**********

Šta kad se u isto vreme razočarate u skoro svako značenje jednog pojma? Kad vas izneveri, na primer, vreme. Vreme kao trenutak u kom ste trenutno, ono što bi danas nazvali tajming. I vreme kao, po školski, trenutno stanje atmosfere iznad nekog mesta. Šta znači kad vas još na to izneveri i najbolji prijatelj kog imate? Znate, neko ko vas nikad nije lagao i kome nikad ne možete da slažete. Ona osoba koju sretnete jednom ili nijednom tokom života. Svakako, jedino što se u tom trenutku može uraditi je zatvoriti krug razočaranja još jednim velikim razočarenjem, u ceo život, naravno. Onda da polako spakujete vašu sportsku torbu i krenete kući, ovaj trening (u kombinaciji sa razočaranjima!) je sigurno bio tako iscrpljujuć.

Devojka je povijenih ramena i spuštene glave prešla kroz hodnik popločan belim, kvadratnim pločicama, oivičen tužnim svodom izguljenih, svetloplavih zidova. Korake je uskladila sa basovima koji su dopirali iz njenih slušalica, pod težinom torbe za trening pomalo se klatila dok je hodala. Portir nije bio u svojoj kancelariji odmah kraj izlaza iako su vrata širom otvorena. Nauredan sto pretrpan papirima i fasciklama i stolica prilično udaljena od njega, kao da je neko upravo ustao. Kalendar na zidu bio je od pre dve godine.

Dobro se sećala toplih sunčevih zraka koji su je prijatno grejali poslednjim snagama pre sutona dok je ulazila u sportsku dvoranu. Sad je dočekuju teški oblaci pune kiše nadvijeni preko noćnog neba i zloslutni huk vetra. Prve teške kapi razbijaju se o beton ispred nje, nadstrešica je prilično uska i poneka joj okrzne čelo ili obraz, ledena i krupna. Jasno joj je da mora da potrči do kuće ako želi da ostane iole suva ali potrebno joj je da skupi svu snagu za jedan jedini korak. Nepredvidiva kao i uvek, kiša se iz sekunde u sekundu nemilosrdno pojačavala, grubo bijući po celom gradu, njegovim krovovima, ulicama i nesrećnim stanovnicima koji su se zatekli van kuće. Ona je bila jedna od tih "nesrećnih". Bez kišobrana ili bar tople odeće, zaštićena kapom i sama sa svojom sportskom torbom punom opreme. Neuredni pramenovi kose izvirivali su ispod kape, već vlažni i teško slepljeni uz njeno lice.

Još više je povukla kapuljaču duksa preko glave i laganim koracima je skroz izašla na kišu. Odeća joj se brzo skvasila, postajala teška, lepila se za njenu kožu koja je uprkos hladnoći bila vrela. Pomislila je da bi lako mogla da se prehladi, čvrsto rešivši da ne ide u krevet pre šolje vrućeg čaja od kamilice ili nane. S gorčinom se setila kutija čaja iz Turske, Engleske ili kakve druge prelepe zemlje koje bi viđala kod... nje. Poredane po kuhinjskim policama, naslagane jedne na druge. Mogla se setiti opojnih mirisa biljnih čajeva i sušenog voća koji bi se mešali sa vanilom ili limunovim sokom dok bi ih zajedno ispijale u sobi te male, praznoglave devojke. Stegla je pesnice nehotice dodirnuvši još uvek svežu ranu. Sve njene sumnje su se potvrdile pred njenim očima istovremeno otkrivši svaku laž koju joj je servirala ni manje ni više nego najbolja prijateljica.

Guta knedlu i sklanja se pod drugu nadstrešicu dok hoda. Dve zgrade pored kojih prolazi odvojene su uskim prolazom između, krovovi su blizu jedan uz drugi pa kiša ne može da dopre do ionako vlažnih zidova i zemlje. Skrivene u mraku i hladnoći prolaza, dve prilike pribijene su jedna uz drugu, niska devojka uz visokog momka. Nema drugog puta, mora da prođe pored njih. Duboko u sebi zna ko su ali opet se nada da greši. Sad kad joj najmanje treba, u pravu je. Svetla kosa te devojke i njena fina, krhka građa je uveravaju da ne greši. U tom prolazu, sklonjena od kiše, s tim momkom, nepogrešivo, stoji njena, sad već bivša, najbolja prijateljica, a odmah pored nje, ako bi je neko pitao, Lucifer lično.

