TEODORA ADAMOVIĆ

Prvi oktobar 2020.

Mama i Dušan se pozdravljaju sa mnom pitajući me da li mi je još nešto potrebno na šta odmahujem glavom, te izađu napolje, a odmah posle njih uđe Nika.

"Tea!", pritrčala mi je i zagrlila me, dok sam ja sedela u bolničkom krevetu. Ne žele da me puste kući do prekosutra...

"Jako sam se uplašila kada mi je Uroš rekao da si u bolnici. Došla bih i juče, ali je rekao da je kasno i da ti treba odmora pa sam došla već u osam", nasmejala me je njena briga.

Posle par trenutaka je ušao i Uroš kome su šake bile uvijene u zavoj.

"Šta ti se desilo?!", viknula sam, te je pritrčao do mog kreveta i rekao mi da se stišam.

"Ne viči! Ovo je bolnica, glupačo", rekao je kroz smeh, dok ja nisam mogla da skinem pogled sa njegovih ruku.

"Kako si?", pitao je stavivši ruke u džepove.

Je l' on misli da sam ja retardirana?

"Je l' ti misliš da sam ja retardirana? Šta ti je bilo s rukom?", pitala sam, zbog čega je on skrenuo pogled na Niku, koja nije imala nameru da ga pravda.

"Ništa strašno Tea. Išao sam u teretanu juče, udarao džak i malo preterao", slegnuo je ramenima.

"Misliš da ću da padnem na to?", izdahnuo je, te sam mu izvadila ruke iz džepova i skinula zavoj.

"Malo si preterao?! Uroše, samo što ti se kosti ne vide! Šta si uradio?", znala sam ja šta je uradio, ali nisam mogla da izgovorim to na glas.

"Pretukao sam ga, srećna? Sad ne smaraš više, lezi i spavaj", zatvorila sam oči kako bih se smirila.

Koliko god je on mene povredio i koliko god ja njega trebala da mrzim sad i budem srećna što je Uroš ovo uradio... Nisam.

"Pričaćemo kasnije", rekao je i poljubio me u teme, a Nika u obraz, nakon čega su ugasili svetlo i izašli iz sobe.

Nakon nekog vremena sam čula Dušana i Uroša kako tiho pričaju i ulaze u sobu.

"Sad ćemo mi Nika", dobacio je Niki koja je, verovatno, sedela u hodniku.

"Jesi siguran da spava?", pitao je Dušan.

"Zaspala je još pre pola sata",odgovorio mu je.

"Dobro onda. Sad mi reci, šta si uradio?", pitao ga je Dušan još tiše.

"Ušao sam mu u stan i video lika kako plače. Oborio sam ga odmah na pod i krenuo da ga tučem. Ne znaš ti šta je to bilo. Nije mi uopšte prijatno da pričam o tome kako sam ga tukao, ali nisi svestan šta se u meni probudilo kada sam je video kako leži na podu. Video si mi ruke, brate nisam se uzdržavao", pričao je Uroš dok su se meni oči punile suzama i polako silazile preko nosa i padale na posteljinu.

"Kako je on reagovao?"

"To me je uplašilo malo. Nije reagovao. Pustio me je da ga tučem", ujela sam se za unutrašnjost obraza kako bih prigušila jecaje. Dušan je, izgleda, zanemeo zbog ovoga što mu je Uroš rekao.

"Jebote", rekao je Dušan malo kasnije, posle čega se čulo samo otvaranje vrata...

***

Treći oktobar 2020.

Uzela sam papire od doktorice, zahvalila joj se na svemu, te izašla iz bolnice ispred koje me je čekao Uroš. Poljubio me je u čelo i seo u kola.

Kad sam krenula da prebacim torbu na zadnje sedište, zamalo da nisam udarila Nikol torbom u glavu.

"Nika! Mislila sam da si se vratila kući!", rekla sam srećna što je tu, pa je poljubila u obraz.

"Imamo iznenađenje", rekao je Uroš, te izašao sa parkinga bolnice...

Već za petnaestak minuta se parkirao ispred Ušća, zbog čega sam izašla iz auta.

"Šta ćemo da radimo ovde?", oboje su me začuđeno pogledali.

"Mislim da ćemo smisliti", nasmejala sam se, nakon čega je Uroš uhvatio Niku za ruku, a drugu je stavio meni na leđa i progurao me ka ulazu.

Uspeli su da mi skrenu misli. Pričali smo, smejali se. Kada se njih dvoje zapričaju mi opet uđe u misli i ne da mira to što znam da ga je Uroš unakazio, a nisam ga pitala kako je.

On mene jeste slomio, ali i sve što je rekao nije promenilo moja osećanja prema njemu.

