ALEKSIJA

U početku je Damjan samo ćutao, no kako je vreme odmicalo onekšao je. Pre svega, žile koje su mu bile izašle od nerviranja su se polako smirile. Tražio je nešto po džepovima i kada je to nešto opipao, blago se nasmejalo.

- ,,Šta te muči?"

- ,,Dobro si se setio da progovoriš." kažem ironično.

- ,,Ljut sam na Auroru, rešiću sa njom sve kada dođem kući. Reci  mi šta tebe muči. I gde idemo."

- ,,Moj otac je umro. Posetiću mu grob danas." bio je zbunjen,nije mogao da veruje šta čuje. Pre svega, otac mi je mrtav a onda ja želim da mu odem na grob. No brzo se pribrao i prilagodio situaciji te rekao ,,Okej, požurimo onda. Čuo sam da ne valja ići na groblje kada je mrak." zakočila sam naglo i auto je stao. Morala sam ga poljubiti.

- ,,Šta je sada?"

- ,,Imaš pravo da se ljutiš na mene zbog Aurore, i ako ne želiš uopšteno da ideš sa mnom skroz te razumem." rekla sam sa blagim osmehom, a on je tada približio svoju glavu mojoj te me poljubio.

- ,,Jesi li sigurna da želiš ovo? Znaš da bih ja išao sa tobom i u vatru, međutim.."

- ,,Sigurna sam." rekla sam ozbiljno te smo krenuli.

Moj rodni grad je Kazan, i tamo smo se uputili. Rešila sam, otići ću mu na grob i oprostiti. Nek mu Bog sudi za ostalo.

Oboje smo ćutali sve dok nismo stigli. Samo smo stali da bih kupila cveće i sveću u nekoj od obližnjih prodavnica.

Izašli smo iz auta, ja sam uzela cveće i sveću te smo se uputili ka našoj grobnici. U mom gradu svaka porodica ima svoj deo i tu sagranjuje bližnje. Bilo mi je teže da se snađem do uspeli smo nekako. Veliki spomenik su mu stavili, pisalo je sin, suprug, brat, otac.. Cinično sam se nasmejala pročitavši otac, baš je on bio otac.

Bila sam u iskušenju da li da sve oteram dođavola, sednem u suto i vratim se kući ili da uradim ovo i na neki način pokušam ići dalje. Bila sam spremna uraditi ono prvo, keđutim osetila sam Damjanov stisak ruke pogledala sam ga u oči.

- ,,Bićeš bolje posle ovoga." klimnula sam glavom te spustila cveće pored i zabola sveću u zemlju. Damjan mi je pružio upaljač, i ja sam zapalila sveću koja je na vetru gorila kao luda. Suze su mi krenule na oči. Ne znam kako se osećam, mrtav je za mene pola svog života međutim sada je on zausta pod zemljom. I ja sam mu došla zapaliti sveću, posle svega.

Nikada neću zaboraviti kako me je se pred svima odrekao, nisu bolelle reči i uvrede drugih. Mene su bolele njegove reči, mamine reči.. Želdla sam da budu na mojoj strani, a nisu bili. Nikada nisam bila cvećka, ali ja se ne osećam živom i spokojno posle svega što se desilo. Ja možda jesam bila buntovno dete, ludo ali da li je on sads srećan? Najgore dete u porodici je izgubilo sebe. Luta u velikom gradu bez podrške svojih bližnjih. Njegovo dete ne oseća kao da ima srce u grudima. Da li je sada srećan?

Da li je vredelo oče? Da li je vredelo.. Opametila sam se, nisam više buntovna ali deo u mom srcu ste mi vi uzeli. I ja zbog vas nikada neću biti ono što sam bila.

Gusenica je išla po spomeniku i ja sam zajecala. Gledam u sveće koje gore kao lude, a vetar nikada jače nije duvao. Osetila sam Damjanovu ruku na svom ramenu i tiho izustila ,,Opraštam ti. Neka ti Bog sudi tamo gore." ustala sam, ugasila sveće te uhvatila Damjana za ruku i krenula izlaziti.

- ,,Gde želiš da idemo?" obrisao mi je suze.

- ,,Odvešću te na moje omiljeno mesto iz detinjstva."

Sedeli smo na klupici sa koje se mogao videti veliki deo grada. Ja sam ćutala, dok je Damjan uživao u pogledu. Pogled mu je zastao na mojim inicijalima. Pokazao mi je prstom na urezano AD na drvenoj klupi. Nasmejala sam se setivšivši se prošlosti, nisam imala više. Od trinaest godina kada sam urezala svoje inicijale za ime.

