U avionu smo oboje nešto ćutali, on je razmišljao o nečemu, a ja nisam želela da ga davim.

Mada, razmišljala sam i ja o nečemu. I bila sam zabrinuta, čak. Počela sam polako da se kajem zbog toga što idem kod njegovih. Šta da im kažem?

Ja generalno i ne umem sa ljudima toliko, a kod njega u kući, žicvi ko zna koliko. Ja sam sigurna da neću moći da se združim ni sa polovinom.

A i kada nas budu pitali šta sam mu, šta da kažem? Drugarica? Neka, imam loša iskustva sa tim? Devojka? Daleko bilo. Seks kombinacija i rame za plakanje kad smo sjebani? Može to. Al kako da ja to njima objasnim, da kažem njegovoj majci svaka čast, imate savršenog sina. Naša kombinacija je toliko jaka da su ga sve devojke ostavile zbog te kombinacije.

Plašim se ženine reakcije, pa Damjan ni sa jednom devojkom nije ostao predugo zajedno jer su bile ljubomorne na mene. Ja sam uvek želela da se distanciram, i iskreno radovala sam se tome što ima nekoga. Ali ne, on umesto da se distancira od mene, kada konačno nađe neku normalnu, on trči ka meni.

Irina je, naprimer, bila dobra devojka. Iskreno, poželjna snajka za njihovu porodicu. Obrazovana, iz dobre porodice, lepa, fina sva. Al ne, umesto da je sačuva, Damjan dolazi ka meni non stop i devojka, šta će jadna ona raskine sa njim.

Dok ja, ne mogu da kažem da sam imala veze kad nisam. Doduše, on nije bio jedini muškarac u mom životu. Bilo je i nekih samo na jednk veče, kojih se ni ne sećam. I jako bitno je to da se on nije bunio, jer da jeste, znao je da bih ga zauvek izbrisala.

Jako sam stroga po tom pitanju. Mi nismo u vezi ili nešto tako, on nema pravo biti ljubomoran. Kao što ni ja nisam bila ni u jednom trenutku dok je on imao devojke.

- ,,O čemu razmišljaš?" skrenem pogled sa prozora, te pogledam u njega.

- ,,Kada stižemo?" iskuliram njegovo pitanje, već pitam ono štk je bitnije.

- ,,Samo što nismo." vidim da je nešto neraspoložen, zaista ne znam zbog čega je tako. Pa videće svoju porodicu, on bi zaista dao svoj život zbog njih. Ne mogu da shvatim šta mu je sada.

- ,,Damjane, znaš, ti i ja smo doneli ovu odluku prebrzo. Možda je bolje da se ja vratim prvom prilikom?" Damjan prevrne očima.

- ,,Ne lupaj gluposti."

- ,,Al, šta ćemo da im kažemo, šta smo mi?"

- ,,Neće pitati." kaže siguran u sebe.

- ,,Kako znaš to?" upitam ga ironično, a on se nasmeje.

- ,,Oni neće pitati pitanja na koja znaju odgovor."

- ,,Sve si mi rekao sada, ej!" kažem ironično, ništa ga razumela nisam. Kako oni mogu da znajušta smo mi, kada ni nas dvoje ne znamo.

- ,,Vidi, upoznaćeš ih, svidećeti se. I ti ćeš se njima svideti. Siguran sam."

- ,,Imaš dva brata, možda mi se jedan od njih svidi." kažem namerno da ga nerviram, kao da ja nemam pametnija posla nego da muvam njegovu braću.

- ,,I da ti hoćeš, oni neće."

- ,,Izvini, šta meni fali?" bila sam sarkastična.

- ,,Ništa, bomba si, jesi svega mi. Al mi se ne petljamo sa devojkama koje su imale nešto sa našom braćom."

- ,,Mi nismo zajedno." kažem ozbiljno.

- ,,Nismo, ali smo spavali. I to, ko zna koliko puta." namigne mi. Uvek me matira.

Sve dok nismo stigli njegovoj kući, nismo razgovarali. Po izlasku iz aviona, auto nas je čekao kao i vozač. Nismo dugo putovali od aeodroma do njihove kuće koja je pomalo zavučena. Ušli smo na jednu kapiju koja je ograđena zidovima, i išli autom još nekih možda petsto ketara i najzad stigli do njihove kuće. Bila je ogromna, svuda je bilo neko drveće i cveće. Kao i naoružani ljudi ispred kapije za dvorište. Mi smo izašli iz auta ispred te kapije, i onda zakoračili na veliko imanje čuvenih Ksplanova. Nasmejem se, jeste fino ovde.

Bože, kako me samo gledaju ovi čuvari ispred. I vozač me čudnk gledaju. Svi očekuju svadbu izgleda.

Ispred kuće su se svi poređali da nas pozdrave, čudni neki običaj. Inače, ima ih dosta. Prestala sam da brojim nakon deset.

I takođe, bih rekla da su poređani po starosti. Prvo njegov otac, pa majka, i tako redom. Svakako ih ni ne znam, pretpostavljam. Ja sam stojala po strani, dok je on prilazio svima i sa svima se grlio.

Lep je prizor, svi su mi se obradovali. I onda kada je završio red grljenja, svi su očekivali da me Damjan predtavi. I ja sam ga gledala sa smeškom, sam je kriv za ovo. Baš me zanima kako će da me predstavi.

- ,,Aleksija, moja.." započeo je Damjan i napravio pauzu od par sekundi i onda lupio ,,Drugarica."

- ,,Kako da nije." zezala su ga neka dečica.

- ,,Pitaj je sam, ako meni ne veruješ."

- ,,Ne zapitkuj čoveka." ubaci se starija žena, verovatno baka ,,I njegov deda je mene tako predstavljao."

- ,,Ne, zaista mi nismo zakedno." niko mu nije verovao u ono što proča, pa je morao dodati ,,Još uvek." blistavo se nasmejao gledavši u mene, zna da ću ga pojesti kad ostanemo sami.

01.01.2021 Sreeećna Nova godina dragii ljudi, sve najlepše vam želim.
Uživajte u delu :)