LAURA

Sledeceg judra nekako mi je bilo zao sto napustam ovu kucu, ali onaj kreten mi definitivno nece nedostajati. Alexandar ce mi nedostajati, ipak mi je otac posle svega.

Trenutno sam sedela na zadnjem sedistu automobila cekajuci da stignemo na aerodrom.

Volela bih da vidim izraz njegovog lica kada shvati da me nece videti citava tri meseca.

A zatim zajedno krećemo u skolu za tu razmazenu bogatasku decu.

Tihi glas u mojoj glavi se oglasio, a ne sada mi neces popraviti raspolozenje.

Sem toga ne moze biti toliko tesko izbegavati ga, zar ne?

"Gospodjice Udinov, stigli smo", rekao je moj vozac,, vracajuci me iz mojih misli, a jedan od telohranitelja je izasao prvi da bi mi otvorio vrata.

"Nije bilo potrebe za ovim, ali hvala", zahvalila sam mu se i izasla.

Posto bi bilo cudno da se vratim sa koferom nisam imala nikakve stvari sa sobom, iako je moj otac insistirao na tome da putujem privatnim avionom to sam odbila.

Prica za Davidovu porodicu je spremna, naravno pasce na to ako ne znaju moju pravu proslost, a ako je znaju velika je verovatnoca da nece dopustiti Alexandru da me dobije ponovo. Mada se moj otac i za to pobrinuo, rekao je da ima svoje krtice u njihovoj organizaciji i da ce doci do mene, hteli oni to ili ne, cak se ni moja rec nece postovati, jer cu posle svega morati da mu se vratim.

Prica za organizaciju:

Tog dana su me oteli nepoznati ljudi i drzali u zatocenistvu misleci da sam odbegla verenica nekog bogatasa, a nisu mogli da utvrde da sam ona jer je on bio na nekom putovanju. Zatim sam uspela da pobegnem i budem na slobodi mesec dana, boraveci po raznim zapustenim ulicama, a onda su me ponovo uhvatili i odveli sa njima. Na posletku su shvatili da imaju pogresnu osobu i smilovali su se da me puste na slobodu i tako sam zavrsila ponovo u Japanu.

"Nema potrebe da me dalje  pratite odavde cu sama", rekla sam telohraniteljima.

"Kako god zelite, gospodjice", rekli su i poklonili se, a zatim se uputili u suprotnom smeru.

Bez i da sam primetila vec sam bila u avionu i cekala uzletanje. Srce mi je ubrzano kucalo nestrpljivo iscekivajuci da ga ponovo vidi. Nikada u svom zivotu nikoga nisam volela kao Davida, ali verovatno nam nije bilo sudjeno.

Odlucila sam da uzivam u svakom trenutku provedenom sa njim i da kada nestanem bez traga makar imam nezaboravne uspomene. Znam da cu morati da ga zaboravim i prebolim, jer mi ipak pripadamo u dva totalno razlicita sveta. On lovi kriminalce, a ja postajem kriminalac, htela ja to ili ne.

~X~

"Gospodjice, uskoro stizemo, pripremite se za sletanje", iz sna me je probudio blagi glas stjuardese.

"U redu, hvala Vam sto ste me probudili"

Ona se samo osmehnula i nastavila da radi svoj posao proveravajuci da li je nekome nesto potrebno.

Posle sletanja sam izasla i zvrsila u ogromnoj guzvi Japanskog aerodroma, svi su zurili, ne obracajuci paznju da li ce nekoga povrediti ili ne.

Trebalo mi je oko dva sata samo da se izvucem iz te guzve i izadjem na urbane ulice.

I sta sad?

Odgovor na ovo pitanje nisam znala, ali sam nekako uspela da izadjem iz grada i uputila sam se u nepoznatom pravcu sa nadom da nisam pogresila smer.

Posle jednocasovnog lutanja vec sam pocela da brinem da idem u pogresnom smeru, nista mi nije bilo poznato ni put, ni okruzenje.

Samo da idem u pravom smeru...

"Gospodjice, da li Vam je potrebna pomoc?", pitao me je dobro poznati glas, obrativsi mi se na japanskom.

Samo da se moja masta ne poigrava sa mnom.

Okrenula sam se, ali to je bio on, moj visoki, misicavi David.

Par puta sam trepnula uveravajuci se da ne sanjam i da se moj mozak ne poigrava sa mnom.

Cim me je prepoznao cvrsto me je zagrlio, onemogucujuci mi cak i pravilno disanje, cinilo mi se kao da me nikada nece pustiti.

"To si stvarno ti", rekao je, a par suza mu je palo na moj obraz:"Ne znas koliko sam brinuo, svuda sam te trazio, mislio sam da si mrtva..."

Kada je moj mozak konacno shvatio da ono nije san i ja sam plakala. Boze koliko mi je samo nedostajao....

"Nikada vise necu dopustiti da te neko ponovo odvoji od mene", rekao je:"I ako to bude znacilo da cu izgubiti svoj zivot stiteci te, vreme bez tebe je bilo kao pakao, samo sebe krivim zbog onog sto se desilo".

Pao je na kolena ispred mene:"Oprosti mi, bio sam preslab i to mi nije bio prvi put da sam te izneverio, ja sam za sve kriv"

"Ustani, to nije bila tvoja krivica", rekla sam pomazuci mu da ustane.

Pribio je svoje usne uz moje i posle poljupca rekao:"Nikada te vise necu izgubiti".

Kad bi samo znao da nemamo tu moc da sami donosimo svoje odluke.

_____________________________

Konacno nastavak xD

Izvinjavam se sto duze vreme nije bilo nastavka.

Slesece poglavlje pisem posle 10 komentara i 10 ⭐.