Sad kada sam napokon u stanju da "zivim" mogla bih da pocnem  sa svojom pricom.

Prvo da vam se predstavim. Moje ime je Liv Moon ,imam 16 godina, ponosni gimnazijalac koji je do pre tri dana bila samo to. Obicna tinejdzerka koja je uzivala u zivotu. Ali sada mogu ponosno da kazem da sam postala hodajuca apokalipsa, the walking dead , zombie kako vec hocete da  nazovete. Pitate se kako sam ovo uspela da postanem nemojte da se brinete sve cu vam razjasniti.

Moja najbolja drugarica i ja smo se zajedno vracale iz skole. Secam se bio je tako lep i miran dan. i onda je ona  pitala toliko debilno pitanje koje vise ne mogu ni da smislim.
"Liv sta bi uradila kada bi se ispred tebe pojavio zombi".

"Ana ti si prsla".

"Stoooo zar neverujes u supernatural"?

"Ne :)"

"Daj Liv nemoj da si tako sarkasticna moras malo da mastas"

"Ti to dovoljno radis za obe"

"Pa mora neko da bude sanjar ovde hihi"

"Ali zbog cega odjednom takvo pitanje Ana, koliko se ja secam zombiji ti nisu uglavnom najcesca tema za pricanje"

"Pa vidis gledala sam jedan dokumentarac o njima, njihovo poreklo i kako dosta ljudi veruje i sprema za najezdu zombija. Mnogo mi se dopalo i bas me dovelo na razmisljanje sta bih ja uradila u tom trenutku"

"I sta bi ti uradila u tom trenutku ZIVO me zanima"

"Ja bih pokusala da se sprijateljim sa njim"

"..."

"Mislim da su oni  jednostavno ne prihvaceni i da sigurno nisu onako strasni kao sto ih predstavljaju u filmovima"

"..."

"ANA TI SI KOMPLETNI RETARD"

"Vidis Liv i ti si ista kao i svi, vi mislite da su oni krvozeljna bica koja samo misle da otvore nekom lobanju"

"ANA ONI NE POSTIJE"

"POSTIJE LIV VERUJI MI, ima puno istinitih dokaza koji govore da su stvarni"

"Da kao sto je i Deda Mraz stvaran"

"Dobro onda sta bi ti uradila kada bi se ispred tebe pojavio zombi"

"Necu ni odgovoriti na to pitanje jer se to nikad nece desiti jer oni NE POSTIJE"

"Videcemo kada ti se stvarno pojavi zombi sta bi uradila"

"Vazi Ana"

"Vidimo se sutra Liv, pazi da ne postanes njihova hrana"

"Ana dovidjenja"( malo je reci da  sam posle ovog dana postala najveci vernik)

Napokon malo mira i tisine, sa kim ja delim vazduh... Ali zato je i volim zato sto je jedinstvena i posebna. Sad mogu da isprobam novu precicu za koju sam juce saznala. Ovde bi trebalo da skrenem desno kroz ovu malu ulicicu. Bas se smracilo jedva se vidi nesto, mozda nije vreme da danas isprobavam ovu precicu i onako vec duze vreme dok sam pricala sa Anom imala osecaj da nas neko posmatra.

Vazduh je odjednom postao tezak za disanje.Osecam neku jezu oupste nemama dobar osecaj u vezi ovoga.Bolje da se vratim naza... TRAS! STA SE TO CULO? Iza neke kante se vidi necija senka pod mesecinom , izgledala je malo deformisano, ne ljudski. Osecam miris neceg... neceg trulog i mrtvog.Bolje sto pre da odem odavde. Rekavsi to odjednom cujem korake kako mi se priblizavaju.Secam se da sam samo zatrepnula i videla nekakvu pojavu ispred sebe.Krv mi se zaledeila jer ono sto sam videla nakon sto je ulicna svetiljka pocela da treperi ostavilo me je u hladnom znoju.Ta ta pojava to nije zivo bice to je nesto nezivo,nesto poput ZOMBIJA!? O MOJ BOZE ANA JE BILA UPRAVU ONI STVARNO POSTOJE. Nisma mogla bas dobro sve da vidim jer je bio mrkli mrak ali nikad necu zaboraviti te krvavo crvene oci kako gledaju u mene zeleci da me rastrgnu zivu.Stajali smo tako i gedali se ko ce da napravi prvi korak, ja sigurno ne jer su mi noge bile totalno paralisane od straha. Odjednom je kao divlja macka na plen krenulo ka meni, dobro je da sam uspela da se odmaknem inace bi bila mrtva ali ne mogu reci da sam se 100 posto izvukla , uspelo je dam me zakaci, mozda malo vise. Osetila sam jak bol ali zbog naleta adrenalina to je ubrzo nestalo i pocela sam svom svojom snagm da bezim.Zao mi je Ana ali zombi stvarno jesu onakvi kave ih predstavljaju u filmovima. Da skratim pricu uspela sam sa pobegnem, prosla sam kroz mali milion prolaza i preskakala 100 ograda , ne znam gde sam se nalazila u tom trenutku ali se secam  se da je meces te noci sijajo jace od sunca i da je vazduh napokon bio pogodan za disanje. Shvatila sam da se nalazim u mom kraju i da je moja kuca blizu, sreca u nesreci haha. Uspela sam nekako da se dovucem do kuce hvala bogu nikog nije bilo kuci jer su moji otisli na neku proslavu van grada. Otisla sam do kupatila da se umijem i u ogledalu vidim daje moja majca prekrivena krvlju . Odjednom osetim drhtavicu i padnem na pod. Pocela sam neprestano da se tresem i nekakva pena mi je izlazila iz usta. Osetila sam kako mi je puls sve slabiji i slabiji , boze pa ja to umirem. To mi je bila poslednja misao prenego sto sam zatvorila oci.

Sledeceg dana ja sam se PROBUDILA!? STA, KAKO JE MOGUCE DA SAM ZIVA. Ustala sam sa hladnih plocica i pogledala sam se u ogledalo, izgledala sam mrtvo, bila sam bleda i slaba ali ziva. Rana se zacelila sada je samo ostao oziljak, opipala sam puls NEMA GA. KAKO JE OVO MOGUCE!? JA SAM ZOMBI!

I to je moja prica kako sam postala zombie koji sada mora svaki dan da provede u lazi i skrivnju.To me poceti moram da zurim u skolu ima da zakasnim zbog vas!