TEODORA ADAMOVIĆ

Osamnaesti avgust 2020.

San mi opet ne dolazi na oči. Okrenula sam se na bok kako bih gledala u prozor i usput bacila pogled na digitalni sat koji pokazuje da je 04:36 ujutru.

Nisam se videla sa njim od onog dana kada mi je doneo krofne. Da se nije možda nešto desilo? Jesam li ja nešto uradila? Rekla?

Aleksa mi govori kako je otišao u Sidnej da poseti sestru od tetke, ali meni se ne čini tako. Pozvao bi valjda. Ili poslao poruku.

Ili sam ja jednostavno umislila sve to. Da on oseća nešto prema meni. Kad ovako kažem previše glupo zvuči. Zašto bi se on zaljubio u mene? Iskreno. Zvuči smešno.

Shvativši ni da večeras neću oka sklopiti uvila sam se u frotir i uputila ka terasi. Otvorila sam vrata i sela na stolicu obgrlivši kolena.

Iz džepa pidžame sam izvukla telefon, te pustila muziku.

Jedina stvar koja uvek može da me smiri. Oduvek sam bila zaljubljenik u nju. Pomogla mi je da prođem kroz mnoge stvari.

Dedina smrt.

Tatin odlazak.

Dva najbolnija događaja u mom životu. Obojica su mi bili oslonci u životu. Dedin odlazak je podstakao zemljotres u mom životu, a tatin mi je došao kao cunami.

Duboko sam uzdahnula gledajući u nebo i pustivši muziku da mi ispere mozak od ne željenih misli...

And I can be needy
Way too damn needy
I can be needy
Tell me how good it feels to be needed
I can be needy
So hard to please me
I know it feels so good to be needed

Sorry if I'm up and down a lot (yeah)
Sorry that I think I'm not enough
And sorry if I say sorry way too much
You can go ahead and call me selfish (selfish)
But after all this damage I can't help it (help it)
But what you can trust, is I need your touch

I'ma scream and shout for what I love
Passionate but I don't give no fucks
I admit that I'm a lil' messed up
But I can hide it when I'm all dressed up
I'm obsessive and I love too hard
Good at overthinking with my heart
How you even think it got this far?
This far

***

Osećam nežni dodir koji mi polako prelazi od lakta, pa sve to dlana leve ruke. Namrštim se i dalje sklopljenih očiju pokušavajući da oteram osobu pored sebe.

"Tea", rekao je nežnim glasom još više me vraćajući u realnost.

"Mhm", promumlala sam toliko tiho da nisam sigurna da me je čuo.

"Zaspala si na terasi. Boleće te vrat. Dođi barem da te prenesem u krevet", sa zadnjim trunkama snage sam podigla ruke kao znak da me podigne što je on, kao po komandi, uradio. Moja glava je odmarala na njegovim grudima dok me je prenosio.

Polako me je spustio na krevet, a ja sam njemu rukom pokazala da legne pored mene, pa se nasmejao i legao. Poljubio mi je teme i obgrlio me oko struka dok sam ja, polako, opet padala u san.

***

Pokušavam da se okrenem, ali mi Dušanova figura brani. Čvrsto me je zagrlio oko struka i svoje noge stavio preko mojih. Spava.

Preko njegovog ramena gledam na sat i vidim da je skoro pet popodne.

Polako se izvlačim iz njegovog čvrstog stiska, te napuštam sobu.

Nakon što se istuširam i obučem, silazim niz stepenice i vidim mamu kako nosi crnu kovertu.

"Ćao mama", javila sam joj se, te se ona ukočila i brzo skrenula pogled prema meni kao da me nije očekivala. Već sledećeg trenutka joj je pogled smekšao, pa mi je uzvratila pozdrav.

"Stiglo je ovo za tebe", slegla je ramenima kada sam je pitala šta je to, tako da sam samo sela na pult i pažljivo otvorila kovertu dok je mama posmatrala šta radim.

Prvo što sam videla bio je nekakav beli papir, tako da sam ga uzela u ruke i počela da čitam.

"Draga Moja Tea

Želeo sam da budem siguran da ćeš, u nekom trenutku doći da me posetiš, tako da sam ti kupio kartu za let. Karta važi šest meseci. Voleo bih da je iskoristiš i pružiš mi još jednu šansu.

S' ljubavlju
Tvoj tata"

Nemo sam gledala u poruku, pa zatim i u kartu koja je ostala u koverti. Izvadila sam je i u čudu je prevrtala između prstiju. Mama mi je uzela pismo iz ruke te ga pročitala, dok joj se reakcija nije puno razlikovala od moje.

Ne znam zašto se čudim. Jednostavno je... Čudno. Svakako sam nameravala da ga posetim. Možda ne odmah, ali za par meseci, da. Na zimu možda. Ovo je bilo potpuno bezpotrebno.

Odmahujući glavom vratila sam kartu i pismo u kovertu, te ga spustila na šank i ustala da napravim sebi kafu.

"Planiraš da ideš?"

