Trinaest godina ranije..

 - ,,Aleksija Dimitrov!" začuvši svoje ime, otvorim vrata te zakoračim u prostoriju koja nije imala ništa od nameštaja, osim belih linija po podu. 

 - ,,Skini sve sa sebe i odloži pored. Stavi ruke na zid i raširi noge." zapovednim tonom kaže starija žena obučena u uniformu na kojoj piše njeno ime i da je šef čuvara zatvora za maloletnike. Prevrnem očima te skinem sve sa sebe, sve sem donjeg i gornjeg veša. Pretpostavljam da mora proveriti da ne unesem nešto što ne smem. Žena dođe do mene te skine svoje naočare i strogo ne pogleda

 - ,,Jel sam ja rekla da skineš sve sa sebe?!" poviče.

 - ,,Pa vidi, sve sam skinula. Ne mogu sigurno u gaće staviti ne znam ni ja šta. Ako imam nešto, to je trebalo biti u ovim stvarima." kažem cinično gledajući u svoje stvari na zemlji. Ona me suzbije uz zid i za par sekundi strgne sa mene ostatak odeće. Prevrnem očima u sledećoj sekundi jako zatvorim oči zbog bola. Gurnula je prste tamo dole tražeći ne znam ni ja šta. 

- ,,Šta koji kurac tražiš u mojoj vagini? Pazi, sigurno imam bombu. Baš može da stane bomba tamo dole." kažem kroz zube te se ona odmakne od mene skidajući higijenske rukavice.

 - ,,Pa ne znam ja koliko je njih bilo u tebi, možda i može da stane." kaže mi drsko. Njene reči su me jako zabolele. Imam jebenih petnaest godina, navodno se ja ovde trebam popraviti, a ne uništiti još gore.

 - ,,Obuci ove." pruži mi neke providne kese u kojima su se nalazile stvari. 

- ,,Gde idemo sada?"

 - ,,Da se upoznaš da se upoznaš sa ostalom otpisanom decom." Kako odvratna žena. Ćutala sam sve vreme dok smo hodale nekim hodnicima. Najzad smo stigle do ogromne prostorije koja je imala ko zna koliko soba. Sa svake strane je bila po koja soba i na spratu i u prizemlju. Ostali su počeli da mi dobacuju pogrednim imenima dok ih je ona žena ućutkavala. Ja ovde ne trebam biti, nisam nikada bila dobrica. Buntovna sam osoba, svađam se.. Ali nikada ne bih imala ništa sa drogom, direktorka škole koja me od prvog dana mrzi, jedva je dočekala da se nešto ovako pojavi. Prva je bila u redu da svedoči protiv jedne petanestogodišnjakinje koja nije bila dete za primer, ali nije bila ni neko ko će da prodaje drogu. Nisu ni bili svesni da su mi uništili život, svi oni. Zajedno sa mojim roditeljima. Onda kada su mi trebali verovati, nisu bili tu za mene. Preklinjala sam ih da mi veruju, da me podrže. Sve bi bilo lakše meni da su oni tu za mene. Nisu bili, prethodnu noć sam prolila reku suza znajući da dolazim ovde. U ovaj pakao sa decom koja su sposobna ubiti. Zato sam rešila da ih sahranim u sebi, od danas ja roditelje nemam. Ovo je novi početak, a ja sam Aleksija Dimitrov. Maloletnica koja je prodavala drogi nepunih godinu dana i napokon je pravda pobedila i Aleksija dobija ono što zaslužuje. Suza više neće biti.

Budi me udaranje jastuka o glavu. Kakve psihopate su ovo. Odmah se namestim u sedeći položaj. 

- ,,Šta ti umišljaš?" drsko upitam kratko pošišanu devojku koja je zasigurno imala blizu osamanest godina. 

- ,,Nova si. Ovde novi rade sve poslove. Sredi i moj krevet." nasmejem se cinično. Nisam ja njena služavka.

 - ,,Ne pada mi na pamet." odgovorim ozbiljno a ona me brzinom svetlosti ošamari. 

 - ,,I dalje nećeš?" upita očekivajući da ću je sada poslušati. Nikada nisam bila jedna od tih osoba, ako nešto neću onda me ništa na to neće naterati.

- ,,I da me ubiješ neću, nađi sebu drugu sluškinju." rekla sam drsko, a ona me je gurnula i udarila sam glavom o zid. 

- ,,Ne moraš, lakše mi je sada." rekavši ovo vratila se i krenula raspremati svoj krevet, osetila sam da mi je glava krenula krvariti pa sam ubrzo obrisala krv otkinuvši malo ubrusa koji je stojao na zajedničkom stolu mene i ludakinje. 

- ,,To je moje, uzgled." kaže opušteno kao da mi i glava ne krvari zbog nje.

 - ,,Jebe mi se, uzgled." odgovorim joj istim tonom.

 - ,,Jedemo u trpezariji sa momcima, pa ako ti se jebe, iskombinujte se nekako od čuvara." nasmejem se od muke, ona je stvarno bolesna osoba.

 - ,,Ti si zaista bolesna." kažem dok spremam svoje krevet. 

 - ,,I ti si, diluješ sa petnaest godina." 

- ,,Pa eto razmisli malo o tome, dilujem sa petnaest godina, zamisli šta bih tebi mogla da uradim." kažem ponosno pokušavajući da je uplašim. Izašle smo obe u isto vreme iz sobe, ja sam je pratila jer nisam imala pojma gde je ta trpezarija.

 - ,,Ja sam ubila sa trinaest, razmisli ti bolje o tome." Odgovori tek kada sednemo za sto, jeza me prođe.

