Negdje oko ponoći je i Manuel stigao kući.

"Konačno. Koliko ti treba da dođeš?"

"Okupljanje je trajalo do pola 12. Opusti se, sekice. Ništa strašno." Poljubio ju je u čelo.

"Hej, čija je to majica?" Pitao je pokazujući na majicu koja se sušila na stolici.

"Am..to je.."

"Reci više."

"Nije moja."

"Pa čija je?"

"Julianova." Tiho je izustila, a Manuelove zjenice su se raširile.

"Šta? Kako je njegova majica dospjela tu? Zar je bio ovdje?"

"Da, bio je."

"Molim?"

"Samo smo pričali. Ništa strašno."

"Pa ako je njegova majica ovdje, gdje je on? Nije valjda polugol otišao doma?"

"Nije, nego sam ga ja slučajno polila vodom. Dala sam mu neku tvoju majicu, dok se njegova ne osuši."

"On nije ovdje, zar ne? Nisi ga negdje sakrila?"

"Ne." Bella je odmahnula glavom. "Otišao je prije skoro 3 sata."

"Nije došao na okupljanje, ali je zato došao tebi."

"Pa šta?"

"Ček. Tebi to ne smeta?"

"Onako."

"Ne čudi me." Osmijehnuo se Manuel. "Taj lik ti se sviđa."

"Ne sviđa."

"Da li, sekice? Da li?" Pogledao ju je, a ona je prevrnula očima.

"Znao sam." Rekao je.

"Aj super."

"Ti se njemu sviđaš, on se tebi sviđa."

"Pa šta?"

"Biće dobro sve dok ste na tom "sviđanju"." Rekao je i krenuo prema sobi.

"Šta bi to trebalo značiti?" Pitala je Bella zbunjeno. "Obećao si da ćeš se držati po strani."

Manuel nije ništa rekao, nego je samo ušao u svoju sobu. Bella se namrštila i prošla rukom kroz kosu. Šta je Manuel mislio pod tim?

Da li će opet uplesti svoje prste iako je rekao da neće? Da li će odobriti njenu i Julianovu vezu, ako do nje dođe?

(...)

Novo jutro, novi izazovi. Bella je po izlasku s fakulteta svratila po coffee to go i zaputila se ka stadionu. Ne isplati joj se ići kući i ponovo na stadion, kao prije.

Dok je došla do stadiona, popila je kafu koja ju je nekako održala budnom. Bacila je čašu u kantu i ušla u ordinaciju.

"Kasnite, gospođice Neuer."

"Izvinjavam se, gospodine Weber. Zbog fakulteta ću uvijek kasniti. Nekih desetak ili petnaest minuta."

"Pošto ideš na fakultet i to medicinski, tolerisaću kašnjenje."

"Hvala." Osmijehnula se i otišla se presvući. Kosu je počešljala prstima i krenula na teren.

Pozdravila je one koji su bili oko nje.

"A mene ko šiša, je li?"

Prišao joj je Kimmich povlačeći je u zagrljaj.

"Izvini, brate. Kako si?"

"Ma sve pet. Odlično sam, buraz. Sve mi je potaman."

"Blago tebi."

"Šta se desilo?" Pitao je iz topa.

Kao da je znao da se nešto desilo.

"Ali, kako zna.."

"Donekle kontam vas žene."

"Znaš ko je u pitanju. Nemam ti šta pričati."

"Eh, crni Jule. Šta li si ovaj put uradio?"

Odmahivao je glavom.

"Sinoć je bio kod mene."

"A zato nije došao na okupljanje." Klimnuo je glavom. "I šta se desilo? Jeste se poljubili?"

"Kimmich, ne!" Bella je skupila obrve.

"Bella..."

"Jesmo, ali prije par dana."

"Ma to mi reci." Pojavio mu se osmijeh na licu.

"Zar je to sretna vijest?" Podigla je obrvu.

"Pa zar nije? Mislim, ti mu se sviđaš i on tebi.." Počešao se po vratu, dok je imao zbunjen izraz lica.

"Baš i nije."

"Zar ti se ne sviđa?"

"Ne znam, Joshua. Ne znam."

"Drži se. Biće to sve cakum pakum ako Bog da." Uputio joj je ohrabrujući osmijeh i još jednom ju zagrlio.

"Vidimo se. Idem razgibati ovu ljepotu." Udario se po pozadini smijući se.

"Nisi normalan." Nasmijala se Bella. "Ajde, vidimo se." Okrenula se i sjela na klupu.