Spušta glavu dok prolazi tik kraj njih iako je skoro i ne primećuju. Razgovaraju šapatom. Dugo nakon što ih prođe ne podiže glavu. Tromim koracima približava se ulazu u zgradu, baš tada se pojavljuju i prvi bljeskovi razigranih munja nagoveštavajući dolazak prave oluje. U ogledalu lifta primećuje da joj je celo lice vlažno, ne od kiše. Ima više razloga za suze, reklo bi se da svaki čovek ima neki njemu svojstven razlog. A za razlog suza ove devojke, priča mora da se ispriča od početka...

**********

Topla letnja večer polako se spuštala na desetak kitnjastih, visokih zgrada koje su se pružale duž glavne ulice ispresecane mnoštvom sporednih koje su vodile dalje od centra grada. Već je izbledeo vatromet crvene, zlatne i vatrenonarandžaste boje neba koje su pratile svaki zalazak sunca i nebeski svod je polako dobijao svoju mastiljavo plavu boju prošaranu treperavim zvezdama. Sparina u vazduhu zamenjena je svežim vetrom a temperatura je polako opadala. Svetiljke glavne ulice lagano su se, jedna po jedna, palile i užurbane senke ljudi su se presecale po trotoaru.U toku leta, ovaj grad oživljavao je uglavnom predveče kada slabašni dašak toplog i uspavljujućeg dnevnog povetarca postaje okrepljujuć i prijatan. Kao da je svaki stanovnik požurio da upije malo te svežine nakon iscrpljujuće vreline dana.

Glavna ulica, centar grada, očekivano je bila najgušći čvor, žila života u tom gradu. Sa obe strane oivičena zgradama, manjim ili većim parkovima i prilazima ispred njh, širokih trotoara odvojenih elegantnom ogradom od automobilskog druma. Dole niže, nakon poslednje zgrade nadovezivala se truistička četvrt. Restorani, marketi, bezbroj lokala, prodavnica načičkanih jedni uz druge, fontana i park oko nje. Tog luka glavne ulice držao se svaki čovek koji bi izašao u šetnju ne samo te, već bilo koje večeri. Skoro svaki. Jedna prilika je, možda iz inata zaobišla gužvu, krupnim koracima se udaljavajući od već utabanih staza glavne ulice prateći njen drugi zavoj, onaj koji je vodio ka starom delu grada, starim zgradama i praznim, napuštenim lokalima.

Iz gužve je nestala isto baš kako se i pojavila, neprimetno i brzo. Spuštajući se niz ulicu pratila je živu ogradu koja se pružala iza niskog betonskog uzvišenja. Preslatko, zelena živica zaklanjala je sivilo ne tako lepe gradske četvrti. Lako je izbegavala majke sa bebećim kolicima, još lakše njihovu raštrkanu decu koja su trčkarala par metara ispred njih, sklanjala se sa očiju čoporu baba koje su se šetkale pod ruke i razmenjivale odabrane tračeve, pažljivo izmaštane u dokolicama njihovih stanova. Da su pažljivije pogledale primetile bi jednu od omiljenih žrtvi, neko vreme im je skoro bila ispred nosa a onda je hitro šmugnula kroz rupu u živoj ogradi. Ograda je bila prošarana rupama poput velikog komada sira u dečijoj slikovnici. Delovi žive ograde bi se ponekad sušili pa bi ga nakon par nedelja isekli i prosto ostavili rupu na njihovom mestu.

Spretno preskočivši dva skoro potpuno urušena stepenika iza živice, sitna prilika se našla na pustom parkingu, delimično skrivenom gustim rastinjem koje je uprkos nikakvom održavanju zadržavalu bar neku gustinu. U suštini je služilo za to da izgleda tužno i neprivlačno i da donekle sakrije urušeno stepenište koje je upravo preskočila, verovatno uz božiju pomoć i sa dosta improvizacija. Najveći deo elipsastog parkinga krila je zgrada, ulazom okrenuta ka šetalištu glavne ulice. Sam oblik zgrade osmišljen je tako da izgleda kao da džinovska konstrukcija, zajedno sa zelenom živicom, grli parking sa ispucalim asfaltom.