- ,,I ima li neka anegdota za ovo mesto?" zacerekala sam se setivšivši se svoje prve veće ljubavi.

- ,,Ima, ima Boga mi."

- ,,Pa da čujemo gospođice Dimitrov?"

- ,,Ne znam koliko sam imala godina, ali sam rekla svojoj tadašnjoj simpatiji da me ovde zaprosi. Sanjala sam o tome kao devojčica, a sada.. Sada nešto i ne želim udaju." Damjan me je pogledao ozbiljno.

- ,,Aleksija, skočiću odavde svega mi. Moraćeš da me skupljaš u kese." zacerekala sam se.

- ,,Ne lupaj gluposti."

- ,,Kako se osećaš?" sada je bio ozbiljan.

- ,,Čudno je, ali nekako spokojno.." rekla sam sa blagim osmehom. Zaista je bilo tako, odlaskom na grob svog oca kao da sam se osećala 0uno bolje. Ipak je on bio najviše nepravedniji prema meni, majka ga je samo pratila. Njega sam najviše krivila za sve.

- ,,Srećan sam zbog tebe."

- ,,Uvek si bio tu.." rekla sam te naslonila glavu na njegovo rame, primetila sam da ga nešto muči ,,Šta ti je? Aurora?"

- ,,Da." rekao je zamišljeno gledajući u daljinu.

- ,,Ja sam oprostila ocu, oprosti i ti njoj i Lukasu." uhvatila sam ga za ruku.

- ,,Planiraš li da se vidiš sa majkom, bratom i babom?" zamislila sam se u jednom trenutku.

- ,,Nisam sigurna. Možda sa bratom, nekad, za par godina. Ne znam šta nosi sutra. Poslušaj me, oprosti im. Nisu oni toliko krivi, desilo se šta ćeš ljubav je to. Znam da ti nije lako, ali prihvatićeš sa vremenom."

- ,,Ako mi tako kaže najjača žena koju poznajem, onda je moram poslušati?" potvrdno sam klimnula glavom, a on je uzeo moju ruku te ustao pa kleknuo izvadivšivši prsten..

- ,,Ako mi kažeš ne, skočiću u ovu provaliju dole." bio je ironičan, a ja sam se nasmejala.

- ,,Vidi ti to, on došao spreman.. Pa ajde, da. Da ispunim san iz detinjstva." rekla sam
radosno i pružila ruku na koju je ubrzo stavio prsten i zatim me uzeo u naručje u krenuo vrteti.

- ,,Stani bre. Zadnji put kad si me ovako vrteo išli smo kod tvije majke. Nemojmo više."

- ,,Čekaj, ozbiljno, udaćeš se za mene?" kaže kao da ne može da veduje šta čuje.

- ,,Pa valjda." spustio me je na zemlju.

- ,,Aleksija, ja ću zbog ovoga ne samo da oprostim Aurori već i Lukasu i svima koji su mi nešto uradili."

- ,,Ne preteruj." poljubila sam ga.

- ,,Aleksija, volim te. Boga mi." bio je srećan kao dete.

- ,,Mislila sam da ovo nikad neću reći, ali.." približila sam se njegovom uhu te šapnula ,,I ja tebe volim."

Konačno se osećam slobodno, više nemam nikakav kamen na srcu. Zasigurno je da ja sebe ne mogu promeniti, ali od sada ću ići samo napred. Sa svojom polovinom. Do kraja sveta pa nazad.. Samo nas dvoje.. I čudno je sada reći da je on moja polovina, ali to je čonjenica. Uvek je bio tu. Uradio je toliko toga za mene, razumeo me je, trpeo sve moje ludačke stvari i uprkos svemu tome voleo me je. Voleo je osobu koja nije želela biti voljena i na kraju je uspeo naterati tu osobu koja ne želi ljubav, da zavoli nekoga i prihvati da bude voljena. I zasigurno je sada da smo mi sve, samo ne ništa.

LJUDIII, KRAJ JE TU. JAKO SAM PONOSNA NA SEBE ZBOG OVE PRIČE. NE ZNAM KOLIKO ĆE VAS SE SVIDETI KRAJ I TO, ALI JA SAM PREZADOVOLJNA KAKO JE SVE ISPALO. HVALA VAM SVIMA ŠTO STE ČITALI PRIČU ❤❤❤❤