Zavribrirao joj je mobitel u džepu. Poruka na Instagramu od Aleksandre.

"Opet sam tu. Pogledaj tribine. Drugi red, lijevo od tebe." 😂

Bella je ustala i pogledala lijevo, te ugledala Aleksandru kako joj je mahnula. Uzvratila je pozdrav i došla do tribina.

"Otkud tebe ovdje?" Naslonila se na ogradu.

"Manuel me pozvao." Odgovorila je nekako stidljivo.

"Ajooj, slatko. Nije ni čudo što mi ništa nije rekao."

"Ou, zar je trebao reći?"

"Sumnjiv je on meni. Govori da "onako" gleda tvoje slike, a svaki put kad objaviš nešto na Instagramu, ima onaj tupavi zaljubljeni kez."

"Ozbiljno?" Nasmijala se.

"Pa da. Poprilično. Krije osmijeh, misli da ga neću skontat'."

"Zašto bi to radio?"

"Možda zato što postoji vjerovatnoća da mu se sviđaš."

"Nemoguće. Daj, Bella, ne zezaj me."

"Samo govorim istinu. Zašto bi te inače pozvao na trening?"

"Ne znam." Aleksandra je slegnula ramenima.

"Pa eto onda. Znam ja zašto. Poznajem Manuela u dušu."

"Ne mogu da vjerujem da se sviđam tvom bratu. Možda."

"Izvidiće Bella to. Bez brige."

"Nego, izgledaš mi drugačije nego obično. Šta je Julian sada uradio?"

"Zar i ti? Čak je i Kimmich pogodio da se radi o njemu bez da sam išta rekla."

"Pričaj, draga."

"Sinoć je bio kod mene. Nije otišao na neko okupljanje repke. Također sam ga slučajno polila vodom."

"I? Nije valjda skinuo majicu? Nisi pala u nesvijest, zar ne?"

"O moj Bože, naravno da ne." Bella se namrštila.

"Ali da, skinuo je majicu. Dala sam mu neku Manuelovu, a njegova majica je ostala kod mene. Ustvari, u torbi je u ordinaciji."

"Opa, maco. Opasna si."

"Nije to ništa. Ionako smo se zakačili."

"Uff, s vama uvijek neki problemi."

"Šta ćeš." Bella je slegnula ramenima. "Idem ja sad. Vidimo se." Zagrlila ju je.

Sjela je na klupu i pogled bacila na igrače koji su trčali oko terena. Bila je zamišljena. Zadnjih par dana je tako.

Julian joj je non-stop u glavi iako poriče svoja osjećanja prema njemu.

"Šta se dešava sa mnom?" Pomislila je.

"Zaljubljena si. Eto šta je." Reče glasić.

(...)

Nakon treninga je prišla Manuelu.

"Čekaj me."

"Uredu." Klimnuo je glavom ne gledajući u nju. Izgledao je nekako čudno, nervozno.

"Jesi dobro?"

"Ma odlično."

"Sigurno?"

"Sto posto, Bellice."

"Uredu." Slegnula je ramenima i ušla u tunel.

MANUEL P.O.V.

Manuel je bio nervozan zato što je Aleksandra došla. Mislio je da će se osramotiti pred njom i ostalim navijačima.

Kako je sve bio bliži tribinama, tako se i nervoza povećavala, a srce brže kucalo.

"I ti opet reci da nisi zaljubljen." Glasić je prevrnuo očima.

Vidio se da se Aleksandra sprema otići, pa ju je zovnuo sa nekih 10-ak metara razdaljine.

"Aleksandra!" Ona se okrenula kada ju je zovnuo drugi put.

Trenutno ga nije bilo briga što je dobio pažnju nekih navijača i saigrača. Dotrčao je do nje, a ona ga je pogledala s osmijehom.

"Zašto vičeš?" Nasmijala se.

"Odlazila si, pa sam te morao nekako zaustaviti."

Počešao se po vratu, dok je imo mali kez na licu.

"Ahaa. Ali sada zato većina ljudi gleda u nas."

"Koga briga?" Slegnuo je ramenima. "Bili bi u centru pažnje i bez mog vikanja."

"I to što kažeš. Nego, jesi me trebao nešto, pa si vikao ili..?"

"Da. Mislim, to prvo."

"Reci. Kako ti mogu pomoći?"

"Pošto smo sada prijatelji, pitao sam se da li bi željela da...ovaj...Samo malo." Nakašljao se.

