ALEKSANDRA P.O.V.

Nigdje nije mogla naći Manuela.

"Bože dragi, ovog mog Manuela nikad nema kad ga trebaš. Manu, Manu.." Odmahivala je glavom.

Prišla je Joshui.

"Josh, jesi vidio Manuela možda?"

"Mislim da je otišao negdje s Thomasom."

"Okej. Znaš li možda gdje?"

"Nažalost ne." Odmahnuo je glavom. "Izvini."

"Ma ništa. Doći će valjda."

"Hoće. Ne brini."

Aleksandra se umorila od traženja Manuela, pa je sjela za stol i popila hladni osvježavajući sok.

Slučajno je spustila pogled na svoj mobitel, koji je svijetlio i imao Manuelovu sliku na pozadini. Iste sekunde se javila.

"Manu! Gdje se gubiš? Znaš koliko te tražim?"

Tada je Aleksandra čula Manuelovo otežano disanje, koje je bilo popraćeno jecajima.

"Manu ljubavi, zašto plačeš? Šta ti je?"

"Aleks..."

Teško je disao.

"Šta se događa? Manuel, ne plaši me!"

"Nisam..nisam.."

"Šta nisi? Manu!"

"Nisam dobro."

"Kako? Šta se desilo?"

"Aleksandra, trebam te."

Tada je začula Thomasov glas.

"Thomas, šta mu je?"

"Aleksandra, Manuel nije dobro."

"Zašto? Daj više, odgovorite mi!"

"Bolnica. Dođi u Rechts der Isar, Aleks.. Urgentni odjel."

"Aha..."

Aleksandra je izustila u nevjerici i prekinula. Uzela je svoju torbicu i pritrčala Trappu.

"Kevine!" Rekla je uplašeno.

"Reci."

"Učini mi uslugu."

"Naravno. Reci."

"Odvedi me u Rechts der Isar."

"Zašto?"

"Problem, Kevine! Ne pitaj ništa."

"Ajmo onda."

Sjeli su u njegovo auto i brzo se odvezli na željenu lokaciju.

"Aleksandra, čekaj!" Reče Kevin nakon što je Aleksandra kao munja izašla iz auta, te u dugoj haljini i štiklama utrčala u bolnicu.

"Nema čekanja!" Doviknula mu je, dok je trčala prema urgentnom odjelu.

MANUEL P.O.V.

U svoj toj nevjerici i bunilu, čuo je glas svoje djevojke.

"Manu, Manu!" Čulo se vikanje. Jedva je čekao da ju ugleda, što se ubrzo i ostvarilo. "Manuel!"

Podignuo je glavu i vidio Aleksandru kako trči prema njemu. Ustao je i dočekao ju raširenih ruku. Osjetio je njen čvrsti stisak ruku oko struka.
Tu je pukao. Počeo je plakati kao malo dijete.

ALEKSANDRA P.O.V.

Bila je iznenađena Manuelovim potezom.

Nije ga željela pustiti iz zagrljaja. Prelazila je rukom preko njegove kose povremeno ostavivši poljubac.

"Manu ljubavi, nemoj plakati."

"Ne vjerujem. Zašto? Zašto se to desilo?"

"Koje?"

"Ako joj se nešto desi, neću si to moći oprostiti."

"Koje? Manuel, o čemu ti pričaš?"

"Kevine, odvedi Manuela do toaleta ili vani. Neka malo dođe sebi." Rekao je Thomas.

Manuel se odvojio od Aleksandre. Njegovo lice je bilo uplakano i otečeno. Kevin je prebacio ruku preko njegovog ramena i odveo ga negdje da se smiri.

"Šta se događa, Thomas? Nemojte me držati u neizvjesnosti."

"Uredu, reći ću ti. Ali prvo, udahni duboko. Neće biti nimalo lako."

"Uredu." Aleksandra je klimnula glavom.

"Annabella i James.."

Aleksandra ga je prekinula.

"Šta s njima? Oni su u pitanju? Šta im se desilo?"

"Doživjeli su saobraćajnu nesreću."

