VUK IVKOVIĆ

Pokušavam da požurim kako bih je izbegao. Već sam je video par puta u ovih nekoliko dana i ne želim da je sretnem. Nisam obratio pažnju kuda idem, tako da sam se sudario sa nekim.

Da li me neko podjebava?

Sagla se da pokupi telefon i slušalice, te i ja da joj pomognem.

Braon kosa joj je bila na sve strane, malo kraća nego inače. U talasima joj je padala preko ramena i uvijala se do polovine leđa.

Nosila je crne farmerke i mantil do kolena ispod kog je nosila belu košulju.

Kako može samo iz dana u dan da bude sve lepša?

Ionako sam poludeo od njene dobrote i lepote, ne mogu još više.

Ustao sam, pa i ona za mnom ne dižući pogled sa poda.

Pogledaj me, lepotice.

Kao da je čula moje reči. Istog trenutka me je pogledala, zbog čega mi je zastao dah.

Kako možeš biti lepša, kad si i prošli put bila lepša od svih?

Samo odjednom sam osetio njene malene ruke kako me privlače sebi i stežu oko vrata. Rado sam prihvatio zagrljaj, te svoju glavu smestio u njenu kosu.

Osetio sam njen dah na svom vratu, koji se iste sekunde naježio.

Odvojio sam se nakon minute i četrdeset četiri sekunde u njenom zagrljaju.

Najbolji minut i po u mom životu.

Blago sam joj glavom pokazao prema izlazu, te sam krenuo ispred nje, ali sam čuo kako me prati zbog zvuka njenih čizmica.

Šta ću sad da radim?!

Nastavili smo da šetamo sve dok on nisam seo na obližnju klupu i potapšao mesto pored sebe.

Sela je i torbu prebacila u svoje krilo.

"Šta ima novo?", pitao sam kako bih mogao još malo da uživam u njenom melodičnom glasu, te se okrenuo ka njoj.

"Pa ništa zapravo. Doselili smo se pre nedelju dana i...", odmah sam je prekinuo.

"Ko se doselio?", pitao sam dok su mi kroz glavu prolazili razni likovi koji bi sa njom mogli da dele stan.

Preko mene mrtvog jedino.

"Pa Uroš i ja".

"A da. Da. I? Kako vam se sviđa ovde do sada?", smirio sam se kada je spomenula Uroša.

"Pa lepo je. Veći je grad, trebaće mi više vremena da se naviknem, ali uspeću nekako", nasmejala se, te je njen osmeh izmamio moj.

Nisam se nasmejao već jebenih mesec dana.
Ne ovako.

"Ako hoćeš mogu ti pokazati par dobrih kafića ili restorana", pitao sam kako bih još malo bio u njenom društvu, te je ona, na moju radost, klimnula glavom. Srećno sam se nasmejao i ustao.

"Samo da svratim da ostavim stvari u stan i idemo", ustala je, te smo nakon kratke šetnje došli do zgrade.

Potrčao sam uz stepenice i otključao vrata, pa uleteo u stan skidajući se na putu do kupatila. Uzeo sam druge farmerke i majicu, pa se, samo skvasivši lice, obrijao, na moju sreću, bez posekotina. Prošao sam rukom kroz kosu par puta namestivši je, te zaključao stan i opet se spustio dole.

Bila je šokirana kada me je videla što mi je izbacilo sitan osmeh na lice.

"Hajde", rekao sam, te je krenula za mnom.

"Gde si bio?", pitala je nakon kratke tišine, na šta sam sklopio oči.

"Ovde", rekao sam i okrenuo se ka njoj. Okice su joj bile raširene, a obrve uredno podignute u polu krug.

"Aleksa je rekao da si u Sidneju", prošaputala je.

"Rekao sam mu da slaže", rekao sam, te slegnuo ramenima.

"Zašto?"

Morao sam malena.

"Morao sam da se sredim", rekao sam i pogledao je u oči sakrivši osećanja kako bi prestala sa pitanjima.

Ne želiš da znaš.

"Jesam ja nešto uradila?"

Nisi lepotice. Ne govori to.

"Nisi Tea. Možemo li da ne pričamo o tome?", blago je klimnula glavom, zbog čega sam izdahnuo.

Seli smo u jedan od mojih omiljenih kafića, nakom čega nam je prišao konobar.

"Opet se srećemo gospođice", rekao je on nasmejano.

