-Vidi, mila, jedino si stvorenje na planeti za koje ustajem u pola belog dana i noći, ali prvi sledeći put kad mi skočiš na facu u osam ujutru letećeš kroz prozor! Je l' to jasno?
Dea je gunđajući ušla u dnevnu sobu dok je Derdra, udobno ušuškana u njeno naručje, pospano oblizivala njušku. Mammonova ćerka je tog jutra izgledala kao jedna od onih devojaka koja baš danas ima važnu modnu reviju na koju skoro pa kasni, a mora izgledati savršeno. Visoki rep blago joj je zatezao lice sa kog je pre svega par minuta isprala masku zbog koje joj se koža, nahranjena i očišćena, presijavala. Svoju široku majicu zamenila je lila kimonom od svile sa čipkastim porubima, dugačkim do polovine butina, pričvršćen svilenom vrpcom oko njenog vitkog struka. Ispod njega, imala je samo plišani šorts u kom je spavala. Derdra je izgledala kao ispovraćana verzija Barbikine sobe. Dea joj je navukla mačiji duks identične nijanse kao njen kimono sa bezobrazno velikim Chanel logom na leđima, posebno naručen za nju. Čak je imala i kapuljaču koju nikako nije podnosila i neprestano je mrdala svoje vilenjačke uši na sitnoj, zmijolikoj glavi da bi je zbacila. Goluždrava, razmažena životinja bila je slika i prilika svoje vlasnice. Dea je spušta na pod, krenuvši potom ka frižideru iz kog vadi plastičnu čašu sa zatvaračem i slamčicom na kojoj je napisano njeno ime.
-Lepo pa neko od osoblja zna svoj posao!

Nevaspitano komentariše naglas srknuvši svoje piće tog jutra. Podseća na sladoled, gusto je i voćno. Jagode, mrvljeni led, nešto je podseća na njen protein od vanile, ponešto što ne može da identifikuje. Napitak je tačno po njenim uputstvima. To znači da će ćutati i biti zadovoljna jer ipak, "posluga radi svoj posao". Da je nekim nesrećnim slučajem bilo drugačije, neko od njih bi ostao bez posla jer Mammonovo derište nije dobilo dovoljno gust, ili hladan, ili ukusan, ili nedovoljno roze šejk. Derdra glasno prede dok Dea otvara jednu od konzervi sa njenom hranom. Zadah mačije hrane posebno golica njene životinjske nozdrve. Tog jutra, doručak joj je meso divljači u nepoznatom sosu, sa sitnim komadićima bundeve. Dea istresa sadržaj u činiju i spušta je ispred nestrpljive ljubimice koja se propinje ne bi li što pre zagnjurila njušku i meke komadiće mesa. Mala Mammonova slaže nedefinisanu grimasu gledajući Derdrino zgrčeno telo i polusklopljene oči dok halapljivo mljacka svoj primamljivi obrok. Najednom naglo diže glavu, pogleda prikovanog za vrh radne ploče, i dalje oblizujući njušku. Vlasnica je upitno gleda svega par sekundi, koliko prolazi pre nego što njen telefon zazvoni. Sa Jovaninim imenom na ekranu.

-Stresovi od ranog jutra - tu!
Dea prevrće očima prevlačeći zelenu slušalicu preko ekrana, javljajući se drugarici. Derdra pažljivo proučava svaki njen pokret, intenzivno je fiksirajući svojim jantarno zelenim očima.
-Ej?
Jovanin glas zvuči kao da se upravo probudila. Iz sna koji je trajao više nedelja. Apsolutno odmorna i sveža.
-Dobro jutro rezidenciji Mammon! Kad mi je odobren dolazak?
Dea se nečujno pljeska po čelu. Na kratko razmišlja da izmisli neki trening, izlazak, bilo šta slično, ali ne može. Njena majka je već rekla Jovani da je celog dana kod kuće, nesvesno bacivši svoju ćerku u klopku. A i Jovana, samo se pravi da to ne zna. Kao da se podruguje Dei, mala gadura.
-Nemam pojma, dođi kad hoćeš.
Odgovara sa najnižim mogućim elanom koji je imala za svojih sedamnaest godina života. Dramatično spušta čelo na hladnu, glatku površinu radne ploče, lica zagnjurenog u prevoj lakta. Oseća Derdrino toplo telo kako joj se utešno uvija oko nogu.
-Mogu da krenem za sat otprilike. Čudo da si ti ustala tako rano!
Dea je u iskušenju da spusti prst koji joj stoji tek na par milimetara iznad crvene slušalice.
-Mhm...
Nerazgovetno mrmlja ipak odustavši od svoje sulude namere. Jovana ne odustaje.
-Neka te na vezi sa mnom dok se spremam. Bila sam juče u gradu sa Ljiljanom, ono, hororčina. Ali kupile smo par super stvari, poneću ih da vidiš.

