-Ja uvijek prekršim svoju riječ kada je riječ o objavljivanju nastavaka. 😶 Rekla sam da će nastavak biti u četvrtak (sutra), ali znate me svi. Ne mogu izdržati. 😅 Super sam naspavana. Legla oko 16h, probudila se u 18:24. 😂 Ako imate nekoga ko voli Wattpad i čitanje priča, preporučite mu moju priču. Neka ima puno puno reads-a i vote-ova i komentara! Neka nas ima puno! Evo prestajem brbljat'...

...

ANNABELLA P.O.V.

"Volim i ja tebe, ljubavi moja." ❤❤

Geschikt: 00:05

Annabella se osmijehnula kada joj je stigao Draxlerov odgovor. Prihvatila je da će njihova veza jedno vrijeme biti veza na daljinu. Svima je tako. Čekat će ga. Sve dok se ne vrati.

(...)

Bella je nakon predavanja otišla s Manuelom na trening. Dok je sjedila na tribinama i gledala trening Bayerna, zazvonio joj je mobitel. Pomislila je da je Draxler, ali to nije bio on. To je bila poruka od Aleksandre.

"Bella, može usluga?"

"Naravno. 😊Reci."

"Danas se vraćam u Minhen i želim da iznenadim Manuela."

"Drago mi je. U koliko ćeš doći?"

"U avionu sam. Bližim se Minhenu. Gdje je Manu sad?"

"Na treningu. Kao i ja."

"Super. Kad on završava?"

"Oko 13 sati."

"Super. Ja slijećem u 12:30."

"Odlično. Idalje ne znam kako da ti pomognem." 😅

"Samo mu nemoj reći da danas stižem. Doći ću na trening tj. nakon treninga."

"Okej. Drago mi je. Sretno."

"Hvala. Vidimo se uskoro."

To je bio sav njihov razgovor. Spremila je mobitel u džep i čekala kraj treninga iako je nedavno počeo.

(...)

"Hej, Manu." Bella je započela razgovor, kad su stupili na parking.

"Reci."

"Ajmo na povratku svratit' po picu, a ja ću nam doma napravit' smoothie."

"Može." Klimnuo je glavom. Bella je primijetila njegovu zamišljenost.

"Manu, jesi okej?"

"Ne znam ni ja." Slegnuo je ramenima.

"Je li Aleks?"

"Da. Mnogo mi nedostaje."

"Ajooj. Pa je l' ti javila kad će doći?"

"Ne." Odmahnuo je glavom.

"Ajooj. Sigurno će doći brzo." Bella je rukom prešla preko njegovih leđa.

MANUEL P.O.V.

"Mislim da te neko želi vidjeti."

"Ko?" Pitao je.

"Digni tu glavu, brate dragi." Nasmijala se Annabella.

Podignuo je glavu.

"Manuu!" Učinilo mu se da čuje Aleksandrin glas.

Veliki osmijeh mu se pojavio na licu. Doslovno je potrčao prema Aleksandri. Zagrlio ju je s obe ruke oko struka i zavrtio.

"Sunce moje malo." Rekao je veselo. Zagnjurio je glavu u njen vrat. "Nedostajala si mi." Promrmljao je udišući njen parfem.

"I ti meni. Nemaš pojma koliko."

"Neueru!" Čuo se Thomasov glas iz daljine. "Pusti curu da diše."

"Mrš!" Nasmijao se Manuel. Vratio je pogled na Aleksandru. Ruke je idalje držao oko njenog struka.

I Aleksandra nije mogla skinuti osmijeh s lica.

"Bella mi je malo pomogla." Tiho je rekla Aleksandra.

"Hvala, sekice." Osmijehnuo se Annabelli.

Aleksandru je polako privukao sebi. Spustio je svoje usne na njene.

"Awww!" Ponovo se čuo Thomasov glas. "Bebe! Goaalzzzz!"

Svi su se nasmijali.

Manuel i Aleksandra su spojili čela.

"Volim te, malena." Ostavio je poljubac na njenom čelu.

"Volim i ja tebe." Aleksandra se osmijehnula.

Manuelu više ništa nije trebalo. Osmijeh njegove djevojke mu je bio dovoljan.

DRAXLER P.O.V.

"Dobro jutro." Osmijehnula se Clarisa spuštajući glavu na njegova prsa.

"Dobro jutro, draga." Osmijehnuo se. "Kako si?"

"Super. Noć je bila divna."

"Slažem se."

"Ostaćemo u kontaktu?" Pitala je.

"Naravno. Slatka si."

"Hvala, ljepoto."

"Nema na čemu." Poljubio ju je na blic. "Sada moram ići na trening. Vidimo se."

Draxler je ustao, obukao se i otišao na trening. Nije imao naročitu grižnju savjessti.

"Oo brate." Prišao mu je Meyer, te su se bratski zagrlili. "Šta ima?"

"Ma ništa brate." Nasmijao se Draxler.

"Nešto si neobično veseo. Postoji li poseban razlog?"

"Max, ne moraju svi sve znati."

"Baš." Složio se Meyer. "Sretno."

