-imate jednu poruku na kraju ovog nastavka ⬇️

MANUEL P.O.V.

Manuel je vidio kako je jedna medicinska sestra prošla pored njih u rukama noseći tri epruvete krvi.

Dvije su otišle u operacionu salu, a jedna sprat niže tj. na intenzivni odjel.

"Gdje ode ova jedna epruveta?" Pitao je Draxler, na što je Manuel prevrnuo očima.

"Na intenzivnu gdje je Bella."

"Aha."

(...)

Nakon pola sata, ponovo je došao isti doktor i prišao Manuelu.

"Kako je Bella, doktore?"

"Dobro je. Prihvatila je 0 negativnu. Ko god je donator, pomogao je."

"A James? Nije izašao iz operacione sale već pet sati."

"I njemu su date obe epruvete 0 negativne, te su tek prije pola sata zaustavili unutrašnje krvarenje."

"I njemu je pomoglo, zar ne doktore? James će biti dobro?" Pitao je panično.

"Ima 80% šansi. Oporavljat će se najmanje dvije do tri sedmice, možda i više. Ko zna.."

"Hvala Bogu."

"Sada će ga premjestiti u sobu. Malo je falilo da ga stavimo u induciranu komu."

"Uff, Bože." Manuel se uhvatio za glavu.

"Sada je sve dobro koliko-toliko."

"Drago mi je. Hvala."

"Nema na čemu. Ništa bez donatora. S donatorom, šanse za oporavak gdina. Jamesa su se povećale za 10%, sa 70 na 80%."

Doktor je otišao, a Manuel je pogled vratio na Draxlera, koji je sjedio i šutio.

"Julian."

Trgnuo je Draxlera iz razmišljanja.

"Ajmo ispred. Moramo popričati."

Kevin, Aleksandra i Thomas su čudno pogledali Manuela, te im je on klimnuo glavom i rukom pokazao da se smire.

DRAXLER P.O.V.

Bio je umoran od sjedenja. Krivio je sebe za Bellino i Jamesovo stanje.

"Da joj nisam dao pismo, svi bi bili na vjenčanju i uživali bi. Sretni i nasmijani." Tiho je govorio nadajući se da ga Kevin, Aleksandra i Thomas nisu čuli.

Tada ga je Manuel zvao. Ustao je i prišao mu.

"Reci."

"Idemo ispred bolnice da popričamo."

"Okej." Draxler je klimnuo glavom.

Izašli su ispred bolnice i sjeli na klupu.

"Ajde, čekam."

"Šta čekaš?" Pitao je Manuel.

"Da se izdereš na mene, udariš me i po ko zna koji put kažeš da ne zaslužujem tvoju sestru."

"To već znaš." Manuel se nasmijao. "Ali nije to. Posredi je nešto drugo."

"Ajde, da čujem." Draxler je prebacio nogu preko noge i raširio ruke.

"Želim da ti se zahvalim. Donirao si potrebnu krvnu grupu."

"Nema na čemu. A dobro se sjećam dana kada sam ju pitao koja sam krvna grupa. Ona me pogledala i nasmijala se pitavši zašto me to uopšte zanima. A ja sam kao odgovor rekao: Zlu ne trebalo." Draxler je teško uzdahnuo. Malo je falilo da zaplače.

"Eh pa, zlu je očito trebalo."

"Nisam mislio da bi se ovo zaista moglo desiti i da ću ja biti kriv za to."

"I da ćeš biti taj koji će pomoći." Dodao je Manuel.

"Baš."

"Pomogao si mojoj sestri i što je još važnije, pomogao si Jamesu, kojem je pomoć bila prijeko potrebna."

"Uradio sam što sam htio, što sam morao. Samo neka se oni oporave. Ostalo ćemo lako."

"Svaka čast. Pokazao si se. Iskupio si se 50%. Hvala."

Draxler je šutio, a tada se desilo ono što niko ne bi očekivao. Manuel ga je bratski zagrlio.

"Ne znam kako bih živio da se nešto desi njoj ili njemu." Prošaptao je Manuel.

"Ne plači, ajde." Nasmijao se Draxler puštajući Manuela iz zagrljaja. "Šanse za oporavak su velike."

"Sad ćemo do automata po kafu. Tačno bi mi dobro došla."

"Također."

Ušli su u bolnicu. Svi su ih čudno pogledali.

"Donekle smo izgladili odnose." Rekao je Manuel.

Svi su s olakšanjem odahnuli.

"A i bilo je vrijeme." Rekao je Thomas i zagrlio ih obojicu.

"Sad, ajmo kući. Doći ćemo sutra." Rekao je Manuel, te su svi krenuli.

"Nismo se ni proveli ni probali tortu kako treba." Rekao je Thomas.

