojanovi treninzi, devojka sa treninga, rupa u pamćenju jer su se olešili jedne večeri, ponovo treninzi, devojka sa treninga koja se povredila... To je to!
-Ne znam kako stoje stvari u tvom manastiru ali krajnje je vreme da preduzmeš nešto po tom pitanju.

Bojan odlučuje da će ovaj dan posebno zabeležiti kao dan kada je Darko zapravo dao dobar savet, pa makar i slučajno. I presrećan je zbog njegovog odgovora. Klimne glavom i vraća se nazad ka timu dok ga Darko prati sa zamišljenim izrazom lica. Ponovo posmatra devojku koja je fokusirana na loptu koja se opasno približavala golu. Uspeva da joj stane na put. Deluje mu smešno dok tapka u mestu, raširenih ruku i u širokoj trenerci. Jednom od njih dvojice stvarno je trebala pomoć stručnjaka u nekoj oblasti medicine. A prilično je siguran da on nije taj. Jedino dobro u vezi te devojke na golu je...

-Moj si!
Neko ga grubo udara u leđa. Munjevitom brzinom prolazi ispred njega.
-Dea!
Od svih osoba, jedina je koju je hteo da vidi. I definitivno je nije očekivao. Pogotovo tako vedru i nasmejanu. Deluje mu još lepše nego inače, nežno i umiljato. I sam se smeši zbog njenog iskrenog i zaraznog osmeha.
-Otkud ti ovd... šta radiš to?
Gura ga napolje iz sale, nogom gurnuvši vrata da bi se zatvorila iza njih.
-Anti-Jovana zaštita. Ne bih da me baš vidi s tobom.
Skakuće u nestu ispred njega poput derišta. Jebena ironija, i ona je u duksu i najobičnijim helankama. Danas očigledno nije dan za razmetanje figurom.
-Ne sme da te vidi sa mnom?
Namršteno ponavlja.
-Duga je to priča.
Dođavola, nije mu do dugih priča sada.
-Čekaš je?
Dea se lukavo smeši.
-Koga bre čekam, idemo!

**********

-Jovana!
Poziva je Bojan ubrzavši korak. Svega je par metara ispred njega, izlazi iz svlačionice, ovaj put u normalnoj odeći, sportske torbe prebačene preko ramena. Miris blage kupke ostaje za njom. Okreće se i čeka da joj se približi, bez ijednog traga iznenađenja na licu. Da li ga je zaista tako dobro pročitala, onim čuvenim ženskim osećajem?
-Tu si na treninzima za vikend?
S nelagodom se češka po potiljku, pitajući se odakle mu toliko smotanosti odjednom. Kao da ne primećuje to, ona mu se nežno smeši.
-Naravno!
I pre nego što joj odgovara bilo šta, nežno mu se približava i oseća toplinu njene kože dok ga ljubi u obraz, iako je on taj koji je hteo to da uradi! Ovako, ne stiže čak ni da je pozdravi. Samo da dovikne jedno "Vidimo se!" za njom.

**********

-I ti meni hoćeš da kažeš da živiš sa ćelavom mačkom u stanu?
Darko se trudi da zvuči krajnje zbunjeno iako se silno zabavlja.
-Aha, spava sa mnom u krevetu.
-Jel to neka provokacija, malena?
Zadovoljno mu se smeši.
-Apsolutno.
Sede blizu jedno drugog dok mu pokazuje slike na svom telefonu, dozvoljavajući mu da je postepeno upoznaje. Pa čak i tu ćelavu mačku, vrag je odneo! I tom malom stvoru nalik na sušenog vilenjaka lepo stoji Mammonovo ime. Prezime, tačnije. Zvuči odlično, Mammonova mačka. Zapravo time opravdava to što ne može da joj zapamti ime. Stvarno, njegova devojčica ni klasično ime za ljubimca ne može da odabere.