"O moj Bože." Odmah su joj zasuzile oči. Stavila je ruku preko usta. "I?"

"Ne znamo šta je s Annabellom. Kada je došla, teško je disala i imala slab puls. Tako su ovi rekli."

"A James?"

"Za njega ovaj.." Thomas je spustio glavu. Aleksandra je shvatila da Thomas pokušava ne pustiti suzu, "nažalost nije bilo nade."

"Molim?" Aleksandra je jedva izustila, a već u sljedećem trenutku se bacila Thomasu u zagrljaj glasno zaplakavši.

Tada se čuo neki udarac. Oboje su se okrenuli i vidjeli tehničare kako voze nekoga na kolicima. Taj neko je bio James. Na njemu nije bila bijela plahta, već infuzija i maska za kisik.

"Operaciona sala! Pripremite operacionu salu!"

Otišli su s Jamesom ka operacionoj sali.

"Ne razumijem. Zar nisi rekao da je..."

"Mislio sam. Manuel je svojim očima vidio. Ovo je čudo Božije."

"Zaista jeste." Aleksandra se osmijehnula. "Gdje je Bella?"

"Ne znamo." Thomas je slegnuo ramenima. "Pitat ćemo."

Aleksandra je sjela na stolicu kako bi se barem malo pribrala.

"Kako? Zašto?"

"Ne znam, draga Aleks. Volio bih da znam, svi mi."

"Koliko su ovdje?"

"Ne znam. Vjerovatno pola sata ili nešto više. Mi smo stigli par minuta nakon njih."

"Aha." Aleksandra je klimnula glavom. "Uff, kako ćemo reći njihovim roditeljima?"

"Eh..To je najteže."

"Ja ću javiti Mariti." Aleksandra je ustala i uzela mobitel.

"Jesi sigurna da ćeš moći?"

"Da. Ko će drugi? Manuel trenutno nije u stanju da to uradi."

"Sretno."

"Hvala." Aleksandra se osmijehnula i prislonila mobitel uz uho.

"Oo, Aleksandra draga. Kako si?"

"Uzdrmano. Vi?"

"Super. Zašto si uzdrmana, draga? Je li sve uredu?"

"Nije. Zato sam vas i nazvala."

"Šta je bilo? Je li Manuel nešto uradio? Uši ću mu izvući."

"Nije to. Radi se o Annabelli."

"Kako je moje zlato? Je li tu? Daj mi ju nakratko."

"Rado bih, ali ne mogu."

"Zašto?"

"Vidite, Annabella i njen momak James su doživjeli nesreću."

"O moj Bože. Duše moje!" Marita je zajecala. "Kako?"

"Ne znam, Marita. Ne znamo ni kako su. Jamesa su upravo uveli u operacionu salu. Ne znamo još samo Bellino stanje."

"Obavezno mi javi rezultate."

"Hoću. Ne brinite. Ostanite jaki."

"Moram. Čuvaj se, draga. Čuvaj i Manuela."

"Hoću. Doviđenja."

Aleksandra je duboko uzdahnula nakon razgovora sa Maritom.

"I?"

"Žena se totalno šokirala. Plače."

"Uff, Bože, Bože. Samo da sve bude dobro."

"Amin." Aleksandra je ponovo sjela.

(...)

MANUEL P.O.V.

Sati su prolazili. Niko nije želio da ide kući. Izmoreni i tužni, Manuel, Aleksandra, Kevin i Thomas su sjedili u čekaonici nadajući se nekim vijestima.

Niko već satima nije izašao iz operacione sale. Čekaonicu je ispunila tišina.

"Ovo predugo traje." Ustao je Thomas, te je dobio pozornost ostalo troje.

"Dragi Thomas, sjedi." Rekao mu je Manuel umorno naslonivši glavu na zid.

Nakon 4 famozna sata, u hodniku se pojavio doktor.

"Porodica Annabelle Neuer?"

"Tako nekako. Ja sam joj brat."

"Super. Pođi sa mnom."

Manuel je ustao i krenuo za doktorom.

ALEKSANDRA P.O.V.

"Jesi li mu rekao za Jamesa?" Pitala je Aleksandra Thomasa.