Posmatrana sa zadnje strane, pored oljuštenog zida oker boje primećivao se niz malih balkona. Onih na kojima se sušio veš ili onih koji su prosto bili prazni. Parking je nekada bio mali trg a prizemlje zgrade zapravo su bile odvojene radnje koje su odavno zatvorene, ostavljene kao pusti lokali iza prljavog stakla. Svaka zgrada ovog kraja bila je gradjena na sličan način, iz tri ili četiri dela povezana šupljim zidovima u kojima je ostavljeno nešto što liči na tunel. Svi u gradu su tunele nazivali jednostavno "prolazi" i nisu služili ni za šta drugo. Prosto prođeš kroz tu mračnu i usku rupu pravougaonog oblika umesto da zaobilaziš celu zgradu.

Da bi prešla sa jednog kraja grada na drugi oniža devojka je pešačila dobrih petnaestak minuta od svog stana. "Zlatna četvrt" u kojoj je živela bila je samo malo dalje od centra. Kakav klasični, jebeni bogataški poriv da se odvoje od prizemnog života. Od odredišta je deli samo još prolaz dzinovske zgrade kraj parkinga u koju tupo gleda već par minuta i još jedna sporedna uličica kojom skoro niko ne prolazi. Ovaj put je izuzetak, dok izlazi iz prolaza na drugoj strani, grupa od pet starijih momaka joj preseca put. Razgovaraju i smeju se prilično glasno i nijednim gestom ne pokazuju da su je primetili. Ona njih jeste. Mršave nožice jednog od njih i njegov preširok šorts. Neobuzdani oreol kovrdžave kose dodatno zaglađen maramom kao pokušaj (prilično loš) izdvajanja kod drugog momka. Ostali prilično neprimetni na nekom polju većem od same njihove pojave. Primećivala je sve i o svemu je uvek ćutala, malo ko bi primetio iste stvari kao ona, bar kad se govori o osobama s kojima je želela sa podeli ono što vidi.

Ulaz zgrade ispred koje je trebalo da sačeka bio je pust, unutrašnjost zaklonjena crnim prozorskim staklom. Mogla je da uđe unutra, ova je bila prestara da bi ikoga zanimalo da tutne interfon i zaključa ulaz. Ipak je ostala van nje, bilo je prijatno napolju. Usamljeno drvo i komad zemlje pokrivene travom činili su sliku male devojke koja sama čeka pokraj ledenih zidova još tužnijom iako je zamisao tog jadnog izgovora za zelenilo sigurno bila drugačija. Minuti brzo prolaze i konačno je pola osam. Devojka se nasmejala, ponovo je stigla pre vremena. Ona je ta koja uvek stigne bar na vreme, ako ne par minuta ranije. A saputnik kog čeka je ona osoba koja uvek zakasni, i to joj je postajalo sve manje i manje simpatično. Osmeh je brzo splasnuo. Možda je drugarici koju čeka sasvim svejedno zbog par minuta koje gube, njoj definitivno nije.

Ulazna vrata se, posle cele jedne večnosti, otvaraju i na veliku žalost sitne prilike, pojavljuje se visoka devojka kose neprivlačno zalizane u niski rep na potiljku. Pored nje kaska čupavi pas bez povoca, sivkaste dlake sa pečatima boje rđe. Odmah daje u trk rešen da pofino zapiša drvo (i verovatno ga dokusuri time) i ignoriše dozivanje vlasnice koja je imala drugačije planove za šetnju. Nakon što se visoka devojka i njen pas izgube iz njenog vida, mala podiže glavu i broji spratove zgrade dok ne dođe do šestog. Balkoni ove zgrade su veći i građeni u pravilnoj liniji jedan iznad drugog. Onaj koji nju zanima je prazan. Uzdiše i vraća pogled na ulazna vrata koja se opet otvaraju.

Prekršta ruke na grudima streljajući drugaricu otrovnim pogledom dok ona prilazi sa blaženim, nevinašce-osmehom na licu. Kasni i svesna je toga. Pa dobro, nije prvi put. A sigurno ne i poslednji. Trepće cakano dok trpi još jedan ledeni napad pogledom njene niske drugarice. Ova verovatno broji u sebi do deset, par puta, za svaki slučaj. Ali konačno popušta zatvorivši oči na sekundu-dve, vodeći računa o dubokom udisanju i izdisanju.

