Ana's P.O.V.
Čekam da se Liv vrati od psihologa. Veliki odmor se završio i treba da počne čas ali nje još nema. Nemam dobar osećaj u vezi ovoga. Uopšte nije sva svoja od kada se njen otac oglasio. Kada ja povisila ton na času matematike učinilo mi se da su joj oči postale crvene. Pokušala sam da je pozovem ali ona me je ignorisala. I to da je njen otac proganja mi nije jasno. Rekla je da joj govori da je kriva a Sofiji je rekao da nije kriva. I za šta je uopšte kriva? Spustila sam glavu na klupu. U tom trenutku ulazi profesorka biologije ali Liv još nema, možda je Berta zadržala. Profesorka pita ko je otsutan redar je morao da je prijavi.

Završio se čas ali ona se nije pojavila. Trčim po hodnicima škole da bi je pronašla.

"Da li si videla Liv?"
"Ne"

"Da li si možda video Liv?"
"Ne nisam" Kako je niko nije video? Iz daleka vidim Arsena. On uvek posle Liv ide kod Berte možda zna gde je.

"ARSENEEE" trgo se, izgleda da sam ga uplašila.

"Što se dereš tako Ana znaš dobro da te mogu dobro čuti i da si na kraju hodnika"

"Izvini ali htela sam te pitati da li si možda video Liv"

"Jesam, sreli smo se kod Berte. Što?"

"Pa vidiš nije se vratila. Da li znaš gde je otišla posle psihologa?"

"Ne"
Sela sam na polu polomljenu stolicu koja se nalazila pored mene. "Nije mi jasno, možda se nešto desilo kod Berte. Da li znaš o čemu su pričali Arsene?" Samo me gleda i ne progovara. "Hej Arsene!"

"Da šta?"

"Pitam te da li znaš nešto"

"Ne...ne znam ništa." Ponovo je zastao. "Slušaj nemoj mnogo da se brineš oko nje. Sigorno je otišla malo da se izduva. Vratiće se ona." Uhvatio me je za rame. Klimnula sam glavom i on ode. Nadam se da je upravu.

Već je 2 sata popodne i to znači da je škola završena za danas. Ušla sam u kuću umorna i zabrinuta jer se Liv i dalje nije pojavila. Vidim da je tata ostavio upaljen televizor. U pozadini čujem najnovije vesti.

"Jutros u dvanaest sati pronadjen auto potpuno ulubljen od udaraca pesnicom. Napadač se još ne zna".
Bože strašno, ko ima toliku mržnju prema nekom da mu tako ulupi kola. Otišla sam u sobu.

Prošla su 3 sata a Liv se i dalje ne javlja. Pogledam vesti u telefonu. Piše kako je
je osoba sa blagim povredama izbegla što se veruje napad divlje životinje. Ne zna se tačno koja je životinja u pitanju jer kako kaže žrtva, sve se brzo dogodilo. Zašto danas ima toliko napada? Zazvoni mi telefon. To je bio Arsen, rekao mi je da brzo dodjem do parka pored naše škole jer imamo hitan slučaj. Zabrinuto uzmem jaknu i izadjem.

U parku osim Arsena su bili i dr. Kol, Rouz, Helio i Sofija. Nekako mi je toplije ka srcu kada vidim sve nas okupljene zajedno, još nam samo fali Liv.

"Dobro sada smo svi tu, možemo da krenemo" rekao je dr. Kol

"Kuda da krenemo, šta se dešava?"

"Imamo problem Ana, verujem da su ovi svi napadi koji su se desili danas imaju neke veze sa Liv"

"Sa Liv!?"

"Da, Arsen mi je ispričao sve što se desilo u protekla 2 dana. Plašim se da je Liv izgubila kontrolu nad sobom i svojim emocijama ili ih polako počinje da ih gubi." Gledala sam ga zbunjeno. Nastavio je dublje da mi objašnjava. "Rekao sam Liv da je u velikom problemu kada je kontrola nad sobom u pitanju. Mora da prihvati svoja osećanja, ne sme da ih potiskuje jer bi moglo da dodje do problema. Kod polu zobija su sva čula povećana ukljućujući emocije. To je ono što ih čini kako da kažem ljudskim. Ako se emocije izgube onda nisu ništa drugačiji od običnih zombija. Pojava Livinog oca je ukljućilo okidač kod nje i ona sada ne zna šta da radi. Izgubljena je u svojim mislima. Mi moramo da je vratimo na pravi put.

"Pff ta Liv, samo nam pravi dodatne probleme, zar je toliko teško da prihvatiš da ti je otac umro. Ljudi umiro i to je deo života, prihvati tu činjenicu i idi dalje" reče Rouz.

"ROUZ!" Arsen i Helio su povikalji na nju i ljutito uputili ubijajući pogled.

