LAURA

Probudila sam se sa uzasnom glavoboljom i bolovima u celom telu. Nalazila sam se u beloj bolnickoj sobi i nisam imala ideju kako sam dospela ovde.

Cula sam zvukove koje je proizvodio aparat na koji sam bila prikacena, dajuci podatke o otkucajima mog srca.

Pokusala sam da se pomerim i pozovem nekoga, ali me vlastito telo nije slusalo, imala sam osecaj kao da sam zarobljena u telu nekog potpunog stranca i koliko god pokusavala da vrisnem nisam uspevala. Iz mojih usta je dopirao samo neki cudan piskavi zvuk.

U sobu je usla zena u belom mantilu koja mi je bila jako poznata i imala sam osecaj kao da sam je poznavala. Izgledala je kao da je dane provela placuci i bez odmora, ali i pored takvog izgleda odisala je uticajnoscu i ulivala mi je poverenje.

"Konacno si budna", rekla je i ja sam osetila kako mi je blago stegla ruku pruzajuci mi podrsku:"Znas li kako se zoves?"

Pogledala sam je u oci i pokusala da odgovorim, ali glasa jednostavno nije bilo, posto sam shvatila da necu uspeti nista da kazem skupila sam poslednje atome snage i klimnula glavom.

"Ne mozes da govoris?", zabrinutost joj se na trenutak ponovo pojavila, ali je odmah zatim bila zamenjena smirenim izrazom koji su svi doktori imali.

Ponovo sam se zagledala u ovu zenu, izgledala mi je tako poznato, tako blisko, a ipak nisam znala ko je ona.

Znaci li ovo da je poznajem?

Sta li mi se u stvari desilo?

Kako sam dospela ovde?!

Zasto se dodjavola nicega ne secam?!

Brojna pitanja su mi se pojavljivala u glavi, ali ni na jedno nisam imala odgovor i to me je jako nerviralo i zabrinjavalo u isto vreme.

"Znas li sta ti se dogodilo secas li se necega?"

Zadnje atome snage sam skupila i odmahnula glavom, a ona mi je jos jednom stegla ruku dajuci mi do znanja da je tu.

Vrata sobe su se naglo otvorila i plavokosa manekenka je usla unutra. Osetila sam izvesnu bliskost kada je ona usla i mislim da mi je jedna od prijateljica, ali i dalje nisam mogla da se setim njenog imena.

"Cyntia! Izadji, ne smes da budes ovde, ovo je odeljenje intenzivne nege, izadji odmah", prekorila ju je doktorka.

Znaci ona se zove Cyntia?

"Mama, prosla sam sve mere predostroznosti, dopusti mi da je vidim, umirala sam od brige, dopusti mi samo da se uverim da je jedno od njih dobro...", rekla je dok su joj se suze slivale niz lice.

"Ne moze da govori zbog prevelike otecenosti vrata i ima amneziju, druge fizicke povrede ti necu nabrajati", rekla je doktorka i izdahnula.

"O moj Boze, koliko je lose?"

"Razgovaracemo kasnije, hajde da je pustimo da se sada odmori, mnogo je toga pretrpela", rekla je doktorka i sa stola koji se nalazio pored mog kreveta je uzela injekciju.

"Sve ce biti u redu, ovo ce ti pomoci da se opustis i odmoris", rekla je i tecnost koja se nalazila u spricu sada se nalazila u mojoj infuziji. U sledecem trenutku sam osetila vrtoglavicu i izgubila svest, a pre toga pojavilo se jos jedno pitanje u mojoj glavi.

Da li je on dobro?!

Nisam znala ko je to on, ali sam znala da mi je ta odoba jako bitna.

_____________________________

Kada sam ponovo dosla svesti bolovi su bili dosta slabiji i mogla sam pa domeram ruke, ali i dalje nisam znala sta mi se desilo.

"Da li ti je bolje? Kako se osecas?", pitala me je devojka koja mislim da se zove Cyntia.

"B-bolje mi je", rekla sam tiho.

"Znas li ko sam ja?", nervozno me je pitala, kao da se plasila odgovora koji ce dobiti.

"Cyntia, zar ne?", tiho sam je pitala.

"Znaci secas me se?", bojazljivo je pitala.

"Iskreno cula sam doktorku kada te je tako nazvala"

"Znaci ne znas ko sam ja?"

"Osecam da smo bliske i da si mi jako poznata, ali ne znam zasto", rekla sam iskreno.

Da li je on dobro?

Ponovo se isto pitanje pojavilo u mojoj glavi i ja jos uvek nisam imala odgovor na njega.

"Sacekaj trenutak, idem samo da pozovem mamu da je obavestim da si budna i da ti donese nesto protiv bolova", osmehnula mi se i izasla iz sobe.

Ubrzo se vratila sa doktorkom koja je i proslog puta bila sa njom. Kada malo bolje razmislim mogla sam da uocim slicnosti izmedju njih. Obe su bile visoke, imale su manekensko drzanje i odisale su samopouzdanjem.

"Konacno si budna, kako se osecas?", pitala me je doktorka.

"Bolovi su malo slabiji neko proslog puta, ali su i dalje intenzivni"

"U redu, dacu ti nesto sto ce ti pomoci oko toga", rekla je i blago mi se osmehnula, a ja sam joj uzvratila osmehom.

Ponovo mi je ubacila nesto u infuziju, a posto sam osecala da mogu da joj verujem,nisam postavljala pitanja sta je to bilo.

"Da li ti se secanje vratilo? Znas li ko sam ja?", pitala me je.

"Ne, ne znam ko ste vi, osecam sano da mogu da Vam verujem i da ste tu da mi pomoglete, ali mozete li mi Vi reci sta mi se desilo?"

Da li je on dobro?

Ponovo to pitanje, ko je ta osoba? Zar mi je toliko vazna?

"Dozivela si nesrecu i zadobila brojne povrede, a jedna od njih je i amnezija, imala si blazi potres mozga i mislim da je sve ovo samo privremeno, mislim da ces se uskoro svega setiti"

Da li je on dobro?!

Osetila sam jaku glavobolju i zbog prejakog bola sam se refleksno uhvatila za glavu.

"Da li si dobro?", nezno me je pitala doktorka.

Kada se intenzitet bola smanjio pogledala sam je u oci.

"Postoji pitanje koje mi je stalmo u glavi:"Da li je on dobro?" Znate li vi o kome je rec? Osecam koliko mi znaci ta osoba,ali ne mogu ni imena ni lika da joj se setim, znam samo da bih i zivot dala za nju", rekla sam dok su mi se suze slivale niz lice, ne mogu ovo da izdrzim, zasto sam morala da izgubim pamcenje?

"Izvinite, ja...ja moram da uzadjem", rekla je Cyntia i istrcala iz moje sobe, a pre nego sto je izasla videla sam par suza kako joj se slivaju niz obraze.

_____________________________

Evo ga jos jedno poglavlje, mislim da ovo niste ocekivali :-)

Jedva cekam da procitam vasa misljenja u komentarima, vidimo se u sledecem poglavlju  ;-)