Usputni?

. . .

Lukin prvi rođendan je kroz par dana, a već je nezaustavljiv. Još ne hoda samostalno, ali ako dođe u doticaj sa kaučom, zidom- bilo čim, ode on. Morala sam pojačati nadzor oko njega, a morala sam stići još na sto hiljada strana.

Željela sam proslaviti njegov rođendan kako dolikuje I nisam imala vremena za viđanje sa Ninom, a kamoli sa Dujom. Ali, naravno, nije pravio probleme. A i zašto bi? Skoro svaku noć smo tamo, a ono što me najviše plaši jeste da je previše blizak sa Lukom. Bojim se da ga ne shvati kao oca, šta bi bilo kada raskinemo?" Uzdahnem, pa se javim na telefon.

...

Stanem pred Dujetov stan, sa Lukom u rukama. Pozvoni no, niko ne otvara. Možda nije kući. Krenemo nazad, i trenutak kasnije čujem kako me neko zove." Ajde, ulazite. " Kaže smješkajući se polupsihopatski,a ja shvatim zašto. Debilni mozak mog dečka je otvorio vrata samo u ručniku, kosa mu je još bila mokra.

"Mogao si reći da imaš posla. Ne bi smo ti banuli tako..." on prevrne očima pa mi uzme dijete iz ruku. "Pa da ne vidim ovu radost? Kako da ne." Poljubi ga a Luka se nasmije, primi ga za obraze i promumlja jedno 'tata'.

Svijet stane, postojimo samo mi. Luki je zanimljiva situacija, mene hvata panika a Duje je... Sretan? Prvi se snađe, pa pogleda u Luku. "Šta si rekao, maleni? " On ga pogleda pa ponovi 'tata'.

Duje pogleda u mene, pa u njega. "Jeste, sine. Tata je tu." Poljubi ga u glavu i sklopi oči. Zar plače? Ja ne izdržim više pa izađem na balkon, na rubu suza. "Dođi, sine. Idemo pavati." Duje se unio u ulogu oca, kao da će tu biti zauvijek. A, dobro znam da će otići kad se zasiti.

...

"Hej." Pozdravi me dok se naslanja na ogradu do. "Hej. Di je Luka?" Upitam, a on se nasmije. "Maleni spava. Ja... Znam da nisi ono očekivala, i mene je iznenadio. No, drago mi je da me vidi tako. Jer... Već ga neko vrijeme doživljavam kao vlastito dijete. Ila, ja... Znam da ti to nije pravo." Kaže, a ja se složim. "Ne, nije. Ali, drago mi je da te on tako vidi, makar ne znala kakav će biti kada odeš."

On blene u mene.

"Ko? Ja?" Odmahne glavom pa stane ispred mene. Rukama me privuče u zagrljaj. "A di bi ja? Sad, kad sam našao moju mirnu luku?" Upita, a ja se rasplačem. Opet.

Ne znam šta mi je, zadnja tri mjeseca ili plačem ili povraćam. Nervozna sam i emotivna, samo jedem kao onda kad sam...

Spoznaja me drmne kao grom, dok mi se tijelo ježi na tu pomisao.

Ovako sam se osjećala onda, dok sam nosila Luku.

Isuse Bože, šta ako sam trudna?