"Šta ćeš?" Kevin je slegnuo ramenima. "Tako je, kako je. Sigurno su saznali šta je bilo."

"Vjerovatno."

"Kevine, Draxler, vi idete nazad u Pariz, zar ne?"

"Ja ne idem." Rekao je Draxler.

"Brate, moraš igrati. Potreban si nam." Usprotivio se Kevin.

"Možete vi i bez mene. Želim ostati ovdje barem još jedan dan. Reci treneru zašto nisam mogao doći."

"Budem." Kevin je klimnuo glavom.

"Kako ćeš se vratiti u Pariz? Došao si autom, a vožnja do Pariza traje oko 7 i pol sati." Rekao je Thomas.

"Nisam. Došao sam avionom. Samo što sam iznajmio auto za danas."

"O Bože." Thomas je prevrnuo očima. "Pa mogao si s aerodroma do hotela doći taxijem."

"Mrzilo me da čekam. Ionako sam iznajmio auto na sebe i Juliana."

"Čekaj malo. Kako je onda Julian došao ovamo?"

"Taxijem." Odgovorio je Draxler.

"E, vidiš. Ovaj momak je pametan." Thomas ga je potapšao po ramenu.

"Malo sutra." Nasmijao se Draxler.

"Ja idem čarter letom za Pariz, a ti samo odjavi auto prije odlaska u Pariz."

"Okej." Draxler je klimnuo glavom.

"Vidimo se, ljudi. Sretno." Mahnuo im je Kevin.

"Taxi, Kevine! Taxi!" Viknuo je Thomas.

"Važi!" Kevin je podigao palac u zrak.

"Gdje ćeš ti biti?" Pitao je Manuel Draxlera.

"Ne znam." Slegnuo je ramenima.

"Ma biće on kod mene." Zagrlio ga je Thomas.

(...)

"Pametno je to što si uradio tamo. Svaka čast. Ponosan sam." Rekao je Thomas, dok su sjedili kod Thomasa doma i igrali se PlayStationom.

"Morao sam, Thomas. To mi je bila dužnost. Nakon svega što sam joj priredio i nakon ovoga što se desilo njoj i Jamesu, to je bilo najmanje što sam mogao učiniti."

"Ajde, ne pričaj tako." Thomas je pauzirao igru i ostavio upravljač okrenuvši se prema Draxleru. "Transfuzija krvi je velika stvar. Spasio si ih na neki način, pomogao im."

"Znam, ali to ne umanjuje činjenicu da će me Bella idalje mrziti."

"Barem te Manuel više ne mrzi."  Thomas se glasno nasmijao.

"Donekle." Dodao je Draxler.

"Ostao si zbog nje, zar ne?" Osmijehnuo se Thomas.

"Da." Draxler je klimnuo glavom. "Želim da vidim kako je."

"Vidjet ćeš ju sutra, ako Bog da. Svi ćemo."

"Baš. Iako nisam sretan, to me raduje. Što ću ju vidjeti, pa makar i onako kako nisam planirao."

ANNABELLA P.O.V.

Annabella je s teškom mukom otvorila oči. Kada je pogledala bolje oko sebe, shvatila je gdje se nalazi i šta se desilo. Osjećala je bol u rukama i nogama, ali i glavi. Opipala je zavoj, koji je obavijao njeno čelo tj. glavu.

Tada se sjetila kako je skočila iz auta i udarila glavom u zaštitnu ogradu. Onda puženje do Jamesa i...

"O moj Bože." Tiho je rekla.
Suze su joj se nakupljale u očima.

U njenu sobu je ušla medicinska sestra i jedan doktor. Čudno su se pogledali kada su ju vidjeli da plače.

"Gospođice, zašto plačete?" Doktor je spustio ruku na njeno lijevo rame.

"Nije iskočio na vrijeme. Trebao je. Obećao je." Tiho je jecala.

"Samo polako, gospođice. Sestra će vam dati infuziju, a ja ću pregledati rane."

"Okej." Bella je klimnula glavom. "A posjete?" Obrisala je suze.

"Počinju za 15 minuta."

"Super."

(15 minuta kasnije)

Bella je ležala na krevetu i gledala kroz prozor, iako nije mogla vidjeti puno. Pomaknula je glavu na zvuk otvaranja vrata.

MANUEL P.O.V.

Srce mu je lupalo k'o ludo, dok je otvarao vrata bolničke sobe.
Duboko je uzdahnuo.

"Ti to možeš, ljubavi. Samo mirno." Aleksandra mu je uputila ohrabrujući osmijeh.

"Hvala."

ANNABELLA P.O.V.

Prepoznala je glasove. Osmijehnula se kada je ugledala Manuela, Aleksandru i Kimmicha.