-Pa nije toliko gadna kad se malo zagledaš.
Kaže gledajući u Derdrinu sliku na kojoj prodorno gleda direktno u kameru. Jaukne kada mu njena pesnica pogađa rame.
-Ej! Pa rekao sam da ti pacov ne izgleda toliko loše!
Ovaj put joj spretno hvata ruku kojom je namerila verovatno da ga nokautira. Sutra malo, moraće lepo da se pomuči za to. Simpatično mu je kako se pravi da želi da ga povredi, a u očima joj jasno čita koliko joj je zabavno i koliko je srećna zbog njihovog slučajnog susreta.
-Mala Mammonova, pa ti si stvarno najmanje tajanstvena osoba koju ja znam!
Spremno joj blokira udarac druge ruke. A zaista nije u pravu i zna to. Toliko je suprotnosti u njoj da bi mogao da je pročita tako lako. I toliko mu je zanimljiva dok uspeva da ga istovremeno strelja pogledom i nespretno prikriva osmeh.
-Ne nego si ti okružen dosadnim seronjama!
Nokaut za Darka. Opet mu pokazuje da greši.

Još uvek joj drži ruke, lica su im blizu. Neprimetno smanjuje razdaljinu između njih, upadljivo spuštajući pogled s njenih očiju ka usnama. Oboje nesvesno usporavaju disanje.
-Još uvek stoji da dolaziš na trening?
Tiho progovara s mukom se trudeći da ne odreaguje na golicanje koje je osećao u celom telu. Zasigurno zna da nije od dejstva trave. Davno ga je prošao taj osećaj. Ne zna zašto tačno želi da ona bude na njegovom treningu ali nema vremena da razmišlja o tome.
-Jel? Promenila sam mišljenje, žao mi je.
Ton njenog glasa ne pokazuje da joj je žao. A ni to da je ozbiljna.
-Ako te zamolim?
Stišava glas dok joj polako spušta ruke, hvatajući ih jednom dok prstima druge ruke nežno klizi preko njenog glatkog obraza.
-Zamolio si me hiljadu puta.
Nežno prelazi palcem preko njene donje usne. Namerno ga provocira polusklopljenim očima dok mu nežno gricka prst.
-Zamoliću te opet.
Glas mu se pretvara u šapat dok joj se još približava, pogleda i dalje prikovanog za njenu sočnu, blago napućenu usnu koju i dalje miluje. Uprkos svim zakonima univerzuma, ne... jebeš univerzum, uprkos samom sebi nežno je privlači sebi i grli je. S lakoćom obavija njeno sitno, prefinjeno telo potpuno je prislonivši na sebe. Glava joj je tačno ispod njegove brade a njen topli dah golica mu vrat.
-Molim te.

Oboje ćute, uživajući u toplini tela onog drugog. U prvom pravom fizičkom kontaktu. Ne slučajnim dodirima ruku. Da je ranije znao da je ovoliko lepo držati je u zagrljaju još odavno bi to uradio. Saginje glavu osetivši miris njene kose. Vrti mu se u glavi od njega, vrti mu se u glavi od pomisli na njene usne i koliko im je bio blizu.
-Rekoh ti da neću!
Meškolji se da bi podigla glavu i pogledala ga, pokazala mu da nije ozbiljna i da uživa stavljajući ga na te slatke muke. Mudro ćuti da ima istu želju kao i on, da će zaista doći.
Tačno je tu gde želi da bude sada, gde oboje žele. Rukama klizi preko njegivog duksa ispitujući čvrste mišiće ispod njega. Skoro joj voda kreće na usta pri pomsili kako bi bilo osetiti njegovu golu kožu. Pod dlanom oseća ubrzane udarce. Da li i njeno srce lupa isto toliko sada?
-Lažeš?
Nesiguran je, čuje to po njegovom glasu. Ako je on nesiguran ona bi trebala biti katatonična.
-Lažem.
Nežno mu se osmehuje ponovo se prislonivši uz njega. Možda joj se samo pričinjava ali otkucaji koje oseća ispod dlana postaju još brži.

Ja došla 😁
Nadam se da ćete uživati (Ajde lomite se malo, šta vam teško, baš me zanima kako ćete doživeti ovaj nastavak).
Do sledećeg čitanja ❤.