Počinje polako, ali sigurno da me ubija i najviše čega se plašim jeste to što mislim da moja osećanja prema njemu nisu prolazna.

"Jesi dobro?", pitao je Uroš, te me, nakon što sam klimnula glavom, privukao u zagrljaj, a zatim i Nika s leđa. Odmakla sam se i oboje poljubila u obraz, te smo ušli u Lilly.

"Tea?", dozvao me je Uroš dok sam gledala preparate za lice. Prišla sam mu, te videla da gleda u pegle za kosu.

"Molim?"

"Oćeš da ti ispunim jednu želju?", pitao je, te vratio pogled na pegle za kosu.

Ne. Ne. Neće valjda...

"Daćeš mi da ti ispeglam kosu?", upitala sam šokirana, nakon čega je on klimnuo glavom zbog čega sam stavila ruku preko usta i brzo otrčala prema Niki koja se obradovala isto koliko i ja.

Odmah smo krenuli u stan, te smo ja i Nika  izvadile peglu za kosu, uključile je i sele pored Uroša. Pogledale smo se i klimnule glavama spremne da ga zamolio za još jednu uslugu.

"Uroše?", dozvala ga je Nika, zbog čega se momentalno okrenuo prema njoj i uputio joj blagi pogled.

"Molim?", zapitao je.

"Možeš li još jednu želju da nam ispuniš?", upitala ga je približivši mu se zbog čega sam videla kako mu se adamova jabučica podiže i spušta.

"Sve za tebe, ljubavi", rekao je nežno, te uzeo njenu ruku u svoju.

"Da li možemo i da te našminkamo?", brzo se pribrao i odmakao od nje, a zatim pogledao mene koja sam svo vreme, sa osmehom, gledala ovu malu predstavu.

"Niste srećne što sam vam dao da mi opeglate kosu, već hoćete i da me šminkate?", pitao je uvređeno, zbog čega mu se Nika opet približila.

"A molim te. Molim te", rekla je, te ga poljubila. Čulo se režanje duboko iz njegovog grla, nakon čega je popustio.

"Dobro. Dobro hajde", ustao je i otišao u moju sobu, te seo za stočić ispred ogledala.

Nika i ja smo razmenile pobedničke poglede, te se bacile na posao...

***

Jedanaesti novembar 2020.

Izlazim iz sobe, te vidim Uroša kako pretura po raznim knjigama i papirama bacajući stvari po stanu.

"Je l' se drogiraš ti? Šta radiš to?", pitala sam ga prolazeći do kuhinje da napravim kafu.

"Ne mogu da nađem beleške. Imam ispit za sat vremena", nastavio je da traži dok sam ja sipala mleko u šolju, te sadržaj kesice sipala u istu i promešala.

"Jesi pogledao u fascikli?", pitala sam ga sevši za kuhinjski sto. Bledo me je pogledao i otišao u svoju sobu iz koje je, nakon par sekundi, izašao nasmejan. Prevrnula sam očima i popila gutljaj hladnog nesa.

Seo je pored mene i iščitao beleške par puta, pa ustao i krenuo da se oblači.

"Ne razumem zašto se nisi malo bolje spremio i otišao za par dana", rekla sam kada je izašao iz sobe.

"Volim da rizikujem", samo sam odmahnula glavom.

"I šesticu da dobijem... Biću zadovoljan".

"Zato ti tata neće biti", prevrnuo je očima, obukao jaknu i krenuo napolje kada se vratio.

"Šta si zaboravio?", pitala sam.

"Telefon, a i da ti kažem nešto", klimnula sam glavom kao znak da kaže, te mi je prišao i rekao:

"Gledaj kako sjebaću vam sistem", šapnuo je zapevavši stih pesme, na šta sam počela da se gušim od smeha, a on se slatko nasmejao zato što je uspeo da mi izbaci osmeh na lice i izašao iz stana.

***

Oko pola tri se vraćam sa svojih predavanja, te vidim Uroša kako sedi u fotelji i gleda neki papir u čudu.

"Šta je bilo?", pitala sam nakon čega je podigao pogled.

"Ne znam kako da ti opišem svoja osećanja trenutno. Čekaj da se setim nekog stiha pesme", rekao je, te se zadubio u razmišljanje.

"Možda... Ovo nisu očekivali, nisam ni ja", rekao je pa mi pružio papir na kom je pisalo da je dobio devetku. Osmeh mi se raširio licem, nakon čega sam mu skočila u zagrljaj.

"Bravo Uroše! Joj, pa ti si na mene pametan", rekla sam i poljubila ga u teme.

"Na tebe sam pametan? Da shvatim to kao kompliment?", rekao je kroz smeh, zbog čega sam se i ja nasmejala, pa ga još jače stegla oko vrata.

devoted to