Dea pilji u svoje nokte, okrećući celu šaku u zglobu tako da joj se blago presijavaju.
-Džo, kad već dolaziš u stan Mammonovih...
Svoje prezime posebno naglašava.
-Potrudi se da izgledaš koliko-toliko normalno. Mani me svog klovnovskog fazona,  molim te. Počeću da te se odričem po gradu, ima da poričem da imamo bilo kakav kontakt. Uozbilji se!
Smeh sa druge strane je zamro, Džo shvata ključnu stvar. Dea se ne šali. Dea čak ni ne deli svoj problem s njom. Dea vređa. Ni jedna od njih ne progovara. Sa Deine strane čuje se samo blago šuškanje, sa Jovanine mrtva tišina.
-Klovnovski fazon?
Polako ponavlja Jovana naglašavajući svaki slog tako da nedvosmisleno stavi doznanja Dei da je prozrela njen ton i njenu nameru.
-Klovnovski, paćenički, degeneričan, šta god! Navuci jebenu majicu i normalne farmerke, obuj najobičnije moguće patike i dođi kad si već zapela. I mani me više, ne volim da pričam telefonom, piši poruku ako baš imaš nešto da mi kažeš!
Ne sačekavši odgovor, Dea prekida vezu. Namešta svoj najbolji ravnodušni izraz lica dok rukama zateže kosu skupljenu u rep. Derdra je posmatra dok prelazi preko sobe, smeštajući se na centar ogromne garniture od skupe kože, naspram ogromnog TV-a.
Nečujno udarajući mekim šapama o tlo, pritrčava joj smeštajući joj se u krilo zadnjicom, glavu ugnezdivši na njeno rame. Dein dlan klizi preko Derdrine oble, isturene kičme dok životinja bučno prede.

Kamera Deinog telefona hvata njeno lice, sočno napućene usne, čistu, svetlucavu kožu i koketno izvijene obrve. Svila svetle lila boje uokviruje joj vrat, otkrivajući tek mali delić svetle kože u obliku trougla. Derdrina glava i dalje je umiljato spuštena na njeno rame dok su joj oči krupne i isto tako umilne, svetle i prepune energije. Za sekund, slika je objavljena na story. Za još par sekundi, neko joj šalje poruku.

Tvoja mačka živi san mnogih momaka.

Dea se blesavl kikoće dok odgovara drugarici iz škole. Ne sumnja da je devojka u pravu. Samo se pomalo plaši, da li njena Derdra živi i Darkov san? Lista spisak onih koji su videli sliku, Darko nije među njima. Nadureno pući usne, nije fer. Teši se kako je još uvek prerano, da on nije ni budan sada. Ali zato, njena Jovana je više nego budna. Budna i prisutna. Po običaju, kao i bezbroj puta do sada, ulazi nakon što kratko pozvoni.
-Idi u moju sobu odmah, smara me da blejimo ovde!
Dovikuje joj Dea dok ustaje ne puštajući Derdru. Tako obučena, sa skupom, rasnom mačkom u naručju, sa telefonom i čašom poluproteinskog napitka podseća na odbeglu devojku sa naslovice nekog popularnog časopisa. Džo je već u njenoj sobi, upućuje joj pomalo nelagodan osmejak dok joj prilazi, rukom posegnuvši da pomazi Derdrinu meku glavu. Životinja se munjevito grči, ispuštajući jeziv frktaj a samo zahvaljujući brzim Jovaninim refleksima, njene oštre kandže ne stižu da joj raseku kožu. Dea i sama blago odskače, uplašena neočekivanom reakcijom njene ljubimice. Derdra je radila sve i svašta ali nikada nije grizla niti grebala, pogotovo ne sa tolikim neprijateljstvom. Sada se pribijala uz Deu, ne ispuštajući Jovanu iz vida. Deluje kao da odbija neprijatelja, istovremeno željna Deine zaštite i sigurnosti. A Dea već fantastično shvata, Derdrina reakcija na Jovanu je odraz ničega drugog do njenih sopstvenih osećanja prema njoj koje ta mačka savršeno dobro poznaje, poput svih životinja na ovom svetu. Njihov mozak je skup fascinacija, nikada rešena zagonetka za čoveka. Životinja je privržena čoveku toliko da preuzima i deo njegovih osećanja, misli, njegovih stanja i raspoloženja. Upravo zato je Derdrin bes prema Jovani nastao baš sada kada su dve prijateljice pred ogromnom svađom. Još od onda kada je Derdra predosetila Darka. Onda kad je Dea prećutno uklonila Džo iz svog srca, svesno ili nesvesno.