"Da li bi htjela...mogla..da..ovaj..hoćeš li..?"

"Šta?"

"Izaći sa mnom danas." Konačno je izustio. Sve u jednom dahu.

"Amm..Okej. Može." Odgovorila je uz osmijeh.

"Čekaj me na parkingu stadiona. Brzo ću ja." Otrčao je, bez da je Aleksandra uspjela išta reći.

ALEKSANDRA P.O.V.

"Ovo se ne dešava." Tiho si je rekla u bradu. "Jesam ja luda? Je li sanjam?"

"Luda jesi, ali ne sanjaš." Odgovorio je glasić.

MANUEL P.O.V.

"Hej, sekice." Manuel je promolio glavu u ordinaciju.

"Reci."

"Danas ne idemo zajedno kući."

"Zašto?"

"Pa...izlazim s Aleksandrom."

"Ajooj, slatko. Nema veze. Samo ti. Vidimo se." Osmijehnula se.

ANNABELLA P.O.V.

Manuel je otišao, a Bella je ostala u ordinaciji, jer je trebala posložiti neke papire.

U ordinaciju je ušlo dobro poznato lice.

"Jesi dobro?" Pitao je.

"Da, da."

"Jesi sigurna? Treba li ti nešto?"

"Šta će mi išta od tebe?"

"Bella, ne laži."

"Idi, molim te. Nemam živaca da se raspravljam."

"Uredu, idem. Ali prvo.." Prišao joj je i zagrlio ju.

Bella je nakon par minuta uzvratila zagrljaj.

"Zašto si uopšte ovdje?" Odmaknula se od njega.

"Zato što si uznemirena."

"K'o da si znao." Prevrnula je očima. "Ne znam kako si se tako promijenio." Prekrižila je ruke.

"Možda si bila u krivu."

"Kako sam mogla biti?"

"Ljudi se mijenjaju. Ti si se promijenila."

"Bila sam u krivu u vezi tebe. Ne mogu da vjerujem. Kako je to moguće?"

Julian se samo nasmijao.

"Sad se ne možeš žaliti, gospođice. Sve je uredu."

Belli je to nekako izmamilo osmijeh na lice.

"Nasmijao si me. Za divno čudo."

"Sad ti je ono kao bolje? Barem malo?"

"Može se reći."

"Uvijek ću biti tu za tebe."

"Uredu." Uzdahnula je.

"Ovo je postala rutina."

"Koje?"

"Ponovo sam te zatekao ovdje tužnu i uznemirenu."

"Idi, Draxler. Sada želim biti sama."

"Ne želim da te ostavim takvu."

"Ostavi. Molim te, idi."

"Ne želim. Nemam srca da te ostavim."

"Idi. Ne želim da ova situacija bude još teža. Samo želim biti sretna."

"Mogu ti pomoći s tim."

Približio je svoju glavu njenoj. Bili su udaljeni svega par centimetara.

"Ne." Odmaknuo se. "Ne mogu. Ne znam šta se dešava sa mnom. Budala sam, ali kad sam s tobom, nešto se promijeni. Ja se promijenim."

"Uredu je."

"Ne, nije. Kako će biti? Uznemirena si, a ja pokušavam ono što ne bih trebao." Odmahnuo je glavom. "Trebam te staviti ispred svojih potreba i naučiti se kontrolisati."

"Ne trebaš se truditi." Bella je odmahnula i otišla do svoje torbe.

Iz nje je izvadila Julianovu majicu.

"Izvoli."

"Hvala." Uzeo je majicu. "Vidimo se." Okrenuo se i otišao.

DRAXLER P.O.V.

Julianu se veliki osmijeh pojavio na licu kada je izašao iz ordinacije. Sretan je, jer njegova zamka radi.

Raduje se, jer će on i Bella biti zajedno. Uskoro.

-Prvo želim da se zahvalim na 2,02K reads-a i 370+ vote-ova. Slobodno mogu reći da je ova priča postala uspješnija nego ona prva, kada se pogleda broj dijelova i broj čitatelja i vote-ova. 😚 Uvijek može bolje. Ja ću se nastaviti truditi oko ove priče, a nadam se da ćete mi i vi pomoći u tome. Hvala puno za sve dosadašnje. 😄😊 Očekujte 50+ dijelova ove priče. 😉😁 Nadam se da će vam se svidjeti, kao i dosad.
-Ostavite VOTE i KOMENTAR!

-VOLIM VASSS! ❤❤❤