Trideseti septembar 2020.

Pakujem stvari i polako krećem ka izlazu sa fakulteta. Vadim slušalice iz torbe tako da ne obraćam pažnju na ljude koje okrznem ramenom ili slučajno zakačim rukom, sve dok se nisam baš sudarila sa nekim.

Slušalice i telefon su mi ispali, te sam se sagla da ih dohvatim, kao i osoba ispred mene.

Samo u jednom trenutku me je obuzeo poznati miris. Udahnula sam ga misleći da mi se pričinjava. Da će nestati za par sekundi, ali on je još bio tu.

"Znači viđaćemo se", cinično se nasmejao.

"Kako to misliš?"

"Ja sam na arhitekturi u istoj zgradi", rekao je, dok sam ja podigla obrve i uputila mu onaj stvarno pogled. Nemo je klimnuo glavom, te i ja za njim.

Setila sam se njegovih reči od pre skoro tri meseca.

To je on.

Kada sam ustala, još uvek sam gledala u pod, te posle par sekundi skupila snage i pogledala ga.

Na licu mu se iscrtava brada stara par dana, ali je i dalje lep. Prelep zapravo. Kosa mu je duža, sjajnija. Ali oči... Oči su iste. Oduzimaju dah, kao i uvek. Prozirno zelena boja njegovih očiju me privlači sebi.

Bez puno razmišljanja sam obavila ruke oko njegovog vrata, a on svoje čvrsto oko mog struka. Uživala sam u svakoj sekundi ne obazirući se na ljude koji prolaze pored nas. Samo smo stojali tako. Zagrljeni. Glavu sam prislonila uz njegov vrat i osetila onaj predivan miris. Onaj parfem koji ja imam jeste isti kao njegov, ali ima nešto u njemu kada dopire tačno sa njegove kože.

Biti ovde, u njegovom zagrljaju, toliko je, zapravo, predivan osećaj. Nisam znala da srce može ovako brzo da lupa. Lupa i ne staje.

Nakon par sekundi, ili minuta, u njegovom zagrljaju odvojili smo se i, zajedno, krenuli ka izlazu.

Hodao je ispred mene tako da sam mogla videti kako mu se ramena naprežu.

Nastavili smo da šetamo sve dok on nije seo na jednu klupu i potapšao mesto pored sebe.

Sela sam i torbu prebacila u svoje krilo.

"Šta ima novo?", pitao je okrenuvši se prema meni.

"Pa ništa zapravo. Doselili smo se pre nedelju dana i...", prekinuo me je.

"Ko se doselio?", pitao je namrštenog lica.

"Pa Uroš i ja".

"A da, da. I? Kako vam se sviđa ovde do sada?", pitao je sa iskrenom znatiželjom u očima.

"Pa lepo je. Veći je grad, trebaće mi više vremena da se naviknem, ali uspeću nekako", nasmejala sam se, te i on za mnom.

Nikad se neću nagledati njegovog osmeha.

"Ako hoćeš mogu ti pokazati par dobrih kafića ili restorana", bez razmišljanja sam klimnula glavom. Nasmejao se i ustao sa klupe.

"Samo da svratim da ostavim stvari u stan i idemo", ustala sam za njim, te smo nakon kratke šetnje došli do zgrade u koju je ušao i vratio se posle svega pet minuta, dok sam ga ja u čuđenju gledala. Presvukao se, namestio kosu, pa čak i obrijao. Kako je to uspeo?

"Hajde", rekao je, nakon čega sam se sabrala i krenula za njim.

"Gde si bio?", pitala sam tiho očekujući njegov odgovor.

"Ovde", podigla sam obrve u čudu.

"Aleksa je rekao da si u Sidneju", prošaputala sam.

"Rekao sam mu da slaže", rekao je slegnuvši ramenima kao da je to najobičnija stvar. Laganje možda i jeste... Ali zašto? Upravo sam ga to i pitala.

"Morao sam da se sredim", rekao je pogledavši me direktno u oči. Da... Nije to više to. Nisam videla onu toplinu u kojoj sam se često gubila. Samo hladnoća koju nisam navikla videti u njegovim očima.

"Jesam ja nešto uradila?", prošao je rukom kroz kosu zabacivši je na drugu stranu.

"Nisi Tea. Možemo li da ne pričamo o tome?", blago sam klimnula glavom kada je izdahnuo.

Seli smo u isti onaj kafić u kom sam sedela sa Zvezdanom. Nakon par minuta nam je prišao konobar, te sam podigla pogled i videla istog kao i onaj dan.

"Opet se srećemo gospođice", rekao je nasmejano.

"Izgleda", rekla sam i uzvratila mu mali osmeh, nakon čega se Vuk zakašljao.

"Običnu crnu", rekao je odsečenim tonom što je moju kožu nateralo da se naježi od straha, a izgleda da ni konobar nije ostao ravnodušan.

"Ja ću hladni nes", rekla sam nakon čega je on otišao, a Vuk stopio svoj pogled za moj, dok sam ja pokušavala da ga izbegnem.

