Tama, svuda oko mene bila je samo tama i ljudi čija su lica bila prekrivena crnim odorama.

“Znate sta su Sudbine rekle za ovo dete, ono je dete proročanstva”, rekao je grubi muški glas čiji sam obris lica videla jer se našao iznad mene i gledao me je ocima u kojima nisam videla ni jednu emociju.

“Dete svetlosti i tame, ono čiji tvorac prvo služio svetlosti, a onda se okrenuo protiv Velikog Gospodara koji mu je pružio sposobnosti o kojima niko drugi ne može ni da sanja. Dete koje će biti sluga svetlosti ili gospodar tame; na njemu će biti da izabere put kojim će ići. Može biti spasitelj ili uništitelj tri sveta”, ispričao je jos dublji muški glas.

“Ona je samo obična beba kojoj je potrebno da bude voljena i negovana, a ne “uništitelj” za kakvu je smatrate!”, uzviknuo je ženski glas, boja ovog glasa me je iz  meni nepoznatog razloga smirivala, a u sledećem trenutku sam se našla u nečijem naručju i po prvi put sam osetila sigurnost koja mi je bila potrebna.

Na mestu na kojem sam se osećala nepoželjno i čije sam poglede pune mržnje osećala na sebi, sve sto mi je bilo potrebno je bila osoba koja će me zaštititi i koja će učiniti da se osecam kao da negde pripadam.

Devojka je skinula crnu kapuljaču i nežno mi se osmehnula, ispod tamne kapuljače skrivala se nadljudska lepota, pramenovi njene duge plave kose su se rasuli iz pundje koju je pre samo par sekundi imala.

Pružila sam ruku prema njenoj kosi i počela da se igram sa njom,a ona se još više nasmejala na ovaj postupak. Podsećala me je na osobu koja mi je podarila život i to je učinilo da joj u potpunosti verujem.

“Adriana, šta to radiš?!”, uzviknuo je muški glas koji sam ranije čula, ali me je ovog puta preplašio, bio je pun autoriteta i ljutnje:”Znaš da ne smemo da otkrivamo svoja prava lica, zar pokušavaš sve da nas uništiš?!”

“Azraele, činim ono što niko od vas ne sme, pružam joj ono što joj je najpotrebnije, ljubav, dete je ostalo bez majke koja joj je najviše potrebna, Azraele, ostala je bez osobe koja joj je podarila život i koja ju je bezgranično volela!”

Sve ove raspravke su me plašile, činile su da se osećam ranjivom, a u sledećem trenutku zemlja ispod nas je zadrhtala i vetar je počeo da duva još snažnije nego pre.

“Vidiš li sta si sada učinio!”, uzviknula je devojka koja me je drzala, a zatim je učinila ono sto me je smirilo, zapevala je andjeoskim glasom.

Mržnja koja se dosada osećala u vazduhu bila je zamenjena strahom.

“Vreme je za ustajanje!”,  iz mog sna me je probudio ženski glas i lupanje na vratima:”Doručak je serviran u kantini!”

Pošto sam znala da nema načina da ovo izbegnem ustala sam i uputila se ka “kupaonicama na otvornom”. Uzela sam sve što će mi biti potrebno, a ubrzo sam završila u pre dugačkom redu nezadovoljnih osoba.

Svuda oko mene čula sam Isfrustrirane i ljute prepirke mojih vršnjaka, bili su besni na roditelje koji su ih poslali ovde u divljinu, ali bila sam previše umorna da obraćam pažnju na njih, jer sam imala svoje probleme.Od skoro sam počela da imam čudne i živopisne snove u kojima bih jasno videla lica osoba, svake noći je bilo isto, bila sam u sobi sa ljudima obučenim u crne odore.

Iz tih snova budila sam se preplašena i premorena, osećala sam se kao da nisam spavala noćima i to je bilo najgore, zbog umora nisam mogla da se skoncentrišem na stvarnost.

“Stivens, ne sanjari!”, uzviknuo je vodič na mene, a to me je donekle razbudilo. Imam osećaj da se on I ja nećemo najbolje slagati:”Ovde si da naučiš nešto, a ne da predstojeće dane provedeš u svom svetu!”

Polako, ali sigurno postajala sam centar pogleda svih prisutnih, a to me je činilo još nervoznijom, jer nisam navikla da budem u centru pažnje.

Posle provedenog doručka u najudaljenijem i najizolovanijem delu kantine mogla sam da se vratim u svoju kolibu, ali na pola puta prekinuo me je glas gospodina Kareva:

“Za petnaest minuta želim sve da vas vidim na ulazu u kamp idemo u prvo izviđanje!”

Kakvo izviđanje? Zašto to niko do sada nije spomenuo?

A onda sam sasvim slučajno pogledala poleđinu mape koju sam juče dobila i na njoj se nalazio raspored aktivnosti....

7-8 doručak
8-11 jutarnje izviđanje
11-13 slobodne aktivnosti
13-14 ručak
14-17 slobodne aktivnosti
17-20 popodnevno izviđanje
20-21 večera
22:30-00:00 logorska vatra

Napomena: Sve navedene aktivnosti se moraju izvršavati i nije dozvoljeno izostajati. Izostanci mogu biti opravdani samo povredom i /ili bolečću, koju je pre toga morao pregledati i dijagnostikovati stručno lice tj. lekar kampa.

Za nepoštovanje satnice i/ili ili neopravdano izostajanje izriče se kazna koju izriče Vaš vodič.

Uživajte u boravku.

