Pet dana kasnije:

Dobila sam nekoliko dana bolovanja u Chicagiškoj bolnici jer sam rekla da imam prehladu.

Ovo jutro sam spakirala u kofer samo nekoliko stvari, kupila sam jučer navečer jednu avionsku kartu za New York jer sam se ponovo dopisala sa Richijem koji je imao dežurstvo u Newyorškoj bolnici i rekao mi je da samo dođem i da ćemo samo prijateljski prošetati po Central Parku i ulicama New Yorka jer da i on želi uživati u New Yorku jer je on na Valentinovo zbilja predivan.

Nakon što je on otišao na hitnu operaciju, ja sam rezervirala hotel Plazu jer sam bar jednu noć htjela prespavati u tom divnom hotelu gdje odsjeda cijeli svijet.

Uzela sam malu jednokrevetnu sobu i to za jednu noć.

Molly nisam ništa rekla jer sam i sama smatrala da je to sada ludost koju ću učiniti, ali upustila sam se u tu ludost sama i sama ću ju dovesti do kraja.

I evo sada letim iznad New Yorka. Pozdravlja me Kip Slobode sa svojom vječnom vatrom u desnoj ruci.

Nažalost, nisam se mogla sjetiti kako je to bilo kada sam odlazila iz New Yorka i počinjala svoj gorki život u Chicagu jer sam najvjerojatnije tada spavala.

„Pozor, pozor putnicima. Za 5 minuta slijećemo na Newyorško tlo" – čula sam stjuardesu kako na razglasu to govori svima nama.

Ponovo sam stavila pojas za sigurnost koji sam bila otkopčala dok smo mirno letjeli nošeni bijelim i čistim oblacima.

Deset minuta kasnije:

Izašla sam iz aviona, pokupila sam svoj kofer na traci i uputila se prema taksi stajalištu ispred zračne luke.

Izašla sam iz zračne luke, vukući mali crveni kofer za sobom, te sam pokucala na prvi slobodni taksi.

„Oprostite gospodine, možete li me odvesti u hotel?" – upitala sam ga pristojno kada je spustio prozor.

„Naravno, gospođice. Dopustite mi da Vam pomognem sa koferom" – rekao je i izašao je iz taksija dok sam ja sjedala na stražnje sjedalo.

Taksista mi je spremio kofer u prtljažnik, te se vratio na vozačko mjesto.

„Gospođice, gdje idemo?" – upitao me dok je palio svoj taksimetar.

„Imam rezervaciju u hotelu Plaza" – rekla sam.

Upalio je motor i krenuli smo.

„Prvi put ste ovdje?" – upitao me je.

Taksista koji voli razgovarati sa klijentima – pomislila sam. A meni nije bilo do razgovora, a pogotovo kada ću tog čovjeka vidjeti jednom u životu i to je bio jedan od razloga što sam voljela svoj auto i svoju tišinu dok sam vozila na posao i natrag.

„Da." – odgovorila sam kratko jer sam htjela da me pusti da gledam prostranstva New Yorka kroz prozor u tišini.

„Naravno da niste odavde. Imate drugačiji naglasak. Odakle ste?" – upitao me je ponovo.

No moja melodija „Thriller" se oglasila iz torbe, ali nisam znala je li to spas ili prokletstvo. Brzo sam uzela mobitel iz torbe i vidjela da piše na zaslonu „Molly"..

„Prokletstvo" – nesvjesno sam rekla tu riječ naglas.

„Volite Michaela Jacksona?" – nastavio je taksista sa pitanjima.

Izabrala sam od dva zla, ono manje zlo. Bar sam se nadala da je manje zlo, iako sam znala da me pri povratku u Chicago očekuje Mollyno ispitivanje kao da sam osumnjičena za neko teško ubojstvo.

„Molim?" – javila sam se na mobitel sa prevrtanjem oka.

„Stephie, gdje si ti? Ja sam ti ispred vrata i zvonim, a ti se ne odazivaš?" – rekla je grdeći me.

„Ne bi li ti trebala biti na poslu?" – upitam sam je pokušavajući zvučati bolesno.

„Stephie, uzela sam slobodno da te mogu njegovati. Stojim tu kao budala ispred tvoga stana i držim juhu. Otvori mi." – Molly nije prestajala grditi me preko telefona.

„Molly, nisam doma. Ovaj... ne znam kako bi ti to rekla." – počela sam, ali nisam nalazila pravi izgovor, i dalje se trudeći zvučati bolesno.

„Stephie, probaj možda sa istinom" – ljutito je rekla.

„Ovaj... ja nisam u državi. Ne mogu sada razgovarati" – rekla sam, pomalo nesigurno.

„Stephie, zahtjevam istinu ovog trenutka" – vikala mi je na uho.

„Molly, molim te. Smiri se." – rekla sam joj tiho, iako mi je probila uho.

