LAURA

Znate kako kazu:"Sta vas ne ubije, nacini vas jacim"

Nastavila sam da treniram sa Davidom, iako to nisam zelela, morala sam, jer drugi izbor nisam imala.

Svakog puta kada bi mi se osmehnuo ili poceo da se sali sa mnom i ja bih se osmehnula, ali ubrzo nakon toga moj osmeh bi uvek izbledeo.

Uvek bih cula njegove reci:"To nece promeniti nas odnos mentora i regruta", ja sam za njega samo regrut, nista vise, nista manje.

Cak i ne znam zasto mi se poceo svidjati.

Daniel je ostao sa nama i poceo da me obucava sa Davidom.

David+Daniel=trening do smrti.

Dok me treniraju, bolje reci dok me maltretiraju, zajedno izgdedaju kao da su obuceni da me dovedu do granice pucanja, i fizicki i psihicki.

Bila sam u mnogo boljoj kondiciji nego pre tri meseca, bez velikog napora i lauza moga da istrcim 15 kilometara.

Naucili su me da koristim sve vrste oruzja i da se snalazim sama.

"Laura, spremi se, odlazimo za cetiri sata, za nedelju dana imas ispit", rekao mi je David.

"Samo malo, sta si to upravo rekao?!", bila sam iznenadjena i zabrinuta:"Jos uvek nisam spremna"

"Da, spremna si i ja verujem u tebe, siguran sam da ces poloziti"

"Spakuj se, ponesi samo ono sto ti je zaista potrebno, kada stignemo na nasu destinaciju kupicemo odecu", rekao je Daniel.

"Zasto bi kupovali novu odecu kad mozemo poneti ovu koju vec imamo?", zbunjeno sam pitala

Daniel se nasmejao:"Zato sto nam se moze, zasto bih imao ogroman kofer kad jednostavno mogu da kupim novu odecu?"

"Ali...", zelela sam da se raspravljam, ali su me prekinuli.

"Mi stavljamo svoje zivote na kocku kada god odemo na misiju i sasvim je u redu da uzivamo dok smo slobodni", rekao je David.

Bez raspravljanja sam se uputila ka mojoj sobi i spakovala samo ono najvaznije i imala sam samo jedan mali kofer.

Uputila sam se ka dvoristu i videla da me braca vec sekaju. Oni su imali samo ranceve, dok sam ja imala kofer.

"Mislio sam da sam ti naglasio da poneses samo najbitnije, a ne sve stvari koje posedujes", rekao je Daniel.

"Hajde, nemamo vremena za ovo, zakasnicemo, ponovo", rekao je David i uzeo moj kofer i ubacio ga u auto.

"Jos jedan razlog zasto ne nosimo mnogo stvari je i taj jer se nekada desava da noramo da ostavimo stvari iza sebe, jer nekada i mi moramo da bezimo", rekao je David dok smo isli ka aerodromu.

Samo sam potvrdno klimnula glavom u znak razumevanja, naravno da znam da ovaj nacin zivota ima i lose strane, a jedna od njih je i biti necija meta.

"Razumela", rekla sam.

Voznja do aerodroma je bila tiha, razmenili smo par reci u toku voznje i pravili se da slusamo radio, dok smo u stvari bili izgubljeni u sopstvenim mislima.

Ponovo putujemo privatnim avionom, Daniel trenutno gleda nesto na laptopu, dok David slusa muziku.

A ja, ja razmisljam o tome kakav ce biti moj ispit, kada god bih pitala jednog od njih dvojuce sta mogu da ocekujem, dobila bih isti odgovor:"Bices u redu".

Lako je njima da to kazu.....

Polako sam tonula u san i ubrzo sam bila u svetu snova.

Cetvorogodisnja devojcica je bila presrecna sto su joj se roditelji vratili sa poslovnog putovanja, ta mala nestasna devojcica sam bila ja.

"Hej! Da li smo ti nedostajali?", tata me je pitao,a ja sam potrcala da se pozdravim sa njima.

Cvrsto sam ih zagrlila, ne zeleci da ih ikad vise pustim da me ne bi ponovo ostavili.

Nisam ih videla pet dana i ovoj je prvi put da su toliko dugo bili odsutni.

Moja dadilja je ubrzo otisla i ja sam ponovo bila sama sa mojim roditeljima.

Videla sam nesto crveno na kosulji mog oca.

"Tata, sta je to?", pitala sam sa osmehom pokazujuci na crvenu mrlju, ali je tatin osmeh izbledeo kada je ugledao na sta mislim.

"Nista duso, tata ce se presvuci u nesto cisto", rekao je i predao me mami.

Ona ga je samo pogledala i rekla mu da odnese njihove stvari u garazu.

"Idem da nam spremim nesto za veceru, nadam se da si gladna", rekla je i uputila se ka kuhinji.

"Jej!", radosno sam uzviknula, a mama se na to nasmejala, zaista mi je nedostajala njena kuhinja.

Mama je bila zauzeta spremanjem vecere, a posto je meni bilo dosadno uputila sam se da vidim sta su mi doneli ovog puta.

Kada sam otvorila jednu od torba u njoj se nalazila samo odeca, ali ispod toga sam osetila nesto hladno i tesko.

"LAURA!", tata je dotrcao do mene:"NE DIRAJ TO!"

Bila sam preplasena, tata do sada nikada nije podigao glas na mene i pocela sam da placem.

"Hej duso, sve je u redu, nisam hteo da te uplasim, zaista mi je zao",tata je rekao i cvrsto me zagrlio.

"Sta se desava?!", mama je zabrinuto dotrcala iz kuhinje i uzela me u narucje.

"Video sam kako otvara jednu od nasih torbi, ali stigao sam na vreme",rekao je tata.

"Nisam zelela nista da polomim, kunem se, samo sam zelela da vidim sta ste mi doneli"

"Sve je u redu, to je samo jako bitna torba za nas u njoj su jako bitni papiri", mama me je zabrinuto pogledala.

"Sada je sve u redu",rekao je tata:"Hajde, pokazacu ti sta smo doneli nasoj maloj princezi"

Uputila sam se ka sobi mojih riditelja gde sam dobila srebrnu ogrlicu sa kristalima sa mojim imenom.

"Ovo je nesto sto ce te podsecati na nas, cak i kada nismo sa tobom",mama je rekla dok mi je stavljala ogrlicu.

"Prelepa je! Mnogo vam hvala!", uzviknula sam i ponovo ih zagrlila.

"Probudi se!", Davidov glas me je probudio.

Videla sam da placem.

"To je bio samo los san, na sigurnom si",rekao je David pokusavajuci da me smiri.

"To nije bio los san, to je bio prelep san", rekla sam i zagrlila svoja kolena.

Mama, tata, mnogo mi nedostajete.

"Pa zasto onda places?",zabrinuto me je pitao David.

"Sanjala sam moje roditelje"