Nemamo vremena za gubljenje. Helio je sigurno već  stigao kod Tutankamona. Imamo neki loš osećaj ali srećom prolazimo glatko kroz grad. Svaki zombi koji nam se nadje na putu Rouz i Prisilda ga srede. Napravili smo takvu formaciju da podseća na dijamant. To je smislila Prisilda, Rouz ide ispred nas, Arsen je skroz pozadi a Prisilda i ja smo sa leve i desne strane. Svi oni koji su slabiji i ne mogu da se bore sa zombijima se  nalaze u sredini dijamanta. Efikasno je baš, iskreno mislim da je Prisilda pre služenja Veronici bila u vojsci.

"Stigli smo" rekao je Kol. Svi smo zastali ispred palate pravde. Po meni to je najlepša gradjevina u celom gradu. Prekrivena belim mermerom sijala se na suncu kao dijamant. Krenuli smo napred i odjednom se čulo nekakvo "klik", i onda iza palate pravde su počela da izlaze koplja koja su velikom brzinom lete ka nama.

"KO JOŠ KORISTI KOPLJA, PA NISMO U KAMENOM DOBU!?" Povikal sam.

"Očigledno je da Tut ne zna za savremenu tehnologiju" rekao je Arsen. Koplja su letela paravo ka Sofiji  i ostalim smrtnicima koji su bili u sredini dijamanta. Arsen,Rouz i ja smo stali ispred njih praveći živi zid u nadi da ih zaštitimo. Zažmurila sam i stegla zube. Jedno koplje me je pogodilo u desnu ruku a drugo u levu nogu. Čujem Rouz kako zadržava vrisak a Arsen teško diše. Otvaram oči i prvo što vidim jeste koplje koje leti pravo ka mojoj glavi. Ovo će boleti! Ponovo sam zažmurila i čekala daj izvestan bol,ali ništa ne osećam. To je čudno, već bi uveliko trebala da budem ražnić? Odjednom čujem Veroniku kako plače. Otvaram oči i vidim Prisildu koja stoji ispred mene sa kopljem u stomaku.

"PRISILDA ZAŠTO!?"

"Iako...iako znam da ssste besmrtni..." pičela je da kašlje i da pljuje krv "vi i dalje osećate bol. Vi ste još deca...ne bi  trebalo sve ovo da vam se dešava. Ja...ja ne mogu da to više da gledam kako patite" posle toga gubi svest i pada na pod. Veronika i dr.Kol sa svojom torbom sa hitnu pomoć trče ka njoj. Arsen mi prilazi i vadi mi koplja iz noge i ruke. Pridržavam se za njega i on me dovlači ka Prisildi.

"Kol da li je živa?" Upitala sam.

"Jeste ali jedva, pomozite mi da izvadim ovo koplje iz nje" Rouz je to sa lakoćom učinila. Nekoliko šamana je ponudilo pomoć.

"Vi ostali idite ja ću sa šamanima ostati ovde da pomognem Prisildi" Veronika se jedva odvojila od nje. Stavila sam ruku na njegovo rame i krenula dalje. Neizmerno sam zahvalna Kolu za sve što je učinio za nas. Da nije njega mi bi svi bili ko ovi zombiji bez imalo humanosti. On nas je zapravo spasio od nas samih.

Kada smo ušli u palatu očekivali smo ponovo neke praistoriske zamke ili doček zombija ali ništa od toga.

"Helio je bio ovde" rekla je Rouz i pokazala na gomilicu zombija koje nisam primetila.

"Šta ako je Helio dokrajčio onog izdajničkog idiota?" Upitala je Veronika brišući suze.

"Ne...nije još" ispružila sam ruku i pogledala u svoj dlan.

"Kako znaš?" Svi smo se okrenuli ka njoj i ozbiljno je pogledali.

"Nije bitno,hajde da krenemo" počeli smo da se penjemo uz velike bele stepenice. Ovde ima toliko mnogo prostorija ko zna gde ovo dvoje mogu da budu.

"Čujen nečije disanje" rekao je Arsen i pokaže prstom na velika vrata levo od nas.

"Samo jedno?" Klimnuo je glavom. Naglo smo otvorili vrata i ušli. Prostorija je ogromna izgeda da se ovde održavaju prilično veliki sastanci. Ali nema nikakvog nameštaja,sve je uništeno. Jedino što se nalazi u prostoriji je veliki crveni trpih i stolica na kraju sobe okrenuta ka prozoru.

"Vidi Ra stuglo nam je društvo" stolica se okreće ka nama i u njoj sedi Tutankamon.

"Gde je Helio?"

"O mosliš na njega"  izvlači kavez u kome se nalazio orao.