"Ne."

"Zašto?"

"Bio je u raspadu. Kako sam mu mogao reći?"

"Uf uf..."

"Šta sa Jamesom?" Pitao je Kevin, koji je sjedio prekoputa njih.

"James je otišao na operaciju. Ipak nije mrtav."

"Pa to je dobro, zar ne?"

"Jeste, ali ne znamo da li je operacija uspjela." Rekao je Thomas.

MANUEL P.O.V.

"Zašto ste htjeli da pođem s vama?"

"Vi ste jedini član porodice gospođice Annabelle."

"Aha. Kako je moja sestra?"

"Za sad je dobro. Hospitalizirana je na intenzivnom odjelu."

Ušli su u lift i spustili se sprat niže.

"Hvala Bogu." Manuel je prošaptao.

"Tu smo." Rekao je doktor otvorivši jednu od soba.

Manuel je progutao knedlu i zakoračio u sobu. Stresao se.

Njegova sestra je ležala na bolničkom krevetu priključena na kardiogram. Po običaju, imala je masku za kisik na licu i zavoj na glavi.

"Kako..kako se sve ovo dogodilo?" Pitao je Manuel nakon što je skenirao prizor ispred sebe.

"Iz hitne pomoći su nam rekli da je gospođica Annabella vjerovatno ispala iz auta prije samog sudara. Zatim je udarila glavom u zaštitnu ogradu. Krvarenje smo uspjeli zaustaviti. Ušli smo par rana na rukama i nogama. Ali.."

"Ali?"

"Treba uraditi transfuziju krvi oba pacijenta."

"Zašto?"

"Zbog otvorenih rana, kako se rane ne bi inficirale odnosno kako strana tijela ne bi upala u krvotok."

"Koja krvna grupa?"

"A pozitivna."

"Šta će biti ako se ne obavi transfuzija?"

"Ne znam, mladiću. Ali im je transfuzija neophodna. Iako je stanje gđice.Annabelle, ajmo reći mirno, nije bezazleno. Može se iskomplikovati, kao i stanje gdina.Jamesa."

"Je li to to?"

"Da."

"A James?"

"Mladog gospodina smo našli pored auta. Po svemu sudeći, nije uspio izbjeći sudar. Primljen je u bolnicu sa potresom mozga, koji je uzrokovao unutrašnje krvarenje, i lomom lijeve ruke i par rebara."

"Vitalni organi?"

"Srećom, oni su uredu."

"Ne mogu da vjerujem da se ovo desilo."

"Dok smo ovdje", doktor se uhvatio za džep svoje kute, "trebam vam dati nešto."

Izvadio je neki papir iz džepa.

"Ovo su tehničari našli na mjestu nesreće u rukama gospođice Annabelle." Doktor mu je pružio papir.

"Hvala."

"Nema na čemu. Eto, vidjeli ste svoju sestru, sad bi trebali izaći. Pacijentu treba mir."

"Okej." Manuel je klimnuo glavom.

Manuel se vratio nazad u čekaonicu.

"Šta kaže?" Upitali su ovo troje.

"Annabella je sad za sad dobro. Odmara. A James je upitan. Oboma treba transfuzija krvi. Stanje se može iskomplikovati, ako se to ne obavi."

"Koja krvna grupa?" Pitala je Aleksandra.

"A pozitivna."

"Ja sam B negativna." Aleksandra odgovori tužno.

"Ja B pozitivna." Reče Thomas.

"Ja također." Kevin je podigao ruku.

"Smislit ćemo nešto."

"Šta ti je to u ruci?" Pitao je Thomas.

"Pismo. Mojoj Annabelli."

"Od koga?"

"Od koga drugog nego od Juliana Draxlera." Manuel je prevrnuo očima.

"Šta kaže?"

"Nebitno. Sigurno on nešto zna." Rekao je Manuel mrzovoljno.

"Manu, ne pravi nikakve gluposti." Rekla je Aleksandra. "Možda momak stvarno ne zna."

"To ćemo još da vidimo." Rekao je Manuel i uzeo mobitel u namjeri da nazove dotičnog.