"Izgleda", odgovorila mu je i uzvratila mali osmeh, zbog čega me je nešto prožigalo u stomaku. Nakašljao sam se i pridobio njihovu pažnju.

"Običnu crnu", rekao sam odsečenim tonom što ga je malo zaplašilo.

"Ja ću hladni nes", rekla je Tea nakon čega je on otišao, a ja svoj pogled zaključao za njen.

"Kad si ti bila ovde?", pitao sam ne menjajući boju glasa.

"Sećaš se kad sam Dušana vozila na aerodrom? Dan nakon što sam slavila rođendan?", klimnuo sam glavom.

"Sećam se".

"Pa šetala sam ovuda i srela Zvezdanu, pa sam s njom pričala i sela u ovaj kafić", koji-?

Od kada se njih dve jebeno druže?! Najbolje sad da su još i najbolje drugarice!
Da li se Bog zajebava sa mnom?

"Vuče nebitno je to. Želim da mi kažeš nešto", nemo sam klimnuo glavom, bez snage da išta kažem.

"Zašto si otišao? Jesam li ja nešto rekla taj dan?", brzo je pitala. Bila je toliko slatka. Draga i nežna.

Šteta što to nikad neću moći da joj kažem.

"Nisi Teodora, ja sam kriv! Jesi li zadovoljna?!", brecnuo sam se iako to nisam želeo. Uhvatilo me je nešto čim je Zvezdanu spomenula.

"Moj tata nikad nije povisio ton na mene, pa nećeš ni ti! Da li ti je to jasno?!", stegao sam vilicu, te pogledao u stranu.

"Vidi... Ako želiš nešto da mi kažeš reci to na lep način. Nemaš potrebe da se dereš na mene. Nisi mi jasan. A ja sam-", presekla je sebe u pola rečenice, ali sam je čuo.

Čuo sam malena.

Ona neće odustati. Ne bih ni ja na njenom mestu.
Ali malena, ti si mi rekla da ovo uradim. Ne svesno, ali jesi.

Iza sloja leda u mojim očima sam joj govorio blage i nežne reči. Grlio je i ljubio njene usne.

Dok je led odlučio da je naljuti i natera je da poželi da ode.

"Šta? Ti si očekivala nešto? Da osećam nešto prema tebi ili nešto slično? E pa žao mi je, ali nisi trebala da imaš tako visoka očekivanja. Verovatno sam se predstavljao kao neko ko nisam bio. Možda bolje da se upoznamo ponovo", bila je sasvim zbunjena kada sam ustao i rekao joj da uradi isto. Stezao sam vilicu kako bih izdržao, ali ne znam još koliko.

Stala je ispred mene. Srce je utihnulo kada sam video suzice koje joj se skupljaju u uglovima očiju.

Nemoj malena, nemoj.

Odlučio sam da joj kažem sve. Ali opet, da li ću izdržati da je gledam kako se prelama i plače ispred mene? Osetio sam kako je nežnost isplivala na površinu, ali sam je ubrzo, opet sakrio.

Odmakao sam se za dva koraka od nje, tiho udahnuo i pružio ruku.

"Ja sam Vuk Ivković. Drago mi je. Sada se ti predstavi".

"Ja sam Teodora", uzvratila je stisak ruke namrgođenog lica.

"Pa šta još mogu da ti kažem o sebi... Volim fakultet koji sam upisao. Imam najboljeg druga. Zove se Aleksa. U vezi sam. Sada, da li srećno ili nesrećno zaljubljen; nisam siguran. Mama mi je veoma dobra žena, a tata mi je trenutno u Kaliforniji. Imam malu sestru. Svi kažu da dosta liči na mene", nekako sam prevalio preko usana da imam devojku, posle čega sam video da je prestala da me prati.

Ruka joj je proklizila iz moje i mlitavo pala pored tela. Kada sam vratio pogled na njeno lice ugledao sam suzu kako se polako spušta preko njenog obraza.

Želeo sam da kažem bilo šta. Kako se šalim. Kako ne treba da plače. Kako njene suze nisu vredne nikoga, a ne mene. Želeo sam da je utešim i obrišem suzicu sa obraza.

"Molim?", rekla je, a ton njenog glasa je skoro i mene naterao da zaplačem.