Jovana tupo pilji u Derdru, izbegavajući njene oči. Bilo joj je neprijatno pod tim pogledom a i... životinje plaši kontakt očima, zar ne?
-Oh... baš me ne voli, zar ne? Odjednom si me zamrzela, je li, demončino?
Pokušava da razvedri situaciju lažno veselim tonom glasa.
-Nikad te i nije volela.
Uzvraća joj Dea ledenim glasom, trgnuvši se kad njena mačka naglo skače na pod, otrčavši do svog dela kreveta, skupivši svoje vitko telo u oblik klupka.
-Dakle, tačno je ono; iver ne pada daleko od klade?
Džo oponaša Dein arogantni ton glasa najbolje što može, nesvesna da njena doskočica više imponuje Dei nego što je tera da se postidi. Vitka devojka zauzima mesto ispred stočića sa šminkom, odsutno prstima dotičuči skupe ambalaže rasute po njemu, one koje je trebala da pospremi kako joj je majka rekla.
-Prilično sam sigurna da moja mačka ima dovoljno svog karaktera da samostalno odlučuje koga će da mrzi. Bez raznih uticaja.
Naglašava zadnju rečenicu ošinuvši Jovanu pogledom u ogledalu.
-Kakvih to uticaja?
-Pa, znaš...
Deina ruka poseže za jednom od brojnih, gustih četkica.
-Bez tuđih mišljenja, lažnih priča... tako, tih sitnica.
Usna joj se izvija u zlobni smešak.
-Ona te prvo upozna.
Zastaje da bi naglasila i ovu rečenicu.
-A onda te zamrzi.
Nastavlja dalje veselim tonom, kao da joj prepričava svoj poslednji šoping.
-Ili zavoli. Zavisi.

Jovana prekršta ruke, nervozno zakoračivši ali se ipak predomislivši, vraća nogu pored noge.
-Nisam došla ovde da bi mi ti trljala nešto na nos!
Dea se ne trudi da zvuči pristojno.
-A ti si ovde zbog...?
-Zbog toga što pokušavam da nam spasim prijateljstvo! Dea, nešto se dešava sa tobom. Znam da zvučim kao da te okrivljujem ali stvarno to mislim, problem potiče od tebe! I želim da saznam odakle se stvorio, šta nije u redu?
Glava je zabolela na kratko zbog Deinog silovitog prevrtanja očima.
-Sve je u redu, amore.
Džo oseća minijaturnu eksploziju u grudima. Preliva se svuda u njoj, guši je iznutra tražeći izlaz napolje. Skoro da oseća kako joj koža puca, oslobađajući tu vatrenu oluju.
-Dea, prestani da me jebeno lažeš!
Dobila je reakciju. Dea se silovito odguruje od stola, munjevito se podigavši na noge i približivši joj se na svega par koraka udaljenosti.
-Da ti nije palo na pamet da podižeš ton na mene tako! Imaš šansu da se sabereš dok ja ne počnem da pizdim. Jasno?
Sikti istovremeno je bolno probadajući vatrenim žaokama u njenim očima. Nadmeni ton kojim je započela na kraju se pretvorio u potpuno ravnodušnu, melodičnu opomenu.