"Kad si ti bila ovde?", pitao je hladno.

"Sećaš se kad sam Dušana vozila na aerodrom? Dan nakon što sam slavila rođendan?", slike koje su se nizale kao uspomena na tu noć mi nisu dale da odgovorim na pitanje već zahtevale pažnju koju im ja sad ne mogu dati.

"Sećam se".

"Pa šetala sam ovuda i srela Zvezdanu, pa sam s njom pričala i sela u ovaj kafić", slegnula sam ramenima, dok je on sedeo laktovima naslonjen na sto i bledo me gledao. Jedini put kada sam ga videla ovakvog bio je i poslednji put kada sam ga videla. Pre mesec dana.

"Vuče nebitno je to. Želim da mi kažeš nešto", nemo je klimnuo glavom, nakon čega sam obrisala dlanove od svoje farmerke.

"Zašto si otišao? Jesam li ja nešto rekla taj dan?", brzo sam upitala, dok su njemu oči postale još hladnije skrivajući emocije iza tih santi leda.

"Nisi Teodora, ja sam kriv! Jesi li zadovoljna?!", povisio je ton što me je nateralo da poskočim u mestu.

"Moj tata nikad nije povisio ton na mene, pa nećeš ni ti! Da li ti je to jasno?!", rekla sam kroz zube kako ne bih pravila scenu na javnom mestu. Spominjanje tate u ovakvom razgovoru nije bilo nešto što sam htela da uradim, ali izgleda da je shvatio šta sam htela da kažem.

"Vidi... Ako želiš nešto da mi kažeš reci to na lep način. Nemaš potrebe da se dereš na mene. Nisi mi jasan. A ja sam-", presekla sam sebe u pola rečenice, ali bilo je kasno. Okrenuo je glavu ka meni čekajući da je završim, a kada sam krenula on je počeo da priča.

"Šta? Ti si očekivala nešto? Da osećam nešto prema tebi ili nešto slično? E pa žao mi je, ali nisi trebala da imaš tako visoka očekivanja. Verovatno sam se predstavljao kao neko ko nisam bio. Možda bolje da se upoznamo ponovo", bila sam sasvim zbunjena kada je ustao, pa i meni rekao da ustanem.

Nešto mi je puklo u levom predelu grudi nakon sto je rekao da ne oseća ništa prema meni.

Možda se i jesam džabe nadala nečemu. Možda sam živela u zabludi. Ne želim da se to završi na taj način. Ne želim da moj život liči na jednan od onih izlizanih ljubavnih romana kao one koje držim na policama mog stana.

Stala sam ispred njega, nadajući se da ću moći da zadržim suze koje su već krenule da se skupljaju u uglovima mojih očiju. Nadajući se da će srce ostati na mestu barem dok ne prođem prag svog novog doma.

Opet sam spojila naše poglede u jedan.

U jednom trenutku sam u njegovom mogla videti odlučnost, nakon treptaja se to pretvorilo u nežnost, a već posle sledećeg sklapanja njegovih kapaka nisam videla ništa.

Nakrivio je glavu u stranu i brzo je vratio u normalan položaj. Odmakao se za dva koraka od mene i pružio mi je ruku.

"Ja sam Vuk Ivković. Drago mi je. Sada se ti predstavi", rekao je još uvek hladnih očiju.

"Ja sam Teodora", uzvratila sam stisak ruke namrgođenog lica. Zašto ovo radi? Šta mu se desilo? Sigurno se nije sredio. Još više se uništio.

"Pa šta još mogu da ti kažem o sebi... Volim fakultet koji sam upisao. Imam najboljeg druga. Zove se Aleksa. U vezi sam. Sada, da li srećno ili nesrećno zaljubljen; nisam siguran", prestala sam da slušam.

Ruka mi je proklizila iz njegove i pala pored tela u istom trenutku kada i suza izdajica iz oka.

Crnilo mi se pojavilo pred očima koje sam oterala posle par treptaja, ali i suze koji su se taložile u očima.

"Molim?", prekinula sam ga u sred predstavljanja.

"Imam devojku, Teodora", rekao je kada se jedna emocija iskrala iz njegovih očiju. Nisam imala snage da ga dublje gledam u oči.

Zatvorila sam svoje i pokušala da razumem šta je rekao.

"Imaš... Im... Imaš devojku?", prevalila sma nekako preko usana dok su mi se telom preovladala tuga i bes.

"Da", rekao je odlučno, te se nasmejao uglom usana. Srce mi je iskrvarilo. Osećala sam toliku bol u levom predelu grudi da sam pomislila da neću izdržati više. Mrak mi je okruživao uglove očiju govoreći mi da se prepustim i da će sve da prođe. Da će problemi nestati.

Ali neće.

Biće opet tu kada se probudim. Ako se probudim. Prošla sam rukama preko kapaka oteravši tamu, a i suze sa njom. Uradila sam isto što i on. Povredila sam ga hladnoćom.