 - ,,Nemoj da je plašiš Lelo." okrenula sam se i pogledala u momka koji je ovo rekao. Bio je verovatno sličnih godina kao ona.

 - ,,Pa jel nisam, Damjane?" Taj dečko, kako ga je ona nazvala Damjan, sedne pored nje preko puta mene. 

- ,,Jeste, ali neće ti nauditi ovde. Ne može." 

- ,,Kako ne mogu?" pobuni se ona ,,Zar nisam prebila prste onoj debeloj tamo jer sam zbog nje prosula večeru, ono jednom?"

 - ,,Pa jesi" nadoveže se on ,,Ali, novajiju ne smeš dirati." kaže joj ozbiljno, i onda devojka podigne ruke u znak predaje. 

- ,,Srećnica si. Brani te naslednik Kaplana." ustane i ostavi nas same. 

- ,,Šta ovo treba da znači sada?" upitam drsko.

 - ,,Ako nešto mrzim na ovom svetu to je onda nepravda. A ti si nepravedno osuđena na ovu rupu. Zato te ovde niko ne sme dirati." kaže te zagrize jabuku, šta on umišlja? Da je neki bad boy ovde.

- ,,Ne trebam tvoju zaštitu, spusti se na zemlju šmekeru." 

- ,,Možemo biti prijatelji." 

- ,,Ne želim biti prijatelj sa tobom. Kako si došao za ovaj sto, tako i idi." Damjan mi se približi preko stola i šapne ,,Jesi sigurna?" kaže gledajući u pravcu grupice momaka koji gledaju u našem pravcu. 

- ,,Slatka si, čuvaj ih se." 

 - ,,Nemam ja šta od koga se čuvam." kažem sigurno, a on slegne ramenima te me ostavi samu.

Prošlo je nedelju dana od mog dolaska ovde. Naučila sam gde se šta nalazi i čudno je reći ali nije mi loše ovde. Ne jebem nikog ni dva posto, niti mene ko ovde jebe. Čak ni ona luda Lela ili kako već, ni ne gleda me više. Učinio mi je onaj ludak uslugu. Stvarno ne bih mogla da izađem na kraj sa njom.Svi smo bili u dvorištu koje je bilo ograđeno visokom ogradom. 

 - ,,Hoćeš?" ponudi me Mija, devojčica slatkog pogleda. Verovatno je i ona nevina završila ovde. 

- ,,Hvala ti. Ne volim čokoladu." Iznenada su nam saopštili da se svi poređamo u vrstu i smesta smo tako uradili. Došla je ona žena, kao i još nekoliko čuvara. 

 - ,,Pogodite šta.." poviče jedan od visokih čuvara ,,Našli smo kokain u jednoj od vaših soba.." čuvar je bio jako ljut, držao je kesicu sa belim prahom u ruci i išao do svih nas i mlatarao njome.

,,Hoće li ko priznati?" 

- ,,Novajlija." Dobacuju neka iza mene. Znam da misle na mene, ali sam mirna. Znam da nisam ja i baš me briga. Ne obazirem se ni na koga. Nastala je tišina.

 - ,,Ukoliko priznate, daćemo vam blažu kaznu." ubaci se ona žena, a ja prevrnem očima. Videla je to te je dodala ,,Ova nova mi je sumnjiva, svakako je to već uradila, sumnjam na nju." Kako bih joj raznila glavu. 

 - ,,Nije. Našao sam ovo u dvadesetici. Mia će biti dve nedelje u samici." počela je da vrišti od plakanja. Krenuli su da je odvode, i ja nisam mogla da izdržim. Bila sam sigurna da je nevina. Podigla sam ruku i glasno izustila ,,Moje je, ja sam to stavila u njenu sobu." Odmah su pustili Miu, a čuvar me je ošamario.

 - ,,Ovo je za to što si podmetnula drugome." nakon par trenutaka me je ponovo ošamario ,,A ovo jer si ćutala do sada." 

 - ,,I ja sam joj pomogao." Ubacio se ona budala Damjan i kao nikad u životu smo tada dobili batine. 

Samice su nam bile jedna do druge, pa smo mogli da pričamo, nismo se mogli videti ali bilo je dovoljno i da pričamo barem. Sve me je bolelo pa sam ćutala naslonjena na zid, kao i on.

 - ,,Novajlijo." tiho je rekao, jasno se čula bol u njegovom glasu.

- ,,Što si se ti umešao?" pitam ljuto, nije zaslužio te batine. Ja sam bila budala pa htela pomoći nekome, al on nije trebao.

- ,,Budala si novajlijo." kaže cinično. 

- ,,Izvini, što?" bila sam ironična.

 - ,,Ona ista Mia je tebi podmetnula, ja sam to spazio i malo sam ti prošunjao po stvarima i onda joj vratio ono što je njeno. Da si bila pametna i ćutala, dobila bi šta zaslužuje." Tada sam shvatila da ja zaista ne mogu opstati u zatvoru ovako, ne samo u zatvoru već i napolju kada izađem. Shvatila sam da se moram promeniti i to ozbiljno.

 Posle ovog dana, Damjan i ja smo postali povezani. Sve ostalo je postalo istorija koju smo mi pisali. Izašao je pre mene godinu dana, i onda kada sam ja trebala izaći čekao me je. Pomogao mi da opstanem u ovom surovom svetu i idalje mi pomaže. Nikada u to vreme ne bih verovala da ćemo Damjan i ja biti ovo što danas jesmo. Nismo mi ni u vezi, niti smo prijatelji. Mi smo nešto jače od toga, a ja tešim sebe i nazivam to nešto čudnim imenom NIŠTA.. Mi smo mogli biti sve, ali ništa definitivno ne.