-Nećeš me ućutkati time, Dea! Zahtevam da mi kažeš zbog čega se ponašaš kao kučka prema meni! Bez razloga si se udaljila, postala hladna i odbojna ne rekavši mi nijednu reč! Zar ti je toliko teško da mi u lice kažeš šta ti je to zasmetalo? Tebi?!
-Sa uživanjem bih ti sasula odgovor u facu da on postoji. Ali, pošto te ne izbegavam i ne udaljavam se od tebe, mogu ti samo reći da me uzalud nerviraš i trošiš mi vreme!
Misleći da je razgovor završen, Dea se elegantnim koracima vraća do stočića, spretno uvukavši telo između njegove glatke površine i raskošnog naslona stolice. Ne deleći njenu nameru da završi razgovor, Jovana joj prilazi stajući sa strane, pokušavajući da je navede da je pogleda dok su njene sopstvene oči blago suzile.
-Zar ti je toliko teško palo što sam ti rekla u lice da ne možeš imati ništa sa Darkom?
Trudi se da joj ton glasa ne zadrhti ali ne uspeva da ga održi dovoljno glasnim te joj je kraj rečenice skoro nečujan, izgovoren napuklim glasom. Dea iritantno sporim pokretom odlaže četkicu nazad na sto, isto tako otegnuto okrenuvši svoj prefinjeni profil otkrivajući drugarici celo lice. Posmatra je smrtno ozbiljnog izraza lica. Sa druge strane, slatko se smeje u sebi. Možda je i bila povređena tada kada je Jovana to rekla, a to je palo u vodu onda kada je, baš nekako nakon toga, Darko ušetao u njen život nonšalantno zalupivši imaginarna vrata istog tik ispred Jovaninog nosa. Gledajući u devojku koja je stajala ispred nje, sa kojom je ronila suze, delila najglasniji smeh, dane, beskrajne šetnje, svoje najdragocenije tajne... shvatila je da bi bez razmišljanja odabrala tog dečka crnih očiju i prepredenog, pomalo zlobnog smeška nego osobu koja je činila ogromni deo njenog života.

Ne može da izdrži, prasnula je u smeh. Skoro histeričan, kakofoničan i podsmešljiv. Zabacuje glavu dok joj se ramena nekontrolisano tresu. Pomalo se zabrine kad dobije još jedan napad smeha uvidevši Jovanin bolni izraz lica. Praveći se da briše nepostojeću suzu, još uvek se kikoćući, primiruje se spremna za završni udarac. Ili... ipak ne.
-Baš si smešna, Džo! Kada sam ja to patila zbog bilo kog dečka?
Ne sada. Neka Džo još uvek živi u blagoslovenom neznanju. Ali da, doći će trenutak da se njene jadne iluzije u kojima može imati uticaj na nju, Mammonovu ćerku, rasprše u komadiće sitnije od peska na dnu okeana.
-Dea, šta ti je?
Jovana je ispitivački posmatra, nekako iznutra sigurna da nešto nije u redu. Na njeno čuđenje, ne dobija nikakav odgovor, niska devojka je samo odlepršala na drugi kraj sobe da bi zapalila cigaretu kraj balkonskih vrata.
-Slušaš li me uopšte?
Dovikuje joj. Izbacivši tanki pramen dima, Dea joj upućuje džokerski osmeh.
-Ne.
Jovanin glas podrhtava na ivici plača, kao i Deina usna, na ivici da se izvije u osmeh.
-Odvratna si!
-Da. I razmažena, ne zaboravi da to dodaš
Stiže joj odgovor ali ne i Dein pogled. Prikovan je za opušak sa kog otresa pepeo, elegantno ga lupkajući prstom.

Plavooka devojka zausti da kaže nešto ali je prekida oštri pokret Deine ruke koji joj govori da ćuti.
-Dosta je bilo, u redu? Ne slušaš mi se više, a da budem iskrena, malo mi te pun kurac.
Jovana otvara usta par puta, ne uspevajući da nađe prikladne reči. Na kraju sve što iscedi iz sebe je jedno drhtavo:
-Nikad me i ne slušaš!
Dea sleže ramenima sa šokiranom facom. Kao da je pita "Pa šta si očekivala?"
-Dobro, i?
Prekida još jedan pokušaj Jovaninog odgovora.
-Lepo što si svratila, vrata su tamo. I molim te, pokušaj da odeš da ne bih došla u iskušenje da pustim Derdru na tebe. Ne šalim se!
Na peti se okrenuvši ka vratima, na pola koraka, Džo tiho mrmlja.
-Ta mačketina je ionako svaki put sve jezivija i jezivija.
Baš u tom trenutku, bledozelene oči se poput noževa zarivaju u nju, takvim pogledom da je visoka devojka zaćutala kao pod dejstvom nesavladive sile.