"Zašto si to uradio? Lepo smo te pitali imaš li, rekao si ne. Ne razumem je li to sad neka fora da dolazite i igrate se sa tuđim osećanjima? Nije mi jasno. Zašto si ušao u moj život ako si od samog početka nameravao ovo da uradiš? Rekla sam ti sve o sebi. Znaš šta sam sve preživela i da se bojim da mi se nešto slično opet desi. I evo tebe. Baš si to uradio", pričala sam tiho sakrivši sva osećanja iz svojih očiju duboko u ostatke svog srca.

Opet je slomljeno.

Ćutao je. Gledao me je očima u kojima sam do samo pre par minuta videla beg. Videla neko moje sklonište, koje je zapravo oduvek pripadalo...

"Zvezdana, je l' da?", i dalje je ćutao. Izdahnula sam šokirano ne verujući šta mi se dešava.

"Vau... Svaka čast", bratski sam ga potapšala po ramenu dok je on skamenjeno stojao ispred mene.

Odmakla sam se dva koraka i pogledala ga ravno u oči. I on je mene.

Bile su prazne. Kao i moje.

"Nikad više nemoj da mi obratiš. Da li smo se dogovorili?", uzela sam svoje stvari dok se on nije pomerio sa mesta.

"Neka ti je sa srećnom", prošla sam pored njega udarivši njegovim ramenom od svoje koje se naježilo nakon ovog, verovatno, poslednjeg dodira.

Kada sam malo odmakla stavila sam naočare za sunce i uputila se prema stanu.

***

Kako sam ušla u Urošev stan, skliznula sam niz vrata bacajući svoje stvari što dalje od mene. Skinula sam naočare, bacila ih na gomilu svojih stvari i obgrlila kolena.

Jecala sam, plakala. Vrištala. Htela sam da izbacim sve iz sebe što nije bilo moguće. Stezalo me je oko grudi. Jako me je stezalo.

Počela sam da se tresem. Nije mi bilo hladno. Ne znam zašto. Ruke su počele da mi podrhtavaju. Vilica takođe. Noge.

Misli su jurile i nisu mi davale mira. Bol u glavi, nogama, rukama. Stomaku. Grudima.

Nisam znala koji me deo tela više boli.

Želela sam samo da sve prestane. Bol. Misli da stanu. Vreme da stane. Ili me vrati nazad na bilo koji dan. Samo ne ovaj. Samo ne danas.

Glavu sam opet naslonila na vrata dižući pogled ka plafonu. Ka nebu koje nisam trenutno mogla da vidim.

Udarila sam glavom od vrata kako bih nadjačala bol u grudima, ali nisam uspela. Tama se opet skupila u uglovima očiju, ali sam joj, za razliku od prošlog puta, sada dopustila da me obuzme...

***

Otvaram oči, te je jedino što osetim bol koji me prožme kroz glavu kada me zaslepi svetlost. Nakon par sekundi skupim snage i opet ih otvorim, ali ne prepoznam prostoriju.

Čujem pištanje i blage glasove u pozadini.

U sledećem trenutku vidim ženu obučenu u beli mantil kako ulazi u sobu i smeši mi se, te zove nekoga iz, verovatno, hodnika da uđe.

U tom trenutku u sobu uleće Uroš i pada na kolena pored mog kreveta uzimajući mi ruku.

"Šta radiš to? Što sam ja ovde?", pitala sam, te videla kako su mu suze potekle iz očiju.

"Gospođice, pali ste u nesvest. Doživeli ste pad imuniteta, pored toga niste imali dovoljno sna i takođe ste bili izloženi velikom stresu što je dovelo do nesvestice. Ovo je jako opasno. Uplašili smo se pošto se niste budili više od pola sata", rekla je blagim tonom, kada je Uroš moju mlitavu ruku približio svojim usnama.

"Uroše, smete biti ovde najduže deset minuta. Ona mora da se odmori", rekla je doktorka, te izašla iz sobe.

"Ušao sam u stan videvši te kako ležiš pored vrata. Tea, mislim da je ovo bio prvi put da sam se stvarno uplašio. Usrao sam se. Šta ti se desilo, malena?", u početku ni sama nisam mogla da se setim, ali me je mozak ubrzo bombardovao slikama i sećanjima. Srce je utihnulo. Osetila sam samo kako se komadići zabijaju u grudni koš.

"Am... Videla sam ga", uplašila sam se sopstvenog glasa. Bio je promukao i jedva je napustio moje grlo.

"Koga, malena?", pitao je zbunjen, ali i dalje blagim glasom prelazeći mi rukom po kosi.

"V...", ugrizla sam se za donju usnu ne mogavši da izgovorim njegovo ime.

"Vuka?", pitao je šokiran, a sam spomen njegovog imena je nateralo ostatke mog srca da se prevrnu i zabiju dublje.

"Mhm", promrmljala sam i pogledala ga u oči.

"Šta se desilo?", pitao je blago, te seo na stolicu privukavši je skroz do kreveta.

"On... On ima... Amm... Ima devojku, Uroše", prebledeo je kada sam mu ovo rekla, pa ustao sa stolice i brzo me obgrlio dok sam se slamala ponovo, i ponovo.

devoted to