FRAN

Italiju nikada nisam voleo. Pa čak ni zbog vatrenih Italijanki. I nimalo me ne čini srećnim što sam ovde. Ali, došao sam. I došao bih bilo gde zbog Rebeke. Kada sam saznao šta se sve izdogađalo, ostavio sam sve poslove i uputio se ovde. Nisam ni svratio do Alesia i Eleonore, već sam se odmah ovde uputio.

Saznao sam sve što se dogodilo. I nisu mi jasne mnoge stvari. Prvo, kako je ovaj Italijan uspeo ukrotiti našu Rebeku i sve ovo joj učiniti. A drugo, šta je taj momak umislio. Ni celu priču nije znao, a bitno je da je posegnuo za osvetom.

Nema potrebe da se dva puta razmišlja o tome ko je kriv za celu situaciju. Dosadni Italijani i njihove starešine. Vazda su gledali šta mi Španci radimo i kako poslujemo. Žao mi onog dečkića Migela, bio je samo jedna od nedužnih žrtava. A Viktor, kao i svaki brat, za brata bi sve učinio. Poklopila se priča i ispada Rebeka jedini krivac. Na kraju su svi dobili šta su želeli, pa čak i Viktor, samo ono drugo plavo dete ispašta. Maurizio. Vazda je on zbog svih Rebekinih gluposti ispaštao, pa i sada. Za Rebeku se ni ne brinem, taj mali cvrk je uvek u svemu uspevao da se izvuče. Verujem da i sada ima neki plan B.

Našao sam se ispred velike porodične vile dotičnog Italijana. Rekavši svoje ime, pustili su me. A odmah nakon otvaranja ogromne gvozdene kapije, sačekao me je Viktor.

- ,,Šta te nanosi na ovaj put?"

- ,,Došao sam videti Rebeku."

- ,,Dugo ti je trebalo da stigneš iz Maroka." , prokomentarisao je zajedljivo. Da li me je ovaj glupi Italijan očekivao.

Rebeka je u tom trenutku izašla iz kuće i potrčala mi u zagrljaj.

- ,,Ujka Fran, mogao si doći i sledeće godine." , bila je ironična.

- ,,Samo ću reći da sam šokiran trenutnim dešavanjima." , šapnuo sam joj.

- ,,Ostaviću vas same." , rekao je Viktor, no naterao sam ga da stane, namerno rekavši ,,Sviđaju mi se ove Italijanske čistačice, da nemaju tu ludu krv u sebi, vodio bih ih kući." , ironičan sam bio. Sve ove žene koje su sređivalie baštu trenutno, definitivno nisu moj tip. Imam četrdeset, i imam sedih u glavi, ali definitivno iz ove kuće ne bih odneo ni savletu. Nisam toliko lud. Njima bi i to bilo dovoljno za početak rata.

- ,,Nisi emanicipovan." , rekao je kroz smeh i ponovo krenuo ka kući.

- ,,Nisam došao bez poklona, ne idi tako rano." , nerado se okrenuo. Izvadio sam iz sakoa kovertu i bacio je u njega. Gledao me je bledo ,,Dohvati." , namerno sam ovako bacio. Za mene je on obična džukela i ništa više.

- ,,Tvoj ujak Fran ne zna osnovne manire. Možda je to u Španiji tako, ali sva sreća, ti si naučila kako je kod nas." , bukvalno je aludirao na to da ona dohvati kovertu. Ne mogu da verujem da i jeste pošla to da uradi. Uhvatio sam je za nadlakticu i sprečio u tome. Zakolutao sam očima, došao do njega i uzeo kovertu sa zemlje i uručio je njemu u ruke, nasmejao se pobednički i kiselo rekao ,,Hvala." Jedva čekam da mu spadne ovaj osmeh sa lica.

U sledećem momentu se to i dogodilo. Zagrmeo je od besa. Pocepao je sve intimne slike na kojima su Migel i neki njegov potencijalni dečkić. Čovek je upravo saznao da mu je brat bio gej. Definitivno boli. Sada će se kocke same slagati. Saznao je stvarnost, Rebeka i Migel su bili samo prijatelji i to je tako očigledno posle pojedinih slika.

- ,,Ostalo sam istraži. I moj savet ti je kreneš tražiti pravog ubicu brata, ali zaista ovaj put počni tražiti od svoje kuće." , uhvatio sam Rebeku za ruku i pošao ka izlazu sa njom. Na Vikorov znak se kapija zatvorila i njegovi ljudi nam nisu dali proći.

- ,,Kuda misliš da si pošao?"

- ,,Svojoj kući. U svoju domovinu." , objasnih mu.

- ,,Možeš. Ako treba, za porodičnog prijatelja moje žene, i avion za Španiju ću obezbediti."

- ,,Lepo od tebe. Ali nema potrebe. Budi ljubazan i neka nam otvore kapiju, biće dovoljno." , sarkastično sam rekao.

- ,,Kapija će se otvoriti, i ti možeš otići, ali moja žena ne." , popizdeo sam. Dokazao sam da Rebeka nije kriva, zamalo da poginem kako bih došao do ovih slika, i sada on meni govori neke priče.

- ,,Je l' se ti zajebavaš za mnom?"

- ,,Ne. Ozbiljan sam. Kuda si mislio poći sa mojom ženom?"

- ,,Slike su ti rekle sve."

- ,,To i dalje ne menja stvarnost da je Rebeka moja žena."

- ,,Kakva žena, čoveče? Poludeću." , počeo sam vikati ,,Idi traži osvetu za brata, o čemu pričaš više? Prekinimo sa ovom glupošću. Vratite nam sto i ti i Maurizio se razvedite od njih dve i sve nek se vrati na svoje."

- ,,Zašto bih se razvodio? Jako sam srećan u braku." , namerno me živcira.

- ,,Fran, idi, zaista idi."

- ,,Neću te ostaviti ovde. Ako treba rat biće rata."

- ,,Rekao bih da je ovo pretnja, ali se sećam da si dobar prijatelj mog tasta, pa ću ovo zaboraviti." , poludeo sam i uperio pištolj u njega. A Rebeka se kao poslednja glupača bacila ispred njega, kako bi ga spasila.

- ,,Ne radi to. Ne želimo rat." , kaže mi Rebeka. Njegovi ljudi su pošli na mene, no na Viktorov znak su se vratili na mesto.

- ,,Znaš šta?" , kažem vraćajući pištolj iza leđa ,,Ni ne čudim se što su organizovali smrt tvog brata, želeli su da budeš životinja bez osećaja,  to si i postao. Čestitam." , Rebeka me je zagrlila još jednom ,,Samo ne želim rat." , rekla mi je tužno ,,Nećeš još dugo biti ovde. Alesio i ja ćemo sve srediti. Rekoh malo pre, ako rat bude neizbežan biće ga onda. Pa šta bude nek bude. I ovaj Italijan je jako glup. Samo ga koriste. Ne verujem da te je ovakav kreten uspeo prevariti." , rekavši ovo sam izašao.