-Hej!
nasmejano progovara viša devojka napravivši njen prepoznatljiv pokret rukom nalik mahanju, odsečni pokret zgloba dalje od sebe. Smoreno lice njene drugarice joj apsolutno nije zadavalo nikakvu brigu. Već odavno se pitala kada će njen niski mrgud od drugarice naučiti da će skoro stopostotno morati da sačeka bar dva ili tri minuta.

Umesto pozdrava, niska je samo duboko uzdahnula, praveći više nego bespotrebno dramatičan uvod za predstojeću lekciju koju namerava da održi.
-Znaš da te volim kao sestru. Ali kunem ti se, ostaviš li me još jednom da čekam oteraće me u popravni dom zbog ubistva. Čak neću ni da poričem.
Već nakon prve dve rečenice nazirali su se njihovi toliko različiti karakteri. Vatreni temperament spakovan u jedva sto šezdeset i pet centimetara visine, kao dinamit preko kog je bačena drvena gajba da bi se eksplozija umanjila. I mirni, staloženi karakter više devojke, treperav i poletan poput vode. Visoka se mogla zakleti da niži prag tolerancije i strpljenja nikad nije videla ni kod jedne druge osobe. A iz tog niskog stvorenja je prosto prštao.

-Hajde, hajde, kuda ćemo?
Dobroćudno se nasmešila, savršeno svesna da se mali Terminator opasno suzdržava da joj isti ne iskruži sa lica jako oštrim predmetom. Toliko je mesta u ovom gradu... treba samo imati nekoga s kim biste ih delili. Klupa u parku, drugi stepenik ispred biblioteke, naslon klupe u parkiću kraj reke... potpuno je svejedno. Svako od tih mesta priča je za sebe i svako je posebno iz nekog razloga. I nijedno nije isto i ni na jednom nije isti osećaj dok sedite, pričate i smejete se.

Jovana Stamenković i Dea Mammon.

Poznavale su se već šest godina, još od vremena kada su obe bile učlanjene u isti slikarski atelje gde su kao male balavice od od deset-jedanaest godina nemilosrdno "cmekale" i "mackale" akrilnim bojama po velikim platnima. Atelje je bio prelep, materijali kvalitetni, a čovek koji je vodio celu radionicu bio je izuzetno inspirativna i obrazovana osoba, jedan od onih s kojim je zadovoljatvo popričati. Još uvek premlada da bi shvatila čari muzike iz osamdesetih i devedesetih godina iz celog sveta, mirisnih štapića zbog kojih se cela prostorija osećala na cimet, mrtve prirode na papiru, Dei je prečesto postajalo dosadno te bi njen neobuzdani jezik kretao da radi punom parom. Na veće ili manje nezadovoljstvo svih u prostoriji.

A onda je Jovana odjednom prihvatila njenu igru, ubacivši joj se u sred monologa o Hari Poteru. Hari Poter, ha! Koliko je malo potrebno da se dva devojčurka zabave i potpuno zaborave na četkice, boje i platna. Filmovi su se brzo zamenili knjigama, posudjivale su ih jedna drugoj (Jovana je retko kad uspevala da tutne neku svoju Dei, mala je bila previše tvrdoglava, a prečesto i nezainteresovana da pročita nove stvari). Knjige su poražene dugačkim razgovorima i šetnjama koji su najkasnije postali mistična šaputanja tajni, glupih planova ili prosto smejanje do suza. A dve devojke su svakim razgovorom sve više i više rasle i sazrevale. Sada Jovana ima šesnaest, a Dea sedamnaest. Bila je godinu dana starija iako su bile isti razred. Naravno, razlike između njih često su dovodile do sukoba, svađa koje su se rastezale i trajale mesecima, a ipak bi na kraju nekako pronašle put jedna do druge i nastavljale bi gde su stale. Na veliko iznenađenje, Dea bi bila ta koja bi prva pružila ruku pomirenja i bila spremna da se izvini u najvećem broju slučajeva.