„Stephie, danas je Valentinovo. Ti i kada si teško bolesna dolaziš na posao. Zahtjevam da mi kažeš gdje si?" – napola se već derala na telefon.

„Molly, molim te. Razgovarat ćemo kada se vratim." – odgovorila sam joj.

Molly je nešto rekla nerazumljivo i poklopila je kao da se ljuti.

No mene sada za to nije bilo briga jer sam prvi put došla u New York i bila sam vođenja impulsom koji će me najvjerojatnije stajati more suza, ali sam morala i to proći jednom.

Dogovorila sam se sa Richardom da mu se javim kada sletim, pa sam sada otvorila aplikaciju Badoo.

„Sletjela sam na tlo New Yorka. Evo me u taksiju i idem u hotelu odmoriti se malo. Jesi li ti završio onu hitnu operaciju?" – napisala sam mu.

„Hvala ti što si mi javila. Trebao sam te dočekati sa svojim autom, a ne ovako da se vozikaš sa raznim taksistima. Je li let prošao u redu? Ja sam sada došao doma i sada ću malo odspavati. Operacija je bila uspješna i trajala je 9 sati." – napisao je odmah.

„Richarde, ja bi to odbila da me netko vozi, a da ga ja ne platim. Let je bio ugodan. Meni je baš drago što je operacija bila uspješna. A sada lezi i odmori se. Vidimo se u tri u Central Parku" – napisala sam.

„Stephanie, ne budi tako ponosna, ali ok. Ionako te domaćin vodi u obilazak grada u tri kada se i službeno upoznamo. Znak raspoznavanja: Ruža u mojoj ruci. A sada idem u carstvo snova" – napisao je i odjavio se.

„Dobro. Slatki snovi." – napisala sam, iako sam znala da neće vidjeti.

Još sam bacila pogled na sat na mobitelu na kojem je bilo 11 sati i spremila sam mobitel natrag u torbicu kraj sebe i napokon sam mogla gledati prekrasne građevine u tišini kroz prozor taksija.

Pola sata kasnije:

Taksi je stao ispred hotela Plaze.

„Gospođice, ispred hotela smo." – rekao je napokon taksist.

U vožnji sam odlučila da ću ipak sada sama ići prošetati u Central Park i razbistriti misli i uvjeriti se da nisam pogriješila što sam ovo učinila i da ovo nije ludost.

„Možete li me pričekati da se samo prijavim u hotelu, pa idemo na slijedeću lokaciju?" – pristojno sam ga pitala.

„Naravno, čekam Vas." – rekao je.

Uzela sam svoju torbicu, izašla sam iz taksija, uzela svoj kofer iz prtljažnika u ruku i potrčala u hotel. A kada sam ušla u hotel Plazu, zastao mi je dah. Gledala sam gore u veliki kristalni luster koji sam vidjela samo u filmovima.

Divila sam se raskošnosti hotela, a onda sam stala na recepciju.

„Dobar dan, gospođice" – srdačno me pozdravio recepcionar.

„Dobar dan, imam rezervaciju u Vašem prelijepom hotelu." – rekla sam.

Upalio je ekran na kompjuteru.

„Vaše ime i prezime, molim Vas?" – pitao me je dok je pripremao prste za tipkovnicu.

„Stephanie Sutton, gospodine" – rekla sam odlučno.

Napisao je moje ime na kompjuter i otišao po ključ u kristalnoj vitrini.

„Aha. Evo Vas. Soba 345 na četvrtom katu." – rekao je i predao mi ključ od sobe.

„Oprostite, može li mi netko odnijeti kofer u sobu jer mene čeka vani taksi?" – pitala sam dok sam ključ ubacivala u torbu.

„Naravno, gospođice." – rekao je i pozvao nosača kofera koji je odmah došao i preuzeo moj kofer.

A dok sam ja trčala natrag prema taksiju, zadnje što sam vidjela jest da recepcionar objašnjava nosaču kofera gdje da odnese moj kofer.

Kada sam izašla van, utrčala sam u taksi.

„Gospođice, vratili ste se, gdje da vas sada vozim?" – upitao me je taksist.

„U Central Park." – rekla sam.

Ponovo je taksi krenuo i ja sam se ponovo zagledala kroz prozor.

Pola sata kasnije:

Taksi je stao ispred ulaza Central Park.

„Evo nas, gospođice. Central Park" – rekao je.

Uzela sam torbicu i izvadila iz nje novčanik.

„Ovdje se rastajemo, koliko sam vam dužna?" – upitala sam.

„50 američkih dolara, molim" – odgovorio je.

Izvadila sam iz novčanika novčanicu od 50 američkih dolara i dala mu je.

„Hvala Vam na vožnji" – rekla sam mu dok sam stavljala novčanik natrag u torbicu, uzimala torbicu i izašla iz taksija.