"Helio!?" Počeo je da maše krilima, izgleda da ne može da priča.

"Šta si mu uradio"

"Ja ništa ali ovaj skiptar jeste." Izvadio je skiptar u obliku pseće glave. "Anubisov skiptar mi je dobro došao, ko bi rekao da će te ovako lako pobediti Ra haha" Arsen mi je prišao i poče nešto da mi šapuće.

"Šta misliš gde je pišt..."

"Nema pitrebe za šaputanjem, dobro znate da mogu da vas čujem. Ako se pitate gde je pištolj u kome se nalazi vaša nada za ikakav spas ovde je kod mene" rekao je Tutankamon.

"Ma sve je kod ovog lika" rekla je Rouz  stavljajući ruku na čelo.

"E sada koliko sam shvatio u ovom čudu ima samo jedna strelica sa otrovom. Ja bih mogao da je sada ispalim i da tako uništim svu ašu nadu za pobedu. Ili mogu da vam dopustim da na silu uzmete ovaj pištolj pišto mi je dosadno. Pa hajde ko sme" Niko se ne pokreće jer nam je previše sumnjivo.

"Dobro onda ći ja prvi da počnem" udario je Anubisovim skiptarom po zemlji praveći tako rupu od peska. Iz rupe su izšli na horde zombija. Ponovo kao i u centru,opkoljeni smo.

"Liv stavi te ove maske na lice" Veronika nam je dala meni, Arsenu i Rouz nekave maske za lice. Onda su njeni ljudi počeli da prskaju nekakav zeleni gas. Već raspadnuto telo zombija je počelo još više da se raspada i topi. Nakraju ih više nije ni bilo. Tut previše zaokupiran time nije primetio da je Sofija iz poda stvorila jednu lijanu i tako uzela pištolj koji je bacila sebi.

"Znači ti mlada damo ćeš prva umreti" rekao je Tutankamon i naglo krenuo ka njoj. Rouz je krenula da ga spreči ali je on nju udario u stomak tako jako da mu je ruka probila njen stomak i izašla na drugu stranu. Počela je da vrišti od bola pa je pala u nesvest. Zatim je slomio noge od stolice na kojoj je sedeo, podigao Rouz,gurnuo uz zid i zabo te dve noge u ramena tako da sada visi na zidu. Sofija je počela da povraća i da se trese od straha. Nekako sam uspela ne primetno da dodjem do nje i uzmem pištolj.  Okrenuo se ka meni i ja sam se zaledila. Izgleda baš kao one noći kada me je napao. Noge su počele da mi drhte a on polako ide ka meni smešu ći se. Digao je ruku i sprema se da mi naudi.

"LIV!!!" Povikao je Arsen i udario Tuta u glavu sa preostalom stolicom. Rana na glavi koju je zadobio se odmah iscelila i on hvata Arsena i lomi mu obe ruke.

"ARSENE NE!" Podigla sam pištolj i krenula spremila da pucam sli je on bio brži od mene i izbio mi pištolj iz ruke. Zatim me je uhvatio za vrat i podigao gore.

"Mislili ste da ste mnogo pametni i jaki da se samnom igrate a? Epa igri je došao kraj,vreme je da se oprostite sa svetom koji ste poznavali jer nova era počinje. MOJA ERA POČINJE!" Počeo je da me davi. Nekako uspem da se osvrnem oko sebe da vidim da li neko može da uzme pištolj ali uzalud. Neki su i dalje u nesvesti a oni koji su pri sebi su ukočeni od straha. To je to...ovo je zaista kraj. Sagnula sam glavu pošto i ja počinjem da gubim svest.

"PUSTI LIV SMESTA" Znam taj glas! To je glas koji uopšte nebi trebao da bude ovde. ANA! Okrećem se ka njoj i u njenim rukama se nalazi pištolj.

"Znam tebe, ti si ona mala što se stalno sa njima. Ako si i malo pametna spustićeš pištolj i otići ćeš odavde. Ovo je moja dobra volja što te puštam da odeš živa odavde"

"Nepada mi na pamet da ih napustim" podigla je pištolj i uperila ga ka njemu.

"Ah...a baš sam bio dobro raspoložen. Onda ti sledi smrt"

"EPA NEĆE MOĆI" Udarila sam ga nogom u glavu i stala iza njega hvatajući ovaj put njega za vrat ne dajući mu da se pomeri. Ali on je jači od mene i uspeva nekako. Odjednom osećam kako stajemo. Arsen ga je uhvatio za desnu nogu a Rouz za levu i sada ne može da se pomeri.

"ANA SADA IMAŠ ŠANSU PUCAJ!!!" Klimnula je glavom i prpremala se da puca.

