UROŠ NOVIČIĆ

Dvanaesti januar 2021.

Završavam sa sređivanjem svoje sobe očekujući Niku da uđe svakog trenutka. Nisam je video više od nedelju dana, tako da do kraja dana ne nameravam da je pustim iz ove sobe.

Samo odjednom začujem vibriranje telefona, te ga uzimam u ruke i vidim da me zove Dušan.

"Dušane, Nika će doći svakog trena, zamolio bih te da požuriš", rekao sam brzo, dok je on sa druge strane samo ćutao.

"Dušane?"

"Jebem mu Uroše, otišla je", govorio je kroz plač što me je nateralo da se ukočim u mestu.

"Ko je otišao? Gde?", pitao sam nesiguran želim li da čujem odgovor.

"Tea. Otišla je", zaledio sam se ne moćan da bilo šta više kažem. Srce mi je tupo zakucalo, a oči zapekle.

Jedino što sam nakon toga čuo bilo je ujednačeno oglašavanje telefona kao znak da se veza prekinula.

Došao sam sebi, te brzo ustao sa kreveta i izašao iz kuće.

U dvorištu sam ugledao nasmejanu Niku kojoj osmeh pada čim mene ugleda. Pokazao sam joj glavom da krene za mnom, te je tako i uradila.

Prešli smo put i brzo ušli u kuću dozivajući Dušana koji je, kao ranjen, silazio niz stepenice držeći neki papir u ruci.

Potrčali smo do njega, te mu pomogla da siđe  misleći da će u suprotnom pasti preko stepenica. Čim je seo sam mu uzeo papir iz ruke koji je bio izmrljan i izbledeo od suza.

Ne znam ko će prvi naći ovaj papir, niti kome pišem, tako da ću reći sve kompletno. Nije prvi put da idem negde bez pozdrava, samo mislim da će ovaj put biti na duže vreme. Nisam mogla više da budem ovde. Pobegla sam iz ovog grada u Beograd, koji mi ništa bolje nije doneo. Vratila sam se ovde na par dana i baš tada zatekla Zvezdanu kako šeta sa jebenim trudničkim stomakom.

Prestao sam da čitam duboko udahnuvši. Opet jebeni Vuk. Zar je jebeno nikad neće ostaviti na miru? Progutao sam ogromnu knedlu te nastavio da čitam.

Nemojte da me tražite, molim vas. Javiću vam se kad za to budem spremna. Imaću krov nad glavom. Imaću da jedem i neću narušavati svoje zdravlje. Dušane, znam da si to želeo da čuješ. Uki, nemoj da se nerviraš i nemoj da ideš nikog da tučeš, molim te. Nika, ti ih čuvaj. Ne kontam zašto ovo zvuči kao neko opraštanje ili nešto, ali nije. Dajte mi par dana, šta ja znam. Čuvajte mi se.

Nika je čitala preko mog ramena, tako da sam osetio kako mi je njena suza pala na rame. Brzo sam se okrenuo ka njoj i video kako plače. Pribio sam je uz sebe stavivši joj šaku na teme.

"Nemoj da plačeš. Čula si je. Čućemo se sa njom brzo. Nemoj, ljubavi", rekao sam kada sam je čuo kako je još jače zajecala.

Ne smem pred njom da se slomim, ne bi ništa dobro donelo. I samom mi je trebao njen zagrljaj tako da sam dao sebi par sekundi kako bih se smirio.

Odvojio sam se od nje kada je malo došla sebi.

"Vidi, idem nešto da pogledam. Odmah ću se vratiti. Pazi na Dušana", klimnula je glavom i sela pored njega kada sam izašao iz njihove kuće i zaputio se ka svojoj.

Otrčao sam do sobe i zatvorio vrata za sobom skliznuvši niz ista. Prolazio sam rukama kroz kosu i plakao kao neka devojčica.

Opet je otišla. Zar nije mogla da sačeka, pa da zajedno rešimo problem?

Opet jebeni Vuk. Jebaću mu mater.

Šta joj je uradio? Zašto je jebeno još tu? Još nam se mota u životima. Rekao sam mu da se gubi iz njih!

Uzeo sam telefon iz džepa u nameri da ga nazovem, kada sam video da se ispraznila baterija.

Bacio sam ga od zid, zbog čega se slomio na komadiće.

Kako bi me ubila da je ovo videla.

To mi je izmamilo maleni osmeh kroz suze.

Sklopio sam oči i naslonio glavu na kolena.

Zašto voli jebeno da beži?

Gde je uopšte i otišla? Imaće krov nad glavom. Može svuda imati krov nad glavom.

Skočio sam sa mesta kada mi je nešto prošlo kroz glavu. Izašao sam iz kuće i brže nego što sam ušao i uleteo u njihovu momentalno se penjući uz stepenice ka njenoj sobi, zbog čega sam čuo dozivanje, pa i trčanje za mnom.

Bili su tačno iza mene kada sam ušao u njenu sobu i otvorio fioku noćnog stočića.

"Šta gledaš?", pitala je Nika piskavog glasa. Nastavio sam da preturam po fioci ne našavši ono što sam tražio.

"Otišla je kod tate", rekao sam zadihano, pa se okrenuo ka njima.

***

Devetnaesti januar 2021.

Okrećem se u krevetu ne svestan zašto sam se probudio. Tek par sekundi kasnije postajem svestan vibracije telefona na stolu.

Izdahnem, te ustanem i uzmem ga sa stola ugledavši nepoznat broj.

"Halo", javio sam se mrzovoljno, pa seo na stolicu.

"Jesam te probudila? Izvini", kao oparen sam skočio sa stolice čuvši njen glas.

"Pa gde si ti budalo mala?! Da li si normalna?!", drao sam se ne mareći za to da je dva sata ujutru. Suze su mi se polako napunile u očima srećan što joj opet čujem glas.

"Izvini Uroše. Trebalo mi je vremena. I dalje ne mogu iz glave da izbacim sliku njenog stomaka", zaplakala je, zbog čega sam se bespomoćno ugrizao za unutrašnjost obraza ne moćan da je zagrlim i utešim.

"Hoćeš da dođem Tea? Kod tate si je l' da?", kao da je vidim kako briše suze i uozbiljuje se.

"Ne Uroše. Imaš predavanja sutra. Koliko je sati uopšte tamo? Nisam gledala na sat".

"Jebeš predavanja Tea. Znaš da me baš briga. Reci mi istinu. Želiš li da dođem?", opet je zaplakala.

"Želim Uroše", rekla je, pa sam iste sekunde iz ormara izvadio kofer.

"Je l' ti treba nešto odavde? Doći ću prvim avionom", rekao sam trpajući stvari u kofer.

"Samo sok. Ja sam se još i ponadala da će ga biti ovde", od srca sam se nasmejao na ovo.

"Važi. Krećem", zatvorio sam kofer, pozdravio se i prekinuo vezu.

Poslao sam Dušanu i Niki poruku, a njen broj memorisao u telefon, te izašao iz stana.

devoted to