**********

Darko se ne seća kada je zadnji put ustao u osam ujutru, čak ni zbog škole. A još manje se seća da mu je neko u to vreme kucao na vrata stana. S mukom se podiže iz kreveta, naježen od nagle hladnoće, još nezadovoljno gunđa jer je još uvek polumračno u celom stanu. Polumračno i blago ustalasano, s obzirom da mu se čini da ceo stan podrhtava kao zemljotresom zahvaćen zbog upornosti i siline kojom je neko mučio njegovo rođeno zvono. Činilo mu se da je tek ovlašno dotakao kvaku kada su se vrata otvorila, za dlaku promašivši njegov nos koji je ostao nepolomljen. Kao furija proletevši pored njega, omanja, zaobljena, pomalo namrgođena žena vojničkim koracima stupa u hodnik, izuvajući se pomažući se nogama.
-Radmila!
Osmeh mu se širi licem posmatrajući je kako skida dugački kaput od veštačke kože, nedefinisane smeđe nijanse i odlaže ga na čiviluk. Ispod njega slaže svoje crne, lakovane plitke čizme sa niskom potpetnicom, uredno ih gurnuvši uz zid. Na licu joj se čitalo par skoro neprimetnih tragova umora i činilo se kao da neprestano mrmlja nešto nerazumljivo. Grubim pokretima skida tanku, bež ešarpu prebacivši je preko istog čiviluka kao i kaput. Nijednim gestom nije pokazala da je svesna da je Darko tu i da joj se obratio. Naviknut na to, prati je do dnevnog boravka.
-Mislio sam da stižeš tek iduće sedmice.
Progovara naslonivši se na dovratak kuhinje u kojoj je već započinjala uobičajeni zveket posuđa.
-Jes', bogami! Al' opet - sjedim, razmišljam, reko' "Moram kući uginuće ono drćelo ako ostanem još". I et', morado' da se vratim! Čibe tamo da prođem!

To "drćelo" bio je Darko.
S mukom zadržava smeh pomerajući se sa dovratka, pustivši ženu koja mu je dopirala tik ispod grudi da prođe.
-Pa nisam valjda pas pa da "uginem"?
Ne udostojava ga odgovora, samo nastavlja svoju priču.
-Još razmišljam da nisi možda ni živ, da ne dolazim džaba. Kad ono - nisam ja te sreće!
Prati je do kupatila.
-Et'! Kažem ja! Nije to da živi samo i bog! Šta bi ti, prokletinjo, da nisam došla, a? Crk'o!
Darko zabavljeno koluta očima. Zvučala je grubo, ponašala se pomalo neotesano ali znao je da ga voli kao rođenog sina. Iako nikad ne bi mogao da kaže da on nju voli kao majku.
-Ponašaš se kao da si mi keva.
Nasmejano joj odgovara shvativši da će teško dobiti odgovor na bilo kakvo pitanje dok žena ne ispuca celi svoj arsenal dobroćudnih uvreda. I njoj je sitan osmejak sve vreme na njenom pedesetogodišnjem licu, samo ga vešto krije.
-Kuku, daleko bilo! Onda bi po cio dan jadna kukala i stidila se! Na šta liči ovo?! Sve ti lijepo i pospremila i uredila dok me nema a ti stan u ćumez pretvorio! Barabo!
-U šta?
Stvar koju je najviše obožavao kod ove žene, njen govor. Njen dijalekat i čar njegovih psovki i pojedinih izraza.
-U ćumez, u ćumez! To ti je kod mene u selu ono đe se kokoši zatvaraju! Sad ću da pristavim jednu kafu pa da usisavam. Ne daj bože ormare da ti pootvaram, srce bi me okinulo tu đe se zateknem!
Ruku na srce, i ona i Darko znali su da preteruje. Darkov stan je uvek bio potpuno uredan izuzev par sitnica u njemu, posledica nedostatka radne navike i konstantnog, svakodnevnog raspremanja. On sam se nije prijatno osećao u nesređenom okruženju gde ne poznaje tačnu poziciju svakog predmeta.