"NE NEMOJ...DA LI ZNAŠ ŠTA ĆE SA NJIMA DA SE DESI AKO ME UBIJEŠ"

"O čemu on to priča Liv?"

"NE SLUŠAJ GA ANA ON SAMO HOĆE DA SE IZVUČE."

"ANA AKO JA UMREM UMIRU I ONI SAMNOM. CELA VRSTA ZOMBIJA UMIRE SA SVOJIM PRVIM POTOMKOM. DA LI TI STVARNO ŽELIŠ DA UBIJEŠ SVOJE PRIJATELJE"

"Da...da li je to istina Liv?

"Ana..."

"RECI MI DA LI JE TO ISTINA LIV!?"

"Živa istina ili bolje reći mrtva istina" rekao je Tutanakamom. Spustila je pištolj i počela da plače.

"NE DOZVOLJAVAM TI DA PLAČEŠ ANA. SKUPI SUZE PUCAJ'

"NE MOGU...NE MOGU...KAKO...NE MOGU DA TE UBIJEM. NE MOGU VAS DA UBIJEM!!!"

"DA MOŽEŠ! MOLIM TE UČINI TO ZA SVE OVE LJUDE KOJI SE MOLE I PLAČU,ZA SVOJU PORODICU KOJI TE NEIZMERNO VOLI I ČEKA DA SE VRATIŠ I UČINI TO ZA ROUZ,ARSENA I MENE. PUSTI NAS DA UMREMO U MIRU" To ju je nekako osvestilo i ona je pnovo podigla pištolj.

"Mnogo mi drhte ruke promaši ću. Šta da radi..."

"Prvo diši i opusti se"

"Helio" jednom rukom joj je pokrio oči a drugom njenu ruku u kojoj se nalazio pištolj. Izgleda da mu je Sofija pomogla da se oslobodi.

"Ja ću biti tvoje oči, ti samobtreba da potegneš okidač" počeo je da joj pomera ruku postavljaju ći na pravo mesto.

"Spremna?"

"Ne"

"Ali oni jesu. Dokaži im da si i ti jaka kao i oni, spasi svet Ana"  I tada je iz pištolja čuo jak zvuk i Tutankamon pada na zemlju. Poako telo počinje da se raspada i pretvara u prah dok nije potpuno nestalo. Svi smo se opustili jer je napokon gotovo. POBEDILI SMO!!

Ana pada na pod i gleda u jednu tačku. Svo troje joj se približavamo i grlimo je. I ona nas grli i ne pušta.

"Ponovo ću biti sama"

"O čemu pročaš, mi ćemo uvek biti uz tebe samo ne ovde nego tamo gore gde je i moj tata. Sofija molim te pazi na nju"

"Naravno da hoću. Vaše ruke...počinju da se pretvaraju u prah"

"Da izgleda da je vreme da idemo"

"Žao mi je što svet gubi ovakvu kul ličnost kao što sam ja" rekao je Arsen
"Lepotice lepo je bilo poznavati te...a i voleti"  poljubio mi je ruku pa zatim i u usta. I meni je drago što sam te upoznala.
"Idem da se pozdravim sa Kolom prenego što u potpunosti ne isčeznem

"E znate šta ovaj život može da mi p****** k****." Rekla je Rouz i pkrenula se ka prozoru pokazujući srednji prst.
"Ali bilo je zabavno" to je bio prvi put da sam videla Rouz da se istinski smeje.

"Ana...hvala ti za sve ove godine mog života koje nisu bile prekrivene tamom i depresijom. Ti si uvela svetlos u onu moju sobu sa cetiri zida i otključala vrata. Hvala ti što si mi bila nabolja drugarica. Želim ti svu sreću ovog sveta. Pozdravi mi majku i kažijoj da sam sa tatom i da je mnogo volim. Zbogom"

"NEEE LIV NE IDI!?" Ali kasno. Ona je već otišla.  Helio mi prilazi i grli me.

"Uskoro će sav ovaj bol prestati veruj mi" Podigao mi je glavu i priljubio njegove usne na moje. Njegove usne su tako tople i nežne ali i bole. U tom trenutku nešto me omamljuje i ja tonem u san"

**********************
Ne mogu da verujem ljudi da smo stigli do kraja. Zapravo još jedan nastavak sledi ali to je to.
Bilo mi je mnogo teško dok sam pisala ovo a i dugačko brate mili. Najduži nastavak do sada. Ali ipak je ovo kraj mora da bude najduži

10.3k pregleda.........!!!!!!! Nikada nisam mislila da ću dostići toliki broj HVALA VAM PUNO ❤❤❤❤❤

HVALA NA ČITANJU❤