VUK IVKOVIĆ

Četrnaesti januar 2021.

Posle pete čaše sam prestao da brojim koliko sam ih popio. Konobarica mi je samo dosipala na čemu sam joj bio veoma zahvalan.

Nakon što sam ispio još jednu čašicu, dosadilo joj je da mi ih sipa, pa mi je samo pružila flašu.

Momenat kasnije su mi prišle dve plavuše. Obmotale su me oko ruku, te sam pogledao jednu, pa drugu.

"Više u životu neću da pipnem plavušu. Ako se ofarbate u braon možete da dođete", uvređeno su se odmakle od mene, te otišle upućujući mi psovke u prolazu.

Trljao sam oči koje ne orestsju da me peku poslednjih par meseci. Kako od alkohola, tako i od suza. Vrteo sam času između prstiju dopistivši sebi da utonem u misli.

Prisećao sam se svih mesta na kojima sam je video. Prvi susret, pa drugi. Nikad nusam smatrao pravednim to što ona ima moj duks, a ja ništa njeno.

Ne znam da li ima još duks, ali bilo bi lepo da ga je sačuvala. Lepo bih se osećao. Nije kao da sam zaslužio taj osećaj, ali svakako. Zagrejala me je pomisao nje u mom duksu. Njeno nasmejano lice i talasasta kosa.

Zašto sam sebi upropastio život?

"Je li ja odgovaram?", okrenuo sam glavu ka izvoru glasa koji me je vratio iz sanjarenja, te ugledao brinetu braon očiju.

"Takvu tražim, da. Ali nije to to. Možda poslužiš na par minuta", rekao sam, zbog čega je sela pored mene i uzela mi času iz ruke.

"Ja sam Nikolina", rekla je, pa popila moje piće.

"Lepo", istrgao sam joj čašu iz ruke, te dosuo sebi i popio.

"Ako hoćeš da piješ uzmi sebi čašu", rekao sam, ali nije izgledala uvređeno, već se samo nasmejala i uzela sebi čašu.

"Baš si drzak. Hoćeš da se izjedaš?", pitala je podigavši obrve.

"Jesi ti poremećena?", pitao sam zbog čega se grlato nasmejala.

"Par puta sam bila na putu da postanem. Pričaj 'ajde", okrenuo sam se prema njoj.

"Ne izjedam se ljudima koje poznajem, a ne strancima".

"Lakše je reći probleme ne poznatima. Mi stranci imamo drugačiji pogled situacije", izdahnuo sam shvativši da neće odustati.

"Zaljubio sam se u drugu ne znajući da mi je tadašnja devojka, koju ne volim, trudna", rekao sam i popio još jednu čašu pića zajedno sa gorčiom koja mi se skupljala u grlu.

"Može li malo detaljnije?", pitala me je, zbog čega sam prevrnuo očima, ali ispričao sve.

***

"A u liče kako si se zajebao", rekla je nakon što je sve čula.

"Ma nemoj", promumlao sam, pa se okrenuo čim sam čuo kako poznata pesma trešti iz zvučnika. Stavio sam ruku desnu ruku na mesto gde bi mi trebalo biti srce, a levu, zajedno sa čašom u njoj, podigao u vis i počeo da pevam himnu svog života.

Duša luta po kiši
Samo ćuti ne diši

Noću sanjam oči
Boje kristala

Reci mi da sam grešan
Da više nisam svestan
I dal me voliš ne znam
Reci kroz suze

Noćima tebe čekam
Suze teku ko reka
U tami sam tražim
Bogu da me uzme

U noćima sam samo želim da
Da ona sve to zna boli il kazni me
Sad sve ovo je san želim da je kraj
Nisam bio taj reci mi laži sve

U noćima sam
Za sebe ne znam
Kažu mi da je kraj
Ja nisam svestan
Ja ne želim u raj
Ja za tebe sam vezan
Od kad te nema ja
Noćima nisam trezan

A ti si bila ko ni jedna
Pa noćima me boli
Ja samo tebe gledam
U tim očima gorim
Ja nisam više vredan
Al i dalje me voliš
A da se vrati i dalje
Boga molim

Opet sam se okrenuo ka devojci, dok me je ona gledala kao idiota.

"Ti si baš depresivan lik", rekla je kroz osmeh.

"U poslednje vreme, da".

"Nije mi jasno. Trpeo si tu kurvu godinama... Zašto?", pitala je začuđena.

"Sa kojim pravom ti nekoga nazivaš kurvom?"

"Ja tebi nisam prišla da bi te uvukla u krevet i uzela ti pare. Videla sam da nisi sav svoj. Imam dečka. Pa, imam li... Pitanje je to", teško se nasmejala, pa ponovila svoje pitanje od ranije.

"Ne znam zašto. Mislio sam da je to ljubav, šta ja znam", udarila se po glavi i pozvala konobaricu.

"Ovom dečku nije dobro. Daj mu još jednu flašu".

***

Probudilo me je lupanje na vratima. Odzvanjalo mi je u ušima. Uhvatio sam se za glavu, srećan što se ovog puta budim sam.

Ustajem iz kreveta i otvaram vrata, iza kojih se pojavi Aleksa.

"Šta hoćeš ovako rano?", trljao sam oči pokušavajući da smanjim glavobolju.

"Četiri sata popodne je, jebote. U kom ti svetu živiš?", pitao je, te seo na garnituru. Izbegao sam odgovor na pitanje zato što mislim da ne bi uticao dobro na mene u ovom trenutku.

"Svakako. Šta hoćeš?", pitao sam otišavši u kupatilo po lek za glavu. Setio sam se kako mi je ona dala isti kada sam se probudio ujutru pored nje.

Jebote, to mi je bilo najlepše jutro u životu.

"Otišla je", rekao je popivši neki sok sa stola.

"Ko? Zvezdana? Gde?", pitao sam mirno usput popivši lek.

"Kakva bre Zvezdana? Ne nadaj se neće ti ta nigde. Teodora je otišla", progutao sam knedlu pokušavši da ostanem smiren.

Nisam joj čuo ime već par meseci.
Zaboravio sam koliko predivno zvuči.

"Čekaj... Gde je otišla?", pitao sam sada već zbunjen i nervozan. Cupkao sam nogom u pokušaju da smanjim nervozu.

"Niko ne zna", trepnuo sam par puta, pa seo, kako se ne bih svalio na zemlju.

"Kako bre niko ne zna?! Gde je otišla?!"

"Ne znam jebote! Uroš me je zvao i rekao da je nema, pa ti preneo da se jebeš, ali da ne zaboraviš zaštitu", jebem ti...

"Videla je Zvezdanu. Sve sa sedmomesečnim stomakom", stavio sam ruke preko lica, pa istima prešao kroz kosu.

Besno sam ustao sa stolice, te otišao po telefon iz sobe i pokušao da je nazovem ne znajući šta da kažem ili uradim ako se javi.

Nije dostupna.

Naravno da nije.

Telefon sam bacio od zid, pa srušio sve što sam video ispred sebe. Sve sa police, stola. Sve.

Osetio sam Aleksine ruke kako ne hvataju oko leđa i odvlače dalje od spavaće sobe. Bacio me je na garnituru, pa seo pored mene kako se ne bi vratio tamo.

"Šta ću sad jebeno da uradim?", zapitao sam. Ne Aleksu, ne sebe. A ni Boga, jer je i on verovatno digao ruke od mene.

"Sve si sjebao brate. Sad samo sedi i plači. Eto to", ustao je i izašao iz stana zalupivši vratima, nakon čega sam i uradio kako mi je rekao.

devoted to