-Pa, kako si putovala?
Pokušava još jednom da započne razgovor u kome neće biti teme poput "pronaći što više pogrdnih naziva za Darka".
-Ju, ne pitaj me ništa! Oćer'o me na šasiju, dok nismo došli do glavnog puta tresao nas ko krompire s onim autobusom!
-Ko te bre oterao?
-Kondukter, kondukter! Sreće nemao više u životu, majku mu njegovu!
Visoki momak slaže neprimetnu grimasu, pokušavajući da odgonetne šta je to "šasija" u Radmilinom rečniku. Zasigurno nije sedela na gvozdenoj osnovi sa donje strane autobusa. Zadovoljio se zaključkom da je verovatno mislila na jedno od zadnjih sedišta. Osluškuje lupkanje iz kuhinje, zvuk vode koja teče, paljenje šporeta.
-Ene-de! Kud' nisam znala da po' stvari nemaš! Gle' ovu flašu ovde, opet si dirao alkohol!
Darko seda na veliku, kožnu garnituru u dnevnom boravku, po navici paleći televizor koji skoro nikada nije gledao, samo radi pozadinske buke. Silno se zabavljao uprkos preranom buđenju za njegov ukus.
-Daj bre, Rado, nemam trinaest godina!
Pokušava da se kao nespretno odbrani.
-Nije nego! Dvadeset tri, ako bog da dvadeset četiri još malo a on alkoholičar! Blago li se tvojoj majci s tobom!
Prećutavši opasku o majci, na koju definitivno nije želeo da misli ne samo sada, već bilo kada, Darko odgovara:
-Dobro de, nisam alkoholičar. Imali smo povod za mini-slavlje.
Toliko važan da ga se ne seća. Seća se samo tri-četiri lica u njegovom stanju. Jedno od njih bilo je Bojanovo. Ne seća se tačno ni kada.
-Nije šija nego vrat!

Radmila je bila Darkova kućna pomoćnica, spletom neverovatnih, skoro pa nestvarnih okolnosti. Upravo sinoć doputovala je iz rodnog sela, jednog od onih razbacanih po zabrđima na zapadu zemlje. Koliko je znao, od rodbine ima samo sestru koja još živi tamo. Ostali rod joj nije poznavao niti mu je kada pominjala bilo koga od njih. U ovom gradu, živela je sama u malom stanu u mirnom kraju, blizu omanjeg parka i stare biblioteke. Muž joj je pre više godina otišao u inostranstvo, bez pozdrava, bez reči. Od uspomena na njega, ostavio joj je samo ćerku koja bi trebalo da je sada na fakultetu, ako se dobro sećao iz priče.

