Budi me zvonjava telefona. Okrećem se i pokušavam da ga napipam, ali ga nema nigde. Teškom mukom otvoram oči i ugledam ga na ivici noćnog stočića. Ne gledajući ko me zove javim se.

"Halo?" Kažem pospano, ali je više zvučalo kao pitanje.

"Gde si ti do sad? Pola devet je." Kaže mi besan glas. "Molim?!" Dreknem iskačući iz kreveta. "Požuri moramo u zatvor." Kaže pa mi prekine. Ulazim u kupatilo i obavljam higijenu.

Ulećem u ormar i uzimam prvo što mi padne pod ruku. Belu rolku nalik na džemper i sive karirane pantalone. Obuvam crne štikle i izlazim iz stana.

Udjem u kola i krenem ka firmi za koju radim. Ulećem unutra i odlazim pravo u svoju kancelariju.

"Jutro." Kažem promuklo Damjanu. "Da da, gde si ti do sad?" Upita me. "Izvini, sinoć sam bila na dejtu do pola jedan ujutru, uspavala sam se." Pojasnim. "Imaš sreće pa moramo da krenemo." Potvrdno klimnem glavom i odmah krenem van. "Imamo vreme da svratimo po kafu?" Upitam, potvrdno klimne glavom i udje u kola.

"Nismo se javili nikome." Kažem, lupajući se po čelu. "Jesam ja, dok si ti spavala." Kaže. Upalim kola i krenem ka Starbucksu. Ulećem unutra i naručujem dva kapućina sa vanilom. Uzimam porudžbinu i ulazim u kola. Dajem Damjanu jednu kafu, pa opet krenemo.

Stajem ispred zatvora i ulazim unutra. "Dobar dan, tu sam da bih posetila Maju Štivković." Kažem stražaru na ulazu. "A Vi ste?" Upita odmeravajući me. "Ja sam njen advokat, Srna Savić." Predstavim se. Povede me kroz zatvor sve do neke kancelarije za saslušanje valjda.

Sednem na stolicu i čekam da se neko pojavi. Sobica je siva, na sredini su sto i dve stolice. Začujem otvaranje vrata pa podignem pogled sa svojih noktiju. Ugledam ženu od oko 30-ak godina i policajca kako je dovodi. Skida joj lisice, a potom i izlazi iz sobe. "Zdravo, Majo. Ja sam Srna tvoj advokat." Predstavim se i njoj.

"Znam ko si, drago mi je da se upoznajemo." Kaže mi sa blagim smeškom u uglu usana. Vidi se da je maltretirana. "Šta se desilo, Majo?" Upitam je. "Od kako sam se udala za njega počeo je da me muči, da me bije. Pre par dana mi je pukao film kad me je vredjao pa sam ga ubila." Kaže, pa spusti pogled. "U redu je, smisliću nešto da te izvučem odavde. Vidi se da si mučena. Kaži mi da li je nekad prešao granicu, pa si završila u hitnoj ili bolnici?" Upitam. "Da, šest puta. Komšinica je čula moje vriske pa je dolazila da vidi šta se dešava, kako mi je rekla svih šest puta me je našla onesvešćenu." Odgovori mi. "Tad je pozvala hitnu i oni su me odveli." Doda.

"U kojoj si bolnici bila tih šest puta?" Upitam je. "Centralna bolnica Beograda." Odgovori mi. "U redu, molim te potpiši ovde i gotove smo za danas." Kažem joj pružajući papire. Ponela sam papire u slučaju da je završila u bolnici. Kada ona potpiše, ja smem da uzmem dokumenta. Potpiše pa mi ih vrati, kao i hemijsku. "Hvala ti, vidimo se na sudu." Kažem joj ustajući.

Izlazim iz sobice i izlazim napolje. Ispred me čeka Damjan. "Iii?" Upita. "Idemo u bolnicu, ako uspem da nadjem papire kada je tamo odsedala ona je praktički slobodna." Rekoh mu. "Znaš da ne možeš bez određenih.." zadnja reč je bila "papira", uzmem fasciklu i dam mu je. Nasmeje se zadovoljno pre no što udje u kola. "Svakog dana me sve više i više fasciniraš." Prizna, nasmejem mu se iskreno i krenem ka bolnici.

***

Sedim u kancelariji i zadovoljno se smeškam. Uspela sam da uzmem dokumenta. "Pa koleginice, čestitam." Reče muški glas ulazeći u kancelariju. "Hvala godpodine, ali mislim da još nije vreme za čestitanje. Suđenje je tek za dve nedelje." Kažem svom šefu sa smeškom. "Molim Vas, slučaj ste praktički već rešili." Kaže, pa izadje iz kancelarije uz jedan smešak.

Začujem zvonjavu telefona, pa podignem da vidim ko zove. Nepoznat broj? Premišljam se, da li da spustim slušalicu ili da se javim. Moja radoznalost pobedi pa podignem slušalicu i stavim je na uho. "Halo." Javim se. "Srna?" Upita poznati muški glas sa drugog kraja slušalice.

"Ja sam." Kažem uz blagi smešak. "Hoćeš da idemo na kafu možda? Sad imam pauzu." Pozove me. Prihvatim poziv, pa se dogovorimo da se nadjemo "kod mama Gerte".