Da..još uvijek ima njegov brod.

"Halo."

"Dovuci svoje dupe u Rechts der Isar na urgentni odjel, Draxler, inače će biti svega. Imaš 10 minuta."

Nije ni želio Draxlerov odgovor, već je odmah poklopio i stavio mobitel u džep, dok su ga ostali čudno gledali.

"Šta?"

DRAXLER P.O.V.

Pretrnuo je kada ga je Manuel nazvao, a onda još više kada mu je rečeno da dođe u bolnicu.

Odmah mu je u glavu sijevnuo trenutak kada je Bella potrčala za Jamesom i kada se više nisu vratili.

"Nije joj se valjda nešto desilo." Pomislio je.

(...)

Ruke su mu počele drhtati, dok je išao liftom ka urgentnom odjelu. Kada je izašao iz lifta i išao kroz hodnik, nadao se da neće biti nikakve scene. Ugledao je Manuela, Thomasa, Kevina i Aleksandru. Duboko je uzdahnuo i ubrzanim korakom krenuo prema njima.

Prvo je dobio Manuelov pogled, koji je bio isti kao onda kada mu je zamalo slomio nogu na utakmici.

"Ohoo, ipak si se odlučio pojaviti." Nasmijao se Manuel.

"Manuel, nemoj. Barem danas ne budi takav." Rekla mu je Aleksandra.

"Šta se desilo?" Pitao je Draxler.

"Moja sestra je negdje otišla s Jamesom i više se nisu vratili, dok Thomas i ja svojim očima nismo ugledali horor."

"Kakav?" Draxler je progutao knedlu. Plašio se odgovora.

"Dva automobila u raspadnoj fazi, kao i kamion, koji se zabio u zaštitnu ogradu. A onda je pored nas projurila hitna. Sve se odigralo tako brzo."

"O moj Bože. Kako su oni?"

"Teško. Bella je udarila glavom u zaštitnu ogradu, kada je ispala iz auta. Imala je rane po rukama i nogama, koje su srećom sanirane, kao i krvarenje glave."

"A James?"

"Unutrašnje krvarenje i par lomova."

Draxler je ubrzano disao.

"Objasni ovo. Ovo je nađeno u Bellinoj ruci na mjestu nesreće." Manuel mu je u ruke bacio ono pismo koje je Draxler dao Belli.

"Ovo..Ovo sam ja pisao i dao Belli danas."

"Zašto?"

"Zato što nisam želio da me pamti kao negativca. I ona zna, kao i svi ostali da ju volim."

"Nažalost te pamti kao negativca."

"Jesi me samo zato zvao?"

"Da."

"Okej." Draxler se okrenuo i bio spreman da ode, kada ga je zaustavio Manuelov glas.

"Potrebna je transfuzija krvi. Oboma."

"Molim?" Draxler se okrenuo prema Manuelu.

"Dobro si čuo. Koja si krvna grupa."

"Nula negativna."

"Super."

"Dat ću im krv, jer sam ja odgovoran za njihovo stanje."

"Molim?"

"Nakon razgovora s Bellom, otišao sam i usput vidio Jamesa kako stoji tu, ali nisam ništa rekao. Dalje ne znam šta su pričali. Onda sam vidio kako je James ljutito izašao, a za njim je potrčala Bella."

"Znači, ti si kriv što je moja sestra u bolovima i što se James vjerovatno bori za život?"

Draxler je šutio.

"Bude li im išta, ti ćeš također ležati ovdje."

"Ne brini. Učinit ću što treba."

Draxler je otišao na transfuziju krvi. Samo je želio da Bella, kao i James, bude dobro.

"Hvala na saradnji." Rekao je doktor.

"Nema na čemu." Osmijehnuo se Draxler i ustao, te izašao u čekaonicu.

"Pa?" Pitao je Manuel.

"Dao sam krv. Nadam se da će sada sve biti dobro."

-Drama na svakom koraku...🤐

-Ostavite VOTE i KOMENTAR!!!

-Također mi je drago na 11,2K pregleda i 1,62K glasova. Hvala i volim vas!! ❤️❤️