**********

Ponovo je pobegao sa časa. Dobra stvar je što je izbegao čas kod fizičara. Loša stvar - zasigurno će pozvati njegovu majku jer mu ne tolerišu apsolutno nijedan jedini izostanak. To znači da će verovatno i on sam morati da priča s njom. A to ne želi ni po koju cenu. Bila je to glupa ideja. Da je bar izbegao neki kontrolni, ovako, samo dosadnu lekciju, a dodatno će i najebati zbog toga. Isfrustriran, otvara prozor u školskom wc-u, onaj koji gleda ka zadnjoj strani škole, na pustu, vlažnu ulicu sa koje pirka hladni, smrdljivi vetar. Škljocaj upaljača nikad mu se nije činio glasnijim nego tada. Povlači dim, za njim još jedan. A onda mu se kratka kosa diže na glavi. Neko je u hodniku, tačno ispred muškog wc-a. I približava se. Čak ni Bojana ne bi želeo da vidi sada, mali sve priča svojoj kevi koja ga posle juri po školi i traži mu hiljadu i jedan razlog zašto je napravio neku glupost. Koliko god voleo i nju i Bojana, nije mogao da trpi te razgovore!
-U, guja te ujela! Pa vidiš da sam maloprije tu čistila, vaško!
Jedna od tetkica, naoružana dugačkim džogerom i teškom, plasitčnom kantom za vodu ga tiho psuje kroz zube, no ne gleda ga niti ijednim pokretom pokazuje da ga vidi. Kao da se obraća duhu. Spušta svoj "alat" u ugao wc-a, kraj poslednje kabine.
-Je li, a ko će meni da oriba te pločice što si usvinjio?! I što pušiš na času?!
-Ja sam sa časa pobegao.
Odgovara joj tada sedamnaestogodišnji Darko, dečak koji je pobegao sa fizike.
-Jelte? Pa meni ovde rusvaj praviš!
Više nije bio siguran kakvu igru ova žena igra s njim.
-Izvinite.
Tiho govori blago skrenuvši pogled. Vrhom patike valja sitni grumen pepela, vlažan od mokrih pločica.
-De, de. Što s' se uplašio, neće tebi teta-Rada ništa. Puši kad ti se već tol'ko sviđa. Ja te ovdje nisam vid'la.
Tetkice su posebna draž svake škole. Te dobre, jednostavne žene su ponekad veći drugovi od onih s kojima delimo klupe, puškice za kontrolni i knjige. Radmila, ili Rada, zbog svog grubog govora i oštrog dijalekta bila je jedna od onih koju su deca uglavnom izbegavala, ne shvatajući da im ne želi zlo. Iz neznanog razloga, jednostavnim gestom kojim ga je ostavila na miru tog dana, Darka je kupila za ceo život.

**********

Onda je, ko zna kako dobila otkaz. Biće da se broj pomoćnog osoblja u ne tako maloj školi skoro prepolovio te godine. Darko je tad bio devetnaestogodišnjak, baš u tom periodu je napustio svoj stari život, dobio svoj sopstveni stan i već par nedelja živeo sam. Još od prvog momenta kada je čuo da nje više nema u školi znao je šta treba da uradi. Potrajalo je dok je nije sreo negde slučajno. A svakako, potrajalo je i dok je nije ubedio u svoju, njoj suludu zamisao. Ponudio joj je da mu bude isto što i u školi - čistačica, tetkica, kućna pomoćnica. Da nije imala ćerku koja je pred maturom i kojoj fali novac za finansiranje fakulteta, možda nikada ne bi pristala. Ali nikad se nije pokajala što jeste.

-Na ti!
Zvučno spušta šolju kafe ispred Darka, u drugoj ruci držala je jednu za sebe, s olakšanjem se spustivši na potpuno drugi kraj ogromnog kreveta u dnevnom boravku.
-Čudo mi nisi poželela da se zagrcnem ili tako nešto.
-Sram te bilo, kako lupaš! Ja tebi da takve stvari želim?!
Pravila se ona nevešta. Par minuta su u tišini piljili u veliki ekran televizora i neku nezanimljivu domaću seriju na njemu.
-Nego, da te pitam.
-Pitaj, Rado.
Žena zastaje čisteći malecnu mrlju sa površine stola.
-Dolazi mi ćerka u petak. Pa ako nije problem, ja bi' da malo, što se kaže, odmorim dok je tu. Dugo je nisam videla, srce moje lepo, još malo pa joj kreću ispiti.
Darko se odsutno osmehuje.
-Što bi bio problem? Ništa ne brini, uživajte zajedno.
Dobroćudna žena ga zahvalno gleda iako on uspešno izbegava njen pogled.
-Vala, što si nešto dobar danas. Mogla bi te i upoznat' s njom. Kad već ja ovako matora ne mogu da te vaspitam kako treba nek mi bar pripomogne.
-A ne, ne, nije potrebno.
Odgovara joj uz obešenjački smeh. Dovoljno jasan da prostodušna, ali ipak mudra žena shvati da se nešto promenilo dok je bila odsutna.
-Nema to tako napamet! Tu što si našao prvo meni da dovedeš. Ja ti to sve od oka vidim i nikad ne 'mašim!
Na pomisao Male Dee i njegove kućne pomoćnice Rade u istoj prostoriji, Darko ponovo prasne u smeh, ne obazirući se na upitni pogled njegove nekadašnje čistačice iz škole, kao ni na njene tihe kletve, na teškom dijalektu, onako kroz zube.

Ja došla.
Izvol'te sad vi, čekam mišljenja. 😁