"Nemamo vremena za ovo, moramo brzo da pronadjemo Liv" rekla sam uspaničeno.
Podelili smo se u 3 grupe po dvoje. Rouz i Sofija, dr. Kol i Arsen i Helio i ja. Krenuli smo. Srce počinje jače da mi kuca, nikad ne znam šta da kažem kada je Helio tu. U glavi mi je uvek onaj incident u wc-u i bože moj kada sam mu sedela u krilu htela sam da umrem od srama. Uh odjednom mi je mnogo vruće , počela sam rukom da se hladim.

"Da li si dobro, sva si crvena da nemaš možda temperaturu? Lagano mi je stavio njegovu ruku na moje čelo. Iznenadjeno sam se odmah izmakla. Slučajno sam stala na klizavi kamen i krenula da padam u blatnjavu baru. I baš kada sam mislila da ću ponovo da napravim budalu od sebe osetim kako me je snažno uhvatio za ruku i privuko uz sebe. Sada sam priljubljena uz njega. Umreću. Čujem kako se tiho smeje.
"Smotana" zacrvenim se cela, ponovo pokušavam da se izmaknem ali mu slučajno stanem na nogu, a pošto stojimo na ivici bare lako smo izgubili kontroli i pali u nju.

"O MOJ BOŽE IZVNI, IZVINI, IZVINI" zašto mu uvek pravim probleme. Sigurno misli da sam mu smetnja. Ustao je i prošao prstima kroz kosu. Nisam znala da neko može da izgleda tako zgodno kada je prekriven blatom. Pogledao me je tim njegovim crnim očima.

"Ti si izgeda baš želela da se kupaš u blatu haha" pružio mi je ruku da ustanem. Dobro je barem nije ljut.
Nastavili smo da tražimo Liv u tišini. Izašli smo iz parka i krenuli ka centru grada. Prelazili smo most i izdaleka vidim kako se neko hvata za glavu i svadja se sa vazduhom. Približili smo se. PA TO JE LIV!

"LIIIV!!!" krenula sam da trčin ka njoj ali me je Helio zaustavio.

"Pusti me Helio"

"Mislim da nije dobra ideja da ideš kod nje. Pogledaj je, nije svoja. Oči su joj crvene i vide joj se žile i vene. To nije dobro" ma šta me briga. Ona je tu ispred mene moram joj pomoći. Oslobodila sam se njegovog stiska i krenula ka njoj

"ANA STANI!" Uhvatila sam je za rame i okrenula ka meni.
"Pronašla sam te L..." ukočila sam se. On ne liči na sebe. Oči su joj bez duše. Gleda me ali kao da nisam tu.
"Da li si dobro?" Htela sam sam da je uhvatim za ruku ali ona poče da divlja. Gurnula me je što dalje od nje. Pala sam i raskrvarila desnu ruku. Helio je dotrčao do mene i podigo me.

"Lepo sam ti rekao da ne trčiš ka njoj , vidi sad, cela ruka ti je ogrebana. LIV PROBUDI SE I VIDI ŠTA SI URADILA" vidim kako se osvestila i smirila. Ponovo je ona stara.

"A...ANA!? Nemoj mi reći da sam to ja uradila."

"Šta ovo ma ne, ja sam kriva saplela sam se i pala. Znaš ti kako sam smotana"

"NE LAŽI JA SAM KRIVA. KAO ŠTO SAM KRIVA I ZA OČEVU SMRT. SVUDA DONOSIM NESREĆU"

"TO NIJE ISTINA LIV. SLUŠAJ NE ZNAM ŠTA SE TAČNO DESILO IZMEDJU TEBE I TVOG OCA ALI POMOČIĆU TI" ustala sam i krenula ka njoj.

"NEPRIBLIŽAVAJ MI SE, ŠTA AKO TI PONOVO NEŠTO URADIM. NEMAM KONTROLU."

"REŠIĆEMO TO LIV, SVI TE TRAŽIMO DA BI TI POMOGLI OKO TOGA"

"NE, MISLIM DA JE KASNO ZA TO. BOLJE ... BOLJE DA ODEM.

"NIKAD NIJE KASNO. ČEKAJ NE IDI. LIV...LIV!?" pala sam na pod i gledala kako odlazi kroz maglu. Više je ne vidim. Počela je da pada kiša i ja počnem da plačem.

"Ovoga sam se najviše plašila." govorim kroz plač.
Helio je čučnuo ispred mene.

"Hej pogledaj me." Nisam htela. Stavio je ruke na moje lice i okrenuo me je ka njemu. Sada sam sa očima pune suza očajno gledala u njega.

"Hajde diši duboko, tako je. Obećavam ti da ćemo je naći i vratiti na staro. Ništa nije gotovo. Hajde sada ustani, moramo da se sklonimo od ove kiše i da ti Kol previje tu ranu da se ne bi inficirala". Poslušala sam ga,nisam imala volje da se raspravljam.

*****************
Pozz :D
Nastavak je tu izvinite što ste dugo čekali. Ovaj sam baš dugo pisala. Nadam se da vam se svidja :)
Hvala na čitanju ♥