Izlazim iz kancelarije i pokušavam da pronadjem Damjana. "Ej, gde ćeš?" Upita me kad stignem do njega. "Idem na kafu sa prijateljem, čisto da ti se javim." Kažem sa smeškom. Klimne glavom i uz jedno "pričaš mi sve kad se vratiš" krene ka nekome iza mene.

***

Stižem "kod mame Gerte" i ulazim unutra. Osoba koju tražim sedi za stolom do prozora. Krećem ka njemu, kada me primeti ustade. "Hej!" Kaže zagrlivši me. "Ćao!" Kažem i ja njemu. Sednemo i krenemo sa pričom. "Pa otkud ti moj broj?" Upitam ga zbunjeno. "Sinoć si mi dala vizit kartu. Sećaš se?" Objasni mi. "Ah da da, izvini pogubila sam se." Kažem.

"Zdravo deco, šta želite?" Kaže teta Gerta. Ona je vlasnica ovog kafića. Poznajem je ceo život. Ona mi je tetka. "Hej teto!" Pozdravim je. "Ja ću hladni nes." Kažem, pa pogledam u osobu preko puta mene. "Takodje." Kaže, teta ode da nam donese porudžbine.

"Pa, kako napreduje slučaj?" Upita me aludirajući na Majin slučaj. "Odlično, danas sam bila u zatvoru i u bolnicu. Dobila sam ono što sam htela. Slučaj je praktički već rešen." Odgovorim mu. "Izbavićeš je?" Upita. "Ne skroz, opet će morati da bude šest meseci u zatvoru zbog ubistva, ali bar ne mora da bude dvadeset godina." Kažem mu.

"Izvolite." Kaže teta, spuštajući nam porudžbine na sto. Zahvalimo joj se, pa ona ode. "Pa, otkud to da si me pozvao na kafu?" Upitam ga. "Ne znam, prijaš mi kao osoba. Mislim na tvoj stav." Odgovori mi. Nasmejem mu se i pogledam na telefon koji zvoni. Tiana. "Izvini me." Kažem pa se javim. "Ej Tiko." Javim se veselo. "Haj! Uglavnom trebaš mi večeras." Kaže. "Za?" Upitam zbunjeno.

"Ah, večeras imam reviju, a jedna manekenka mi je otkazala, bolesna je. Moraš da je zameniš istih ste visina." Pojasni. "Okej, kaži kad i tu sam." Kažem joj sa smeškom na licu. "Hoćeš? Ljubim te! Večeras u 19h ti dodji, revija počinje u 20h. Volim te. Ćao!" Kaže pa prekine.

Vratim telefon nazad na sto pa pogledam u Uroša. "Tiana?" Upita. Klimnem potvrdno glavom i dalje se smeškajući. "Kontaš da sa tim osmehom izgledaš kao ubica?" Upita me. "Da, khm izvini srećna sam zbog nje. Postala je svetska dizajnerka u veoma kratkom roku. Večeras ima reviju, zato me je i zvala, da nastupam, jedna manekenka joj je bolesna, a iste je visine kao ja." Rekoh mu, pre no što mi telefon opet zazvoni. "Halo?" Upitam mog dragog druga. "Ej mala. Uglavnom moraš da požuriš, sad je bila Tanja. Donela je neki novi slučaj, ne izgleda mi baš čisto." Kaže Damjan. "Stižem za deset." Odgovorim mu pa prekinem.

"Izvini, moram da idem. Imamo neki novi slučaj. Damjanu izgleda poprilično teško." Pojasnim Urošu. "Ne verujem da postoju težak slučaj za tebe." Kaže pa mi se blago nasmeje. Uzvratim osmeh i zagrlim ga. Izadjem iz kafića i sednem u kola.

***

"Hej Damjane!" Pozdravim ga ulazeći u kancelariju. "Hej! Evo ti slučaj." Kaže pokazivajući na papire na mom stolu. Sednem na crnu kožnu forelju i uzmem papire.

"Direktor firme "Vutrex"  Fabio Kavai, izveštava da je video najvećeg mafijaša kako ubija nedužne ljude. Kavai izjavljuje da je mafijaš broj jedan u svetu, poznatiji kao Noćni Zmaj, direktor firme "Lapsus" Uroš Tadić."

Pročitam na glas. Iskočim iz stolice i krenem ka firmi "Lapsus".

***

"Uroš Tadić!" Dreknem na sekretaricu da bi mi rekla gde mu je kancelarija. Uplašeno me usmeri ka tamo. "Gospodjice ne možete unutra!" Povika sekretarica. "Pokušaj da me sprečiš!" Uzviknem joj i banem unutra.

"Hej Tadija!" Javim se jedinoj dobroj osobi ovde. "Tadija izadji." Kaže mu Uroš. Tadija izadje, a onda ja dreknem na Uroša. "TI SI MAFIJAŠ?!" Upitam neverujući.

"Srna..." krene nešto da kaže, ali ga pogled odaje. Jeste. "Ne, nemoj da se pravdaš, ne mogu da verujem da si me lagao." Kažem slomljeno. Izadjem iz njegove kancelarije i krenem ka mostu...

Vou 1369 reči. Ja sam šOKirana. Nadam se da vam se sviđa nastavak. Pišite komentare.