                                                                 Kamp “Rajska divljina”

Uz ovako popunjen raspored, dobar provod je zagarantovan.

Pošto nisam imala izbora sem da krenem u to izviđanje uzela sam kompas iz kolibe u kojoj sam boravila, a onda sam se uputila ka ulazu u kamp.

Sve što treba da radim je da se ne odvajam od grupe,  zar ne?

Našla sam se u gužvi tinejdžera, a svi mi smo imali nešto zajedničko, nismo želeli da budemo ovde.

U 21. veku, u vreme tehnike i brzog načina života mi smo poslati u divljinu da se naučimo pravilima preživljavanja, kao da živimo u 15. veku i da navigacija ne postoji.

Kažu da u svemu negativnom postoji nešto pozitivno, a ja zaista ovog puta nisam videla ništa korisno u ovome.

Nedugo zatim bili smo okruženi rastinjen i prirodom, i dozvolila sam sebi da uživam u pogledu koji je zaista oduzimao dah. Pored mene tekao je potok toliko čist da se u njemu mogao videti sav podvodni živi svet mogao videti golim okom.

Vodič je započeo priču o ugroženim vrstama koje ovde žive, a ja sam ga pažljivo slušala.

Zatvorila sam oči na trenutak i pokušala da osetim prirodu oko sebe, ali u sledećem trenutku imala sam čudan osećaj u rukama, kao da su bile pune elektriciteta.

Nebo iznad nas je postalo tmurno i oblačno, vetar je počeo jače da duva,a ubrzo je počeo i jak pljusak.

Pošto je većina nas krenula u “izviđanje” ne pripremljena i bez kišobrana, trčećim korakom smo se vraćali do kampa i u svoj toj gužvi nismo obraćali pažnju jedni na druge, najbitnije nam je bilo da zaštitimo sebe.

Tek kada sam ušla u svoju kolibu bila sam svesna nagle promene vremena koja se desila. Od neba na kome nije bilo ni jednog tmurnog oblaka do neverovatne oluje i pljuska u razmaku od samo pet minuta.

Bili smo u drvenim kolibama, gde je prozor predstavljao jedan mali kvadrant iznad vrata zatvoren samo najobičnijom mrežicom za bube, a tokom oluje on je predstavljao jedno od mnogih mesta za ulaz kišnjice. Vetar koji je duvao izvan kolibe odavao vam je utisak kao da bi ista ova koliba mogla odleteti u sledećem trenutku.

Činjenica da sam bila sama u ovakvim trenucima mi nije pomagala, jer sam se osećala još usamljenije. Tokom ranog detinjstva starateljka u sirotištu mi je ispričala da je nezamisliva oluja pogodila ceo svet onog dana kada sam ja ostavljena i da je pravo čudo što sam to preživela takvo nevreme izvan kuće.

Od trenutka kada sam saznala za ovu činjenicu svaka oluja je za mene bila puna patnje i bola, jer sam za vreme njih najviše bila svesna toga koliko sam u stvari bila neželjena. Tokom njih mi je najviše trebao nečiji zagrljaj i nekoliko reči utehe, ali ipak, bila sam u sirotištu i to je svima bilo potrebno.

Nisam ni primetila kada sam zaspala, ali probudio me je glas gospodina Kareva koji nas je obaveštavao da se vreme za večeru približavalo.

Kada sam izašla iz kolibe videla sam veselu atmosferu oko sebe, neki su razgovarali u grupama, dok su ostali pravili razna nadmetanja u sportovima.

Veče je bilo prijatno i toplo, nije bilo ni najmanjeg dokaza da je pre samo par sati na ovim prostorima besnela oluja. Nije bilo čak ni najmanje barice po kojoj bi se to videlo.

“Želiš li da nam se pridružiš, našem timu treba još jedna zamena?”, pitao me je dečko koji je u rukama držao odbojkašku loptu.

“U redu je, želim da budem samo posmatrač”, rekla sam i blago mu se osmehnula, a on je ubrzo nastavio svoju utakmicu.

“Ne voliš odbojku?”, pitao me je muški glas koji do tada nisam primećivala, okrenula sam se i iza sebe ugledala tri momka koji su mi se osmehivali:”Da li bi ti smetalo da sednemo ovde?”, pitao je i rukom pokazao na mesta do mene.

“Naravno da ne bi, ta mesta su slobodna”

Bila sam srećna što je ipak neko želeo da razgovara sa mnom, iako to nikada ne bih priznala naglas.

“Slučajno sam čuo da ne želiš da nam se pridružiš pa sam se pitao imas li neki razlog za to”,rekao je onaj koji je seo do mene.

“Ne želim da vaš tim izgubi zbog mene i ne želim da završim kao glavni krivac za to”, iskreno sam odgovorila na njegovo pitanje.

Sva trojica su se iskreno nasmejala na moj odgovor, a zatim je jedan od njih spustio ruku na moje rame i rekao:”Ne budi smešna, ovde smo samo da bi se zabavili i niko te ne bi krivio čak i da se desi da izgubimo zbog tebe. Niko od nas nije profesionalni igrač, ali se trudimo i svi su dobrodošli da se priključe našem timu”.

“Ja sam Mark, ovo su Džordž i Stiv”, predstavio ih je dečko koji je sedeo do mene, a ova dvojica su mi se osmehnula.

“Aurora”, rekla sam tiho, ali dovoljno glasno da me oni čuju. Nisam bila najbolja u upoznavanju sa ljudima, ali oni su mi dali nadu da preostala četiri dana neću provesti izolovana.