Nakon svih tih svađa, teških reči, sitnih podmuklosti i čega sve ne, više se i nisu smatrale drugaricama. Neporecivo, volele su se, savršeno razumele, ali teško su se nazivale drugaricama. Bilo je nedefinisano, nije to bio nikakav novi, neotkriveni deo drugarstva niti nipodaštavanje istog. Možda, opet, zbog razlika koje su se samo umnožavale dok su rasle. Dea se menjala, postajala neko drugi, skoro preko noći bi se menjali njeni pogledi na svet, stavovi su joj iz dana u dan postajali čvršći i nije bilo načina da se oni sruše ili pokažu kao pogrešni. A Jovana je ostala mirna, staložena, i dalje najbolji đak u odeljenju, večita sanjalica, vukovac i uzorna ćerka. Uvek prva kad se dele pohvale i prva da spreči Deu da upadne u sranje.

U šali, Dea je govorila da joj Jovana, ili Džo, kako je mnogo češće zvala, dođe nešto kao druga majka. A malena Dea treptavih očiju nedužnog, nevinog laneta nosila je nadimak "Zamorče".

-Hoćemo kraj reke?
Ponudila je Džo a Dea je brzo odmahnula glavom. Drvene klupice i kameni stočići između njih ove večeri je nisu toliko privlačili. A svašta je htela da priča drugarici.
-Ma ne. 'Ajmo na kafu.
Umesto tihog mestašceta, bira buku kafića. Uvek naopaka. Zauzimaju slobodan sto na drugom spratu kafića, na terasi s pogledom na glavnu ulicu. Ljudi mile ispod njih. Konobar brzo uzima i brzo donosi narudžbe. Ovaj put Dea započinje razgovor.
-Moram ti pričati...
I dugo, dugo prepričava Jovani situaciju u kojoj se našla pre par dana, dok se svađala sa konobarom u nargila baru. Džo prevrće očima, po milioniti put postavljajući pitanje šta je jednoj devojci od sedamnaest godina zanimljivo u prostoriji punoj dima, sa sitnim narkomančićima koji glume konobare. Ali svakako nastavlja da sluša šta Dea govori, priča je stvarno smešna ovog puta.

-Opet sam se svađala sa Sneki. Svašta sam joj rekla.
Kao usput dodaje Dea, nezainteresovano gledajući po zidovima kafića. Da su sad na reci, mogla bi da čita ljubavne izjave urezane u drvetu ili pisane markerom, instagram imena i sve što inače spada u klasična srednjoškolska posla.
-Dea!

Džo je dobro poznavala Deine roditelje. Znala je da je njena majka vrlo lepa žena u četrdesetim godinama. Radila je kao profesor na fakultetu i činilo se da je stalno u pokretu, u potrazi za novim znanjem. Ne prečesto, ali ne i toliko retko, bivala je odsutna od kuće, posećujući razne seminare kao i festivale u sklopu fakultetskih projekata. Pored toga, bila je jako stroga majka. Bar je tako Dea govorila. Prvog puta kad je upoznala, Džo je zavolela tu ženu. Bila je toliko pametna, nenametljiva a opet veliki laf i prijatna osoba. Postavila se kao deo društva, ne zabadajući nos u privatne stvari ali rado prihvatajući sve što su devojke htele da podele s njom.

Nakon što je saslušala Deu, Džo je samo opet potvrdila svoju teoriju da Dea vrlo često preteruje. Bila je jedinica, centar sveta svojih roditelja. Mažena, pažena i razmažena do neba. I izgledalo je da baš voli tu činjenicu. Činjenicu da joj roditelji imaju i više nego što je dovoljno i da su u stanju da ispune svaki njen budalasti hir. Međutim nije baš predvidela činjenicu da bi sa sedamnaest godina mogla da upadne u svet u kom nikad nije bila - svet kućnih poslova. Iako su imali dve žene koje su dolazile i čistile celi stan, rešavajući najkrupnije i najteže poslove, Dea je svaki put kad bi jok bilo rečeno da povadi suđe iz mašine ili da raširi veš dobijala blagi šlog.

Jovanina majka bila je sušta suprotnost Deinoj, kao što je i sama Jovana bila suprotnost Dei. Retko kad je bila naklonjena Džo, a vrlo često bi bila previše hladna i odsutna za svoje dete. Bezuslovnu ljubav pokazivala je samo Jovaninom mlađem bratu. Za nju je čuvala samo svoje neispunjene ciljeve i frustracije. Dea i Džo nisu mogle čak ni da se požale na iste stvari. Ali su mogle da savršeno ponude rešenje jedna drugoj.

