Današnji dan je bio težak za grupu AMALEM. Test iz anatomije je bio samoubistvo. Toliko stranica i pitanja, da bi čovjek sjeo i počeo plakat'.

"Neuer, Alonso, Iljič, Adelberg, Auer i Amsel." Profesor ih je pogledao preko naočala.
"Devetke. Prošli ste."

"Ma to mi reci!" Povikao je Alexander. "Mama me ipak neće izbacit' iz kuće."

"I još jedna stvar. Vaš premještaj je odobren. Idete na druge fakultete." Svi su zinuli na ovo, a profesor je bio hladan i staložen kao i uvijek.

Vjerovatno je u sebi skakao i vrištao od sreće što se riješava većine budala kojima predaje.

"Koje?" Pitao je Erik.

"Eh, gospodine Auer, ovako..Iljič i Alonso idu u Dortmund, Adelberg u Hamburg, Amsel i Auer u Dizeldorf i Neuerova, ti ideš u Minhen."

"Super." Promrmljala je Bella, te su svi napustili učionicu.

Otišli su na zadnje zajedničko okupljanje.

"Ko bi rekao da je 6 godina druženja tako brzo prošlo."
Lena je sjela do Marte, koja je šutjela.

"Baš. Kao da smo svi jučer krenuli u istu srednju." Alexander je pokazao svoju nježniju stranu.

"Razvedri se, mamin sine." Erik ga je potapšao po ramenu.
"Sad ćeš konačno bit' s Barbi." Zatreptao je očima i napućio usne.

Nakon ovoga je zaradio ubojite poglede od strane Alexandera i Marine.

"Hvala Bogu, pa te slušam još samo danas." Alexander je prevrnuo očima.

"I ti ćeš meni nedostajati, brate." Na to su se obojica nasmijali.

"Meni će nedostajati prepucavanja ove dvojice."

Bella je bradu oslonila na dlan pokazavši na Alexandera i Erika.

"Totalno se slažem s tobom." Marta je konačno progovorila.

"Okupljat ćemo se sve rjeđe, a možda i nikako." Jasno se mogla vidjeti tuga na Leninom licu.
"Koliko ja vas volim, braćo. Ne ide mi se."

"Ni meni." Uzvratio je Alexander. "Ali, konačno ćemo više uspjeti u životu, iako se nećemo viđati."

"Samo nek' smo živi i zdravi, a kako bude, da bude. Svima želim sreću i uspjeh. VolEm vas sve."

"I mi tebe, Erikče." Svi su se zagrlili.

(...)

Svi su krenuli svojim kućama nakon posljednjeg zajedničkog okupljanja. Erik i Annabella idu zajedno kući, jer žive blizu jedno drugom.

"Bella, potištena si cijeli dan. Šta nije uredu?"

"Šta ti misliš? Ovaj premještaj sam toliko dugo priželjkivala i sada kada je tu, teško mi je da se odvojim od vas."

"Svima nam je tako, Bella. Teret s kojim se moramo nositi, ali je u isto vrijeme i olakšanje. Dobit ćemo što smo oduvijek htjeli."

"Upravu si." Osmijehnula se klimajući glavom.

"Naravno da jesam." Privukao ju je u svoj zagrljaj. "Vidimo se i sretno na putu za Minhen."

"Hvala. Tebi i Marti isto."

"Čuvaj se, Bella. Ne daj se."

"Budem. Vidimo se, Erik."
Mahnula mu je prije no što je ušla u kuću.

Roditelja nije bilo doma. Bella je samo slegnula ramenima. Prevrnula je očima i ušla u sobu. Bacila je torbu na pod. Teško joj pada rastanak od najboljih prijatelja. Druže se od prvog dana srednje. Bili su nerazdvojni.

Zajedno su upadali u nevolje i izvlačili jedni druge iz njih. Čak su upadali u nevolje kako bi odbranili jedni druge. Erik se čak jednom u trećem razredu srednje potukao zbog Annabelle. Zadirkivali su je neki momci iz suprotnog razreda, a Eriku je pukao film. Naletio je na te momke, a onda je za njim došao i Alexander. Doslovno se bacio na njih. Bilo je krvi tj. Erik i Alexander su im rasjekli usne i zamalo slomili noseve.

Na kraju, obojica su zaradili ukor, smanjeno vladanje i suspenziju iz škole u trajanju od 3 dana. No, niti jednom nije bilo žao zbog toga. Koji još muškarac voli kad se ponižava ljepši pol?
Annabella je tako zamišljeno zurila u zid, da nije čula mamino višeminutno dozivanje. Kad se trznula i protresla glavom, udarila je u uzglavlje kreveta.

"Uff." Rukom je protrljala bolno mjesto.

"Reci." Bella je stala ispred svoje majke.

"Zašto se ne odazivaš?"

"Zamislila sam se." Pomalo drsko je odgovorila.

"Nemoj mi tog stava, mlada damo."

"Šta želiš, majko?" Prekrižila je ruke.

"Šta ti je?"

"Konačno nam je odobren premještaj. Sutra idemo gdje trebamo."

"Pa to je super. Zašto mi to odmah nisi rekla?"

"Zato što mi odlazak od ostalih teško pada."

"A dušo", majka ju je povukla u svoj zagrljaj, "misliš da i ostalima nije tako..Družili ste se dobrih 6 godina. Prijateljstvo će opstati ako vam je stalo."

"Znam." Promrmljala je Bella i tiho zaplakala na majčinom ramenu.