"Hvala."

(...)

"Hej, Max!"

"Reci, Jule."

"Možeš li mi ispričaš nešto više o Annabelli?"

"Zašto?"

"Pa rekao si da ju znaš oko 6 godina, a ja sam s njom u vezi nešto više od tri i pol mjeseca."

"Razumijem. Može."

Sjeli su u neki kafić i naručili kafu.

"Da počnemo." Max je uzdahnuo. "Znači, poznajem Annabellu od 2011.godine iako sam ja u Schalkeu od 2013.godine."

"Čekaj. Manuel je u Bayern otišao 2011.godine. Kako ti onda znaš Annabellu šest godina, ako je Manu otišao iz Schalkea prije nego si ti došao, dvije godine kasnije?"

"Jebiga, brate. Zbunio sam se." Nasmijao se Max. "Ali da, poznajemo se oko 6 godina, iako s Manuelom nikad nisam igrao u Schalkeu osim u repki, eto."

"Aha."

"Znači, Bellu sam upoznao sa 16 godina. Od tada smo prijatelji. Stvarno je super djevojka. Mnogo mi je prirasla srcu. Kao sestra mi je."

"Da..i?" Draxler je želio da zna više.

"Od svoje šesnaeste pa do devetnaeste godine je bila u vezi."

"Duga veza."

"Da. Mnogo ga je voljela."

"Ko je to bio?"

"Jedan moj klupski kolega s kojim i danas igram."

"Ime?"

"Nisam ovlašten da pričam dalje o tom momku?"

"Uredu, šta se desilo s njihovom vezom?"

"Pukla tikva. Zabio joj je nož u leđa."

"Auff, brate."

"Ne pravi se da ti je žao! I ti ćeš joj slomiti srce!" Povikao je glasić.

Draxler je neprimjetno prevrnuo očima zbog ovog.

"Stvarno mi ju je bilo žao." Uzdahnuo je Meyer nekako tužno. "Mnogo je optimistična djevojka. Vjeruje da u svakom čovjeku ima dobra, da za svakog ima nade. Nije zaslužila tako nešto."

"Da..."

"Ali eto, ti si ušao u njen život, pa će sigurno biti bolje." Osmijehnuo se Meyer i ustao. "Izvini. Žurim doma. Vidimo se."

"Vidimo se, Max."

Draxler se duboko zamislio nakon ove Maxove priče.

"Možda mala neprofesionalna balavica i nije toliko loša." Pomislio je.

"Ali opet ćeš se potruditi da tako divnom biću slomiš srce!"
"Glasu, šuti. Ubijaš me u pojam."

"Znam! Zato i pričam!! ALOO!! Razmišljaj tim pilećim mozgom!"

"Mrš!" Draxler se namrštio. Ustao je, platio kafu i izašao.

Obuzeo ga je hladan zrak. Nije znao šta da misli, šta da uradi...Razmišljao je da Annabelli u lice kaže kako stvari stoje.

Glavno pitanje je: Da li će moći?

Počeo se pomalo predomišljati u vezi toga.

"Jule, u šta si se upleo?" Pitao je sam sebe. Sjeo je u auto i odvezao se doma.

Tamo je popio neko žestoko piće.

"Da li ću moći? Bože, da li ću moći?"

Njegovo razmišljanje je prekinuo njegov mobitel. Na ekranu je pisalo...

                 Bella🌍❤

I njihova zajednička slika se uvijek pojavljivala na zaslonu kad god bi Annabella nazvala.
Odlučio se pretvarati kao da se ništa nije desilo.

"Halo." Javio se promuklim glasom.

"Hej, ljubavi. Kako si?" Čuo je njen veseli ton glasa.

"Evo maloprije bio u gradu s Meyerom, pa došao doma umoran."

"Pa ako si umoran, odmori. Mogu ja nazvati i kasnije."

"Ne treba, ljepotice."

"Ne bih da ti smetam."

"Ne pričaj gluposti!" Namrštio se. "Ti mi nikad nećeš smetati! Nikad!"

Koliko je iskreno ovo što je rekao?

"Uredu onda. Kako si proveo ove dane?"

Tada je Julian osjetio neki čudan osjećaj u stomaku. Sjetio se Clarise i svega toga.

"Trening, malo se vrzmam po gradu i tako to."

"Nedostaješ mi. Znaš to?"

"Znam. I ti meni nedostaješ."

"Ja ću ponovo imati pauzu na fakultetu krajem februara i to će biti do sredine marta."

"Super."

"Mislila sam ti tada doći."

"Može. Jedva čekam."

"I ja. Idem ja sad s Manuelom u grad. Vidimo se, ljubavi."

"Vidimo se."

"Čuvaj se. Volim te."

"Hoću. Volim i ja tebe."

Poklopio je i ostavio je mobitel pored sebe. Popio je još jednu čašu pića.

"Izvini, Annabella." Prošaptao je i spustio glavu.

-Kratko i pomalo dosadno. 😛
-Ostavite VOTE i KOMENTAR!
-Btw: prešli smo 3K komentara!! 😆😆 Hvala puno!!! ❤❤