Kroz gužvu u kafiću Džo primećuje sto sa tri momka, godinu ili dve su stariji i posmatraju ih. Lepuškasti su, nasmejani. Najhrabriji od njih želi da okuša sreću.
-Može instagram?
Dovikuje Dei sa spremnim telefonom u rukama, divan osmeh mu igra na licu. Devojka mu upućuje prezriv pogled, odmeravajući njegovu kosu sa većom količinom gela. Podrugljivo je pomislila da mu još samo fali paukova mreža nacratana mašinicom u kosi sa strane. Prevrće očima i vraća pogled na Džo okrenuvši leđa sirotanu. On se povlači dok trpi podsmeh drugova s kojim sedi.
-Paćenik mali.
Dea vitkim prstima izvlači četvrtastu paklicu iz torbe. Zlatni marlboro. Džo se unapred izvinjava svojim plućima zbog mirisa koji će joj drugarica priuštiti.
-Zla si. Samo je tražio profil.
Pažljivo započinje mini raspravu sa Deom.
-Dobiće kurac. Ne skupljam dečurliju.
-Stariji je od tebe.
-Pf, koliko? Godinicu? Dve? Najobičnija piletina.
I s tim rečima, niska devojka se zavaljuje nazad u stolicu pokazujući da je razgovor završen.

Džo se ne slaže.
-Kakav problem imaš sa njima?
-Imam problem sa svim mlađim momcima.
-Tehnički su stariji.
-Ma da! Džo, zaboga! S njima mogu eventualno da se držim za ruku i da im dozvolim da vežbaju prvi poljubac na meni. Zajebi me s tim.
Mlati cigaretom dok priča, postaje nervozna. Džo je napokon pušta na miru, sažaljivo gledajući u dečake koji su već preusmerili pažnju na igrice na telefonima.

Nakon kafića, i same su krenule famoznim širokim šetalištem uz glavnu ulicu, kroz centar. Zaćutale su, svaka u svojim mislima. Dea koja razmišlja o tome kako već dugo želi da naruči neku skupu pomadicu kao da ih već nema mali milion, o skraćivanju svoje kose koja joj je dopirala par centimetara ispod ramena. Jovana je slušala a u svojoj glavi se bavila pitanjima poput "Šta će joj još jedna skupa stvar koju već ima samo u drugom pakovanju?" i "Zašto ne pusti tu svoju sirotu kosu na miru za ime božije!"

Sutradan je Jovanin stan prazan skoro ceo dan. Dea je, naravno, pozvana.
-Važi ono za sutra?
-Logično, moji idu oko osam ili pola devet.
-Eto me onda oko pola jedanaest.
Odgovara Dea. Što se Jovane tiče, mogla je da dođe i minut nakon što njeni izađu iz stana.
-Ima da grmimo.
Prasnula je u smeh dok je Dea to izgovarala. Volela je podrugljivi ton kojim je Dea citirala svaki novi sleng koji bi čula. A i njeno "r" koje je često zvučalo pomalo... francuski.

Nakon sat vremena šetnje već moraju da se rastaju a tako im se ne ide. Dogovaraju se da će sutrašnji dan u stanu provesti uz filmove i porodični sladoled s tonom plazme. Telefoni im zvone, majke opominju i požuruju ih da dođu kući. I dalje im se ne ide, nastavljaju svoje priče koje se skupljaju i nižu jedna na drugu, i tako svaki put kad moraju da se rastanu.

Poruke ili glasovi na pozivu sad zvuče mnogo strože, đavo je odneo šalu. Jasno je da iz ovih stopa moraju da krenu kući. Kasnije, kad polegaju u svoje krevete, dugo će razmišljati jedna o drugoj i bar na trenutak će poželeti da na jedan dan budu u koži ove druge.

Nadam se da se sećate ovog prologa, iako vam sad dolazi znatno izmenjen i poboljšan. 😊
Definitvno ne mogu da vratim stari profil i stoga počinjem ispočetka na ovom. Dakle, Darko, njega Dea, Jovana i svi ostali likovi vam se uskoro vraćaju.
Do idućeg čitanja 😊.

I ponavljam, ja sam govno od pisca i bolje od ovoga stvarno ne umem. Ne zamerite. 🖤