Još tri dana odmora od fakulteta i onda ponovo kreće ista stvar.
Bella već nekoliko dana nije otišla u teretanu. Zato je spremila stvari i polako krenula. Manuel je još spavao tako da ga nije htjela buditi. Pozvala je i Aleksandru da joj pravi društvo.

(...)

"Tako mi je drago što te vidim." Rekla je Aleksandra kada je zagrlila Annabellu.

"Također." Osmijehnula se Annabella. "Kako si?"

"Odlično. Ti?"

"Super. Manuel i ja smo sada izgladili odnose."

"Drago mi je."

"I meni."

"Nego, šta ćemo raditi? Čučnjeve, trbušnjake, zgibove?"

"Sve." Iskezila se Annabella.

"Može. Imamo čitav dan."

(...)

"Hej, Bella, mogu li doći kod tebe danas?"

"Naravno. Zašto?" Osmijehnula se Bella.

"Željela bih posjetiti Manuela."

"Ajooj, može. Ti si uvijek dobrodošla."

"Hvala."

"Ma ništa."

Sjele su u auto.

"Će Bella da nagazi sad. Veži se." Nasmijala se Annabella.

"Okej." Zbunjeno se nasmijala Aleksandra.

Za 15 minuta i manje su stigle do Belline i Manuelove kuće.

"Nemoj mi samo reći da ćeš povratiti."

"Ma neću. Ludo voziš, al' sam dobro."

"Drago mi je. Eto, ti uđi u kuću, dok ja auto smjestim u garažu."

MANUEL P.O.V.

Manuel se osjeća mnogo bolje, ali danas nije otišao na trening. Čisto radi sigurnosti.
Čulo se otvaranje vrata.

"Annabella, konačno. Gdje si dosad?"

Iznenadio se kada je ugledao Aleksandru.

"Otkud tebe ovdje?"

"Došla sam u posjetu. Ne smeta ti?"

"Kakvo je to pitanje? Naravno da ne." Odmahnuo je rukom.

"Kako si?"

"Bolje."

"Sigurno?"

"Naravno."

"Dehidrirao si."

"Kako znaš?"

"Šta ti misliš?" Prekrižila je ruke.

"Nemoj se brinuti. Sada sam dobro."

"Zašto nisi jeo? Šta da ti se nešto loše desilo? Ne mogu da verujem kako si neodgovoran! Bože, kakvog ja dečka imam. Za poludeti je ovo! Zbog tebe ću dobiti sede u 23.godini života."

Aleksandra je mahala rukama, dok je gunđala na srpskom jeziku, na šta ju je Manuel zbunjeno posmatrao sa podignutom obrvom.

Uspio je skontati da je ljuta, ali šta je rekla, to nije.

"Šta?" Pitao je.

"Uplašio si me kada si se onako srušio." Zasuzile su joj oči. Manuel je bio još više zbunjen.

"German, my love." Uzdahnuo je.

"Uplašila sam se da ti se nešto loše desilo." Obrisala je suzu, koja joj se spustila niz obraz.

"Aa, duša moja." Povukao ju je u svoj zagrljaj. "Ne brini se. Sve je uredu, hvala Bogu." Ostavio je poljubac u njenoj kosi.

"Obećaj da ćeš paziti na sebe." Pogledala ga je tužnim pogledom.

"Aleks..."

"Obećaj, Manu!" Namrštila se.

"Obećajem." Poljubio ju je na blic. "Bolje?"

"Aha." Klimnula je glavom.

ANNABELLA P.O.V.

"Hej, Manu, dovela sam i..." Zastala je kada je vidjela Manuela i Aleksandru u zagrljaju kako razmjenjuju nježnosti.

"Jesam nešto propustila?" Nakrivila je glavu odmjeravajući ih.

"Ne." Nasmijao se Manuel. "Sekice, ovo je moja djevojka." Ponosno je rekao uhvativši Aleksandru za ruku.

"Koliko dugo ste u vezi?"

"Skoro sedam dana."

"Kako ja to tek sada saznajem?"

"Fino, sekice."

"Wow.." Tiho je rekla.

"Je li sve uredu?" Tiho se javila Aleksandra.

"Uredu? To je odličnoo!!! Konačno!! Ne mogu da vjerujem! Ostavili ste sva s**nja i konačno si priznali ljubav! Toooo, Miškooooo!" Vikala je Annabella.

"Nisam se toliko ni morala truditi da vas spojim."

"To je bio tvoj plan svo ovo vrijeme?" Pitao je Manuel.

"Daaa..." Bella se slatko iskezila trepčući očima.

"Luda si, ali ti je uspjelo."

"Ah, znam." Odmahnula je rukom.

"Sad ja imam djevojku, ti momka i sve je tip top."