"Nema suza." Majka joj je obrisala suze.
"Idemo te spremiti za Minhen." Zajedno su otišle u Bellinu sobu spremiti kofere.

Bella je uzela dva kofera, te izbacila skoro svu odjeću iz ormara i počela ju slagati u njih.

"Draga Bella, da ti nije puno dva kofera?" Nasmijala se mama.

"Ne. Samo osnovno." Slatko se nasmiješila.

Nakon pola sata, Annabella je bila spremna, a onda je počela paničariti.

"Nisam kupila karte i javila Manuelu da ću doći. Šta ako propustim let, šta ako ne uspijem tamo, šta ako sretnem Leona, ko će njega gledati, šta ako se ponovo spetljam s nekim nogometašem? Manu će poludjeti." Uhvatila se glavu, dok je non-stop hodala po sobi.

"S takvim stavom će ti se sve nabrojano desiti." Javio se unutarnji glas.

"Ajde, šuti ti." Namrštila se.

"Ko?" Odjednom je ugledala majku na vratima, na što je vrisnula.

"Mama, kucaj. Isprepada me ovako mladu."

"Izvini, dušo. Nego, koga ti ušutkuješ?"

"Samu sebe." Prevrnula je očima.

"Zašto?" Pitala je njena majka kroz smijeh.

"Ne znam. Skeptična sam i paničarim zbog sutrašnjeg putovanja. Misliš li da sam poludjela već u 21.godini? Možda sam već postala psihički slučaj."

"Dušo, nisi." Uhvatila ju je majka za ramena. "Samo si uzbuđena. To je sve."

"Baš mi je drago što nisam luda." Bella se kiselo osmijehnula. "Idem nazvati Manua."

Minhen, Njemačka

"Manuel, zove te neko."
"Ko je?" Viknuo je iz kupaonice.
"Bella." Odgovorio je Kimmich, na što je Manuel samo u šorcu istrčao iz kupaonice.
"Buraz, to je samo poziv." Rekao je Kimmich kroz smijeh pružajući mu mobitel.
"Šuti, kosožuti."
"E jebiga sad." Kimmich je podigao obrvu.

"Halo, sekice."

"PozdraF, dragi brate. Kako si?"

"Super. Maloprije došao s treninga. Ti?"

"Odlično. Nego, imam ti nešto za reći."

"Trudna si? Onaj debil te nazvao? Nabavila si mačku? Ponovo si plakala? Koga treba udarati?" To je sve brzo rekao bez ijedne stanke.

"Manu, diši. Nije ništa od toga."

"Nego šta je?"

"Meni i ostalima je odobren premještaj na druge fakultete."

"To je super. Koji je tebe zapao?"

"Minhenski."

"Nemoj zezat'." Manuel je šutio neko vrijeme, a u pozadini se čulo samo njegovo disanje.

"Manu, jesi dobro?"

"Ma to mi reci! Tako mi je drago." Povikao je tako da je Bella morala odmaknuti mobitel od uha.

"I meni." Nasmijala se.

"To znači da ćeš mi konačno doći?" Pitao je veselo.

"Da."

"Kada?"

"Sutra."

"Odlično. U koliko?"

"Trebala bih stići u Minhen oko 2 sata poslijepodne."

"Važi. Doći ću po tebe."

"Super. Hvala."

"Nema problema. Vidimo se sutra."

"Vidimo se, Manu."

"Sestra ti dolazi sutra?" Pitao je Kimmich.

"Da."

"Super. Da ju konačno upoznam."

"Alo momak, ruke dalje od moje sestre."

"Brate, smanji doživljaj. Čini se kao fina djevojka. Zato bih ju želio upoznati."

"I ti se činiš fin, pa eto.." Manuel je slegnuo ramenima.

"Ne mislim ništa s njom. Pretjeruješ."

"Pa naravno da ne misliš." Namrštio se.

"Nemoguć si." Rekao je Kimmich kroz smijeh.

"Znam."

"A zašto ne daš nekom momku da se približi tvojoj sestri?"

"Zato." Manuel nikom nije rekao razlog zašto Belli zabranjuje da izlazi s nogometašima.

"Reci mi. Znaš da nikom neću reći. Imaš moju riječ."

"Dobro", uzdahnuo je, "ali bude li još neko saznao, tada će ti biti bolje da me se kloniš."

"Uredu. Obećajem."

"Moja sestra je imala momka nogometaša s kojim je bila u vezi 3 godine. No, nekoliko dana nakon njihove godišnjice je saznala da ju je prevario. Tačnije, saznala je od njegovog suigrača."

"Au, brate. Mogu mislit' kako se osjećala." Kimmich je iskrivio usta češući se po vratu.

"Užasno. Eto kako." Namrštio se Manuel.

"A ko je taj bezdušnik koji ju je prevario?"

"Goretzka." Na ovaj odgovor je Kimmich zinuo.

"Leon? Ne vjerujem."

"Vjeruj."

"Pa kako sada s njim pričaš?"

"Fino. Pričamo samo u vezi repke i tako tih stvari."

"Aha. Razumijem."

"Zato ne dam nijednom nogometašu, a posebno vama iz repke da budete bliski s njom ili ona s vama."

"Ma razumijem, brate. Možemo valjda biti prijatelji."

"Valjda."

"Opusti se, brate. Bit će sve uredu." Potapšao ga je Kimmich po ramenu, a Manuel je u glavi već počeo zamišljati kako će neki nogometaš ponovo slomiti srce njegove mlađe sestre.

-Ostavite VOTE i KOMENTAR! Nek' me krene. 😅

Poyy💋