"Imam devojku, Teodora", prevalio sam preko usta, dok su moje oči vrištale da me ne sluša. Pustio sam svoje oči da joj sve kažu, ali ona nije gledala u njih već je zatvorila svoje ne gledajući ni u šta.

"Imaš... Im... Imaš devojku?", rekla je, nakon čega mi je sekunda falila da joj kažem da lažem i da volim samo nju.

"Da", rekao sam umesto toga i malo se nasmejao kako bih izgledao uverljivije. Video sam kako joj se na licu nešto slama kada mi je ugledala osmeh.

Ne ubijam samo tebe, malena.
I sebe ubijam.

A zatim si me i ti ubila. Suze si zamenila hladnoćom. Baš kao i ja.

"Zašto si to uradio? Lepo smo te pitali imaš li, rekao si ne. Ne razumem jeli to sad neka fora da dolazite i igrate se sa tuđim osećanjima? Nije mi jasno. Zašto si ušao u moj život ako si od samog početka nameravao ovo da uradiš? Rekla sam ti sve o sebi. Znaš šta sam sve preživela i da se bojim da mi se nešto slično opet desi. I evo tebe. Baš si to uradio", svaka reč me je sve više i više slamala.

Nisam hteo, malena. Nikad te ne bih povredio.

Takva nam je sudbina.

Umesto da nešto kažem, jedino što sam uspeo jeste da ćutim. Nisam više ništa mogao da pročitam iz njenih očiju.

"Zvezdana, je l' da?", ćutao sam. Izdahnula je šokirano.

"Vau... Svaka čast", potapšala me je po ramenu dok sam ja i dalje stajao i gledao ka mestu gde su njene oči bile do malo pre.

Odmakla se dva koraka i pogledala me ravno u oči.

Bile su prazne. Kao i moje.

"Nikad više nemoj da mi obratiš. Da li smo se dogovorili?", uzela je svoje stvari, a ja sam samo bez pomoćno stajao čekajući da neko čudo padne sa neba i pomogne mi.

"Neka ti je sa srećnom", prošla je pored mene udarivši svojim ramenom od moje koje se naježilo nakon ovog, verovatno, poslednjeg dodira.

Sklopio sam oči i dopustio suzama da poteknu. Okrenuo sam se da bih video gde je, a ona je, ne okrećući se, išla ka napred.

Ujeo sam se za unutrašnjost obraza sa željom da se pokopam.

Šta sam uradio?

***

Ulazim u stan i bacam jaknu na krevet pa rukama prolazim kroz kosu. Pokušavam da smirim disanje koje svakim sledećim udahom postaje teže. Otvaram prozor, ali ne pomaže. Ulazim u kupatilo i stavljam ruke na lavabo gledajući se u ogledalo.

Nisam ni mogao da se pogledam.

Šaku sam zabio u staklo slomivši ga.

Kada sam ugledao svoju ranu, neke slike su prošle kroz sećanje.

Opet onaj drečavo crveni odsjaj.

Glava je zabolela, a slika nestala.

Suze su tekle kao voda sa česme, a noge su mi se svakim sledećim korakom sve više i više oduzimale.

Ugledao sam Zvezdanine stvari po sobi. Sve sam srušio sa police, te je sve puklo i palo uz prasak.

Prolazeći krvavom rukom kroz kosu sam seo pored staklenog stola u želji da i njega slomim.

Ruke sam naslonio na kolena dok sam sedeo u mraku i pustio suze da teku.

Nisam znao koliko sam dugo sedeo kada sam  čuo naglo spuštanje kvake pa lupanje na vrata.

Prišao sam im i otključao nakon čega je besni Uroš uleteo u stan oborivši me na pod.

"Šta si to uradio?!", drao se šakom me udarajući obrze i lice. Pustio sam ga da me udara. Da tuče. Da se isprazni. I meni će pomoći.

"Šta si joj uradio, debilčino jedna?!", kroz maglu sam video da se i njemu suze slivaju niz lice.

"Uništio si je. Opet ste je uništili!", viknuo je, ustao, pa krenuo da me šuta.

"Da li si ti svestan šta si uradio? Uništio si je. Priđeš li joj još samo jednom. Još samo jednom! Ej, ubiću te. Čuješ li me? Neće te biti više", osetio sam još jedan udarac u predelu stomaka, osetio podrhtavanje poda od lupanja vratima, nakon čega nisam bio svestan ničeg sem zujanja u ušima i padanja i beskonačni ponor...

devoted to