"Hej!" Rekli su zajedno.

"Šta ima?" Pitala je Bella.

"To bi mi trebali tebe pitati." Nasmijao se Kimmich.

"Ništa posebno. Boli me sve, ali izdrživo je. Imala sam pregled prije 15-ak minuta."

"Kako je prošlo?"

"Dobro. Zamijenjeni su mi zavoji i infuzija."

"Uff.."

"Ma ludilo, dragi Kimmich."

Manuel je sjeo pored nje i pomogao joj da se uspravi u sjedeći položaj.

"Hvala, Manu."

"Sunce moje." Čvrsto ju je zagrlio kao i ona njega.

Suze se nisu mogle zadržati ni kod nje, ni kod njega.
Bella je jecala na njegovom ramenu.

"Manu, obećao mi je. Obećao da će iskočiti odmah nakon mene. Na vrijeme. Rekao mi je da mu vjerujem."

"Ššš..." Prelazio je rukom preko njenih leđa.

"Nisam htjela bez njega. Ali, ipak jesam. James je htio da se spasim i tako je bilo, ali on je gore prošao."

"Nemoj plakati, molim te. Meni to još teže pada. Da ti se nešto desilo, teško bih živio sa tim."

"Manuel, reci mi istinu." Bella je pustila Manuela iz zagrljaja. "Kako je James?"

"Bella, njega su doveli prije tebe."

"Da?"

"Thomas i ja smo pojurili prema bolnici. Kada sam došao i ušao u sobu za hitne slučajeve, ugledao sam Jamesa.."

"I?"

Bella je bila na rubu velikog emotivnog sloma.

"Vidio sam tri ravne linije."

"Ne. Ne, ne, ne!" Odmahivala je glavom. "Ne vjerujem. Nemoguće."

"Mislio sam da je izgubio bitku, ali nije. Nakon što su me istjerali odatle, prebacili su ga u operacionu salu."

"Znači, uspjeli su ga reanimirati?" Pitala je Bella s malim osmijehom.

"Da."

"Šta se desilo onda?"

"Imao je lom lijeve ruke i par rebara, kao i potres mozga, koji je uzrokovao unutarnje krvarenje, koje je zaustavljeno nakon četiri, četiri i pol sata. Oboma vam je bila neophodna transfuzija krvi."

"O moj Bože." Bella je stavila glavu u šake. "Ne mogu da vjerujem. Ja sam kriva."

"Nisi. Ne govori to."

"Jesam. James se naljutio zbog tog pisma i kasnije...ovo."

"Imam to pismo i pročitao sam ga."

"Manu.."

"Ne brini. Nije imalo uticaj na mene."

"Ali zato jeste na mene i Jamesa. Dobro, Draxler je imao uticaj."

"Kako misliš?"

"Nakon što sam pročitala pismo, Draxler se izvinjavao. Zamalo me poljubio, ali ja nisam htjela. James mi je bio na pameti. Nisam mu to htjela uraditi. Onda sam na neki način uvrijedila Draxlera i on je otišao. Kada sam krenula nazad, ugledala sam Jamesa. Vidio je većinu, a možda i sve." Bella je tužno spustila glavu brišući suze.

"I na kraju se desilo to što se desilo.." Dodao je Manuel.

"Da. Usput, James i ja smo prekinuli."

"Šta?" Pitali su Aleksandra i Kimmich.

"Zašto?" Pitao je Manuel.

"Šta ti misliš? Lik je shvatio kako stvari stoje. Rekao mi je da sam mu to mogla reći i ranije, da sam ga uvrijedila i tako to."

"Pa, šta sad?"

"Ništa." Bella je slegnula ramenima. "Prijatelji smo. Tu i tamo."

"Fino."

"Manu, spomenuo si neophodnu transfuziju krvi. Ko je meni i Jamesu donirao krv?"

Manuela je u odgovoru prekinulo kucanje na vratima. Vrata su se otvorila, a u sobu su ušetali..

"Izvinite što kasnimo." Rekao je Thomas. "Bella, kako si?" Prišao je krevetu i zagrlio ju.

"Onako. Ti?"

"Super. Evo došli Julian i ja."

"Thomas, šta on radi ovdje?"

"Želio je da te vidi."

"Ne želim ga ovdje!"

"Bella, pusti ga."

"Thomas, ne želim!" Rekla je Bella glasno. "On je razlog zašto smo James i ja u ovakvom stanju."

"Ali je isto tako razlog zašto ste oboje živi." Rekao je Thomas na što je Bella momentalno ušutila i pogledala iznenađeno, prvo Thomasa, pa Draxlera.

-Tan tan taannnn.... 😁

-Ostavite VOTE i KOMENTAR!!!

-Da znate da se priča uskoro privodi kraju.. 😉