"Baš." Nasmijala se. "Koje ste micike. Volim vas, Boga mi. Najljepši ste." Krenula je u sobu da se presvuče, ali je zastala. "I da, prstenove na vjenčanju neću nositi, ali ću biti tu da uhvatim bidermajer. Pozz, đaci." Mahnula im je i ušla u sobu.

Kada se presvukla i krenula izaći, došla joj je poruka.

juliandraxler Bebooo

annabella💋 Reci, Draxler.

juliandraxler Ajde dođi kod mene. Dosadno mi je a i poželio sam te.

annabella💋 Zoveš me jer ti je dosadno. 😏 Kontam.

juliandraxler Ajde, dođi, bebo najslađa. 😣😭

annabella💋 Jesi pekmeza. 😂

juliandraxler Neka sam. 😝

annabella💋 Dobro, pekmezo. 😂 Tu sam za 15.

juliandraxler 😄😄

MANUEL P.O.V.

"Ostavljam vas ljudi. Vidimo se." Bella im je mahnula na izlazu.

"Gdje ode?" Pitala ga je Aleksandra.

"Kod Juliana vjerovatno."

"A da...Duša draga. Slatki su."

"Aha." Duboko je uzdahnuo.

"Nemoj da razmišljaš o tome, Manu." Aleksandra ga je uhvatila za obraze.

"Kako? I sad se grozno osjećam, iako smo Bella i ja, blago rečeno, izgladili vezu brata i sestre."

"Sad si naučio lekciju."

"To definitivno."

"Nemoj više na to misliti. Još si mlad za sijede." Nasmijala se.

"Kako ti sve znaš. Koja pametnica." Štipnuo ju je za obraz.

"Znam, zar ne?" Aleksandra je svoju glavu naslonila na njegovo rame, dok su sjedili na kauču, uopšte ne obraćajući pažnju na TV emisiju koju su planirali da gledaju.

"Da. Samo moja pametnica. Mala, slatka, ma najslađa." Povukao ju je bliže sebi, jednu ruku prebacivši preko njenog ramena.

"Volim te, Manu."

"I ja tebe volim, slatkice."

"Raznježit ćeš me, Neueru." Nasmijala se.

"Zar već nisam?" Uhvatio ju je za bradu, te su im se tako pogledi susreli.

Gledao je njene oči. Oči modro plave boje. Tamne i tajanstvene.

"Gubim se u tvojim očima." Blesavo se osmijehnuo.

"Ajooj." Aleksandra se nasmijala okrenuvši glavu.

"Nemoj to raditi." Namrštio se.

"Šta to?"

"Ne okreći glavu."

"Zašto?"

"Ja te želim poljubiti, a ti tako." Pobunio se.

"Mogao si odmah reći." Uhvatila ga je za obraze i poljubila.

Tada je Manuel jauknuo usred poljupca i odmaknuo se od Aleksandre.

"Šta je bilo?"

"Ujela si me za usnu, ženo." Držao se za donju usnu.

"Izvini." Nasmijala se. "Smeta ti?"

"Naravno da ne." Uzvratio je osmijeh. "Opasna si." Ustao je i uzeo maramicu kako bi zaustavio krv.

Primijetio je da se Aleksandra zacrvenila zbog toga što joj je rekao. Glasno se nasmijao.

"Slatka si."

ANNABELLA P.O.V.

Annabella se autom odvezla do Juliana. Polako je otvorila vrata stana i ušla. Na ulazu je skinula patike.

"Draxler?" Niko se nije odazivao.

"Alo! Nisam džaba dolazila." Hodala je po stanu, ali Julianu ni traga ni glasa.

"Koji si ti idiot." Prevrnula je očima. "Zbog tebe sada pričam sama sa sobom." Podigla je ruke u zrak.

"Baš mi je žao." Čula je njegov glas, a i smijeh.

Okrenula se i ugledala svog dragog momka obučenog u crnu duksericu i trenerku, kako raširenih ruku stoji par metara od nje.

"Zar ti duša nije dovoljno crna?" Nasmijala se odmjerivši ga.

"Auč." Nasmijao se spustivši ruku na srce.

"Prestani se smijat'. Iritantan si."

"Znam, ljubavi." Namignuo joj je.

"Evo, došla sam. Je l' ti sad sve potaman?" Podigla je obrvu.

"Ne još." Prišao joj je i obrglio ju oko struka.

"O Bože, koja si ti dosada." Osmijehnula se prevrčući očima.

"Znam. Samo tvoja dosada." Približio se njenim usnama, te ih spojio s njegovim.

Činili su predivan sklad. Željeli su ljubav. Sada su ju našli. Sve je onako kako su i zamišljali. Izgleda da za sve i svakog ima nade. Pa tako i za Juliana Draxlera.

-Da li? Da li ima nade? 😐 Šta vi mislite?

-Ostavite VOTE i KOMENTAR!