LAURA

Doktorka koja mi se predstavila kao Claudia me je odvela u njen porodicni stan i dalje zaobilazeci da odgovori na pitanje koje je odzvanjalo u mojoj glavi.

Budila sam se i zaspivala sa istim pitanjem, a bolelo je to sto niko nije mogalo ili zeleo da odgovori na ovo pitanje. Kada god bih sama pokusala da dodjem do odgovora naisla bih na ogromnu glavobolju. Imala sam osecaj kao da sopstveno telo radi protiv mene, osecala sam se kao zarobljenik u sopstvenom umu.

Iako su pokusavali na drugacije nacine da mi pomognu da povratim secanja nisu uspevali, vodili su me u jednu sobu u kuci, za moj dvonedeljni boravak ovde nikada nisam videla nekoga da spava u njoj ili da cak ulazi u nju, pokazivali su mi slike nekog decka, sve su pokusali, ali nisu zeleli otvoreno da pricaju o toj osobi.

Po njihovim izrazima lica kada bih ponovila svoje pitanje pojavio bi im se bolni izraz na licu, a Cyntia je prvih par dana napustala prostoriju kada bih ga pomenula.

Znala sam samo da meni ta osoba mnogo znaci i da bih ucinila sve za nju, to je ono sto mi je mozak govorio, ali izgled i identitet kao da nikada nisu ni postojali.

Sedela sam u svojoj sobi kada su mi za oko zapale neraspakovane putne torbe. Nalazile su se u najdaljem kutku sobe iza ogromne kozne fotelje i bile su prekrivene jos nekim odelom. Ni sama ne znam kako iz svo ovo vreme nisam primetila, one su predstavljale jedino odudaranje od sredjene i ciste sobe.

Tada se u meni pojavio cudan osecaj, kao da bi se moj odgovor mogao dobiti otvaranjem jedne od tih torbi. Nesto me je privuklo ka tom uglu sobe, mogla sam osetiti jezu kako prolazi kroz mene dok sam koracala ka njima.

Samo da u njima nadjem odgovor...

Pomerila sam odecu sa torbi i duboko udahnula pre nego sto sam otvorila jednu od njih. Polako sam pretrazivala njihov sadrzaj pazeci da mi ni najmanja sitnica ne promakne, gajeci u sebi nadu da je kljuc do mojih secanja u njima, negle duboko zakopan i izgubljen.

Ni sama ne znam koliko je vremena proslo, ali naptedka nije bilo. Znala sam da je odeca moja jer je to bio moj stil, a uz to i moja velicina, svaki put kada bih osetila da sam blizu da resim svoje probleme, odgovor bi mi na kraju izmakao i nisam vise znala sta da radim.

Na kraju je soba bila u haosu, dok su se stvari iz torbi nalazile svuda oko mene. Bila sam besna na samu sebe, osecala sam unutrasnji bol koji je bio neopisiv, bol koji osecam od dana kada sam se probudila u bolnici, ali nisam znala kako da ga ispoljim.

Bila sam slaba i ranjiva, a to nisam volela.

Pala sam na kolena i zaplakala, znala sam da mi plakanje nece resiti probleme, ali ce makar ce dopustiti ovom bolu da izadje iz mene, jer sam ga predugo drzala u sebi.

Cvrsto sam zagrlila kolena dok su mi se suze slivale niz lice. Trebali su mi zagrljaj i uteha.

Cula sam kucanje na vratima, ali nisam obracala paznju na to, jednostavno me nije bilo briga.

"Laura, da li si dobro?!", cula sam Cyntiin zabtinuti glas sa druge strane vrata. Pokusala sam da odgovorim, ali mog glasa nije bilo.

U sledecem trenutku Cyntia je otvorila vrata moje sobe i dotrcala do mene cvrsto me grleci.

"Sta se desilo?", tiho me je pitala.

"N-ne mogu vise ovo da izdrzim, nisam dovoljno jaka za ovo",rekla sam kroz plac, a on me je samo jos cvrsce zagrlila.

"Sve ce biti u redu, prevazici cemo ovo zajedno", rekla je i polako se odmakla od mene, dok je pogledom prelazila preko mog tela trazeci znake da sam pokusala sebi da naudim.

"Cyntia, nikada to ne bih uradila, to bi samo predstavljalo bezanje od sopstvenog zivota"

"Uplasila si me, necu dozvoliti da se bilo sta desi osobi u kojoj vidim mladju sestru i najbolju drugaricu, molim te da se strpis jos malo, sigurna sam da ce ti se pamcenje vratiti", rekla je i blago mi se osmehnula.

"Hajde, idemo odavde, vidim da ti je preko potreban svez vazduh"

"Dozvoli mi da prvo pospremim ovaj nered koji sam prouzrokovala, sada sam dobro, hvala ti na svemu", rekla sam kada sam osetila da mi se smirenost vraca.

Pocela sam da skupljam stvari po sobi, a Cyntia mi je pomagala prateci pogledom svaki moj pokret.

"Pomoci cu ti", rekla je, a zatim je pocela da posprema nered koji sam ja prouzrokovala.

Bila sam nervozna, ali poslednje sto mi treba je da me ponovo stave na infuziju sa lekovima za spavanje i smirenje, tako da sam odlucila da makar odglumim svoju pribranost.

"Hoces da kasnije odemo u kupovinu?", pitala me je Cyntia.

Nisam zelela da idem, osecala sam se nesigurno van zgrade i samog stana. Osecaj da ce se nesto lose dogoditi me nije napustao, osecala sam se kao da me neko posmatra.

"Ne zelim, bolje se osecam u udobnosti ovog stana", rekla sam skupljajuci nakit po sobi.

"Ne mozes sebi dozvoliti da vecno zivis u izolaciji, secanja ce ti se vratiti kada za to bude doslo vreme, a do tada ne mozes se samo izolovati", rekla je.

"Ne znas kako je to ne secati se svoje proslosti i osecati se kao zarobljenik u sopstvenom telu i morati verovati osobama za koje verujes da ih prvi put vidis u zivotu", rekla sam isfrustrirano.

"Znas li ciji je ovo muski duks u tvojim stvarima?", pitala me je.

"Kakav muski duks? Ne posedujem nikakav muski duks", rekla sam i okrenula se da vidim sta je pronasla.

U trenutku kada sam ugledala duks secanja su samo pocela da naviru zadajuci mi neverovatnu glavobolju, bilo je tu previse informacija odjednom. Pala sam na kolena i pocela ubrzano da disem.

"Sta se desava?!", Cyntia je brzim korakom dosla do mene, a ja jednostavno nisam bila u mogucnosti bilo sta da joj odgovorim.

"David, moj David...", rekla sam dok su mi se suze slivalr niz lice.

Duks koji mu nikada nisam poklonila je bio okidac za sva moja secanja, onaj za koji sam u potpunosti zaboravila, kupljen tokom moje obuke u Japanu.

Uzela sam duks od Cyntie i cvrsto ga zagrlila:"Ja sam za sve kriva, da sam bila pazljivija moj David bi sada bio uz nas, sve je ovo moja krivica"

"S-secas se?", upitala me je Cyntia drhtavim glasom, dok su joj se oci punile suzama.

"S-svega se secam", tiho sam rekla.

_____________________________