"Da. Svakako sam mislila da odem. Sada ne mogu zato što tek krećem na fakultet, ali možda na zimu... Da", rekla sam, te klimnula glavom kako bih, izgleda i sebe, uverila u svoje reči.

"Lepo od tebe", rekla je te se iskreno nasmejala ne pokazujući zube.

U tom trenutku se čulo otvaranje i zatvaranje ulaznih vrata, te nekoga ko, izgleda, pokušava nečujan da uđe u kuću. Inače bih uzela nož ili nešto slično, ali pošto znam ko je, samo sam sela na barsku stolicu i popila gutljaj kafe. Kada je video mene i mamu za pultom, nasmejao se, te potrčao ka meni i zagrlio me.

"Mislio sam da još spavaš zbog spuštenih roletni gore, ali vidim da si se već lepo naspavala. Napokon", promrmljao je zadnju reč, te se odvojio od mene i javio mojoj mami.

"Jesam. Zaspala sam na terasi, pa me je Dušan prenosio. Spava gore", Uroš je seo pored mene, te popio gutljaj moje kafe i napravio gadljivu facu.

"Nikada mi neće biti jasno kako piješ ovako ružnu kafu", prevrnula sam očima i popila još jedan gutljaj kako bih se uverila da je stvarno onog ukusa kakvog ja znam i volim da je.

Mama nas je ostavila u kuhinji kada je Uroš primetio kovertu i kartu na stolu.

"Šta je ovo?"

"Tata mi je poslao", odgovorila sam, nakon čega je on pročitao poruku i u čuđenju raširio oči.

"Ići ćeš?", pitao je, pa ustao i iz frižidera izvadio flašicu vode.

"Da. Mada ne sada. Verovatno na zimu", klimnuo je, te se vratio na mesto i započeo neobavezan razgovor pokušavajući da mi skrene misli sa jedine stvari koja me trenutno zanima.

Gde je?

***

Osamnaesti septembar 2020.

Pozdravljam se sa Urošem dok nogom otvaram ulazna vrata. Izuvam patike i trčim uz stepenice kako bih što pre spustila kese iz ruku. Kada uđem u sobu bacim ih na krevet, pa odem da operem ruke i vratim se da stvari rasporedim u kutije.

Već sutra se selim sa Urošem u Beograd. Godina nam počinje dvadeset trećeg septembra i želimo da odemo malo ranije kako bismo sredili stvari i sve ostalo.

Spakovala sam jedan kofer i par kutija u koje spadaju i dve sa sveskama i knjigama koje sam kupila sa Urošem ovog popodneva.

Nakon par sati proveravam telefon ne bih li videla propušten poziv ili poruku, ali ništa.
Kao i u proteklih mesec dana.

Nedostupan je. Ne otvara poruke. Iz dana u dan sam polako gubila nadu. Ali i dalje je tu ta trunka koja ne želi da me napusti. Koja želi da veruje da je tu. Da je dobro. Da će se javiti. Koja me tera da svaki dan proverim telefon u nadi za tim. Ali opet, ništa.

Tužno odmahujem glavom i zovem Uroša da mu kažem da može da dođe.

Popakujemo nekako moje stvari u mamin, a njegove u Urošev džip.

Nisam se iznenadila kada sam videla da ima duplo više stvari od mene. On je u stanju da promeni majicu četiri puta u roku od dva sata. Kao Nika od prilike.

Kada smo završili popeli smo se u njegovu sobu i pričali desetak minuta, pa nam se pridružila i Nika.

"Pa šta ima?", pitala je nakon što se udobno smestila u Urošev zagrljaj. Na njegovom licu sam mogla videti sve. Ljubav, sreću. Kao da je na sedmom nebu. Drago mi je što su napokon prihvatili jedno drugo. Što su našli osobu koju zaslužuju pored sebe.

"Ništa. Spakovali smo se. Krenućemo oko podneva", slegnula sam ramenima i naslonila glavu na naslon stolice.

Pogledali su se i krenuli da šapuću i pokazuju glavom ka meni. O Bože...

"Šta je?", pitala sam, te su se okrenuli ka meni.

"Je l' ti se javio?", pitala me je Nika nakon nekoliko sekundi tišine, te kao da sam mogla osetiti hladnu oštricu noža koja mi klizi duž srca. Usredsredila sam se na disanje. Na način na koji mi se grudi podižu i spuštaju svaki put kada vazduh uđe u moja pluća i izađe iz njih.

"Ne", izgovorila sam tiho pokušavajući da ne zaplačem. Već u sledećem trenutku sam osetila dva para ruku kako se obavijaju oko mene i pružaju mi utehu. Suze su klizile niz obraze iako im nisam dopustila da napuste moje oči. Samo su se slivale niz lice i za sobom ostavljale mokri trag. Jedino što sam mogla čuti bile su blage reči utehe koje su dolazile od Nikol i Uroša. Šaputali su mi ih i polako me klatili napred nazad.

Nakon par minuta sam se smirila i nasmejala im se koliko sam mogla.

Bože, hvala ti što ih imam.

devoted to