Osmi jul 2020.

Budi me buka koja se čuje skroz sa donjeg sprata. Neko zujanje. Uzimam telefon i vidim da je pola devet ujutru.

Pa da li je moguće da sam spavala samo četiri sata i da se osećam odmorno?

Osmeh mi se raširio licem na prisećanje sinoćnih događaja.

***

Izlazim iz kupatila, pa i iz sobe i ulazim u ormar. Samo što nisam pala preko svih kesa. Preskočila sam ih, iz ormara uzela beli šorc, crnu mušku majicu sam uvukla u njega, a zatim stavila kaiš.

Pokupim kese sa poda i krenem ka sobi. Zujanje dole me izluđuje, ali pokušavam da se ne obrazirem. Ulazim u sobu i nogom zatvaram vrata, pošto su mi ruke pune.

Stavljam kese na krevet, te počnem sa raspakivanjem stvari. Haljinu i čizme ostavim u kutijama i odložim ih ispod kreveta, a minđuše ostavljam na policu, nakon čega mi pogled padne na noćni stočić. U ruku sam uzela kutijicu u kojoj sam ostavila lančić.

Poznat mi je tekst sa onog papirića. Samo ne vidim kakve vezi taj stih ima veze sa mnom ili sa njim. Papirić sam ubacila u fioku noćnog stočića, pa stavila ogrlicu oko vrata.

***

Mama je stojala ispred šanka i mutila nešto mikserom. To se čulo. Podigla je pogled, i kada me je videla odmah ga je isključila i krenula da mi prilazi.

Zagrlila me je i poželela srećan rođendan. Sela sam za šank kada se ona nasmejala i pružila mi nekakvu kutiju.

"Šta je ovo?", pitala sam cepajući kutiju.

"Tvoj telefon. Stigao je jutros", uzbuđeno sam je pogledala, te nastavila sa otpakivanjem telefona, a ona sa pravljenjem torte.

Nakon što sam sredila kontakte, prebacila slike i skinula sve aplikacije, obaveštenja su krenula da stižu.

Pozvalo me je više od pola stare gimnazije i čestitalo mi rođendan. Neki su to radili čisto radi reda, a neki su mi iskreno čestitali kao Hana ili Anastasija.

Anastasija mi je takođe jedna od boljih drugarica iz gimnazije, gde sam uglavnom sa svima bila na ćao-zdravo.

U grupi smo se dogovorili da danas izađemo oko osam zato što smo sinoć ostali do kasno, pa se nisu naspavali. A i ne čudi me.

Uroša i Niku ne možemo očekivati da se probude pre tri, zato što im je devet sati sna obavezno.

Imaju dosta toga zajedničkog i bili bi super par da Nikol nije tvrdoglava i voli da gleda ljude kako se muče. Ne bih se začudila da je i ona zaljubljena u njega, nego želi da se on još malo potrudi.

To me podseti...

Na vreme sam prebacila sve videe iz starog telefona u laptop. Što je bilo jako pametno. Izvadila sam telefon iz džepa i ušla u galeriju, pa zatim u video Nike i Uroša sa livade kada sam dala Dušanu da ih snima...

Vidi se da se sviđaju jedno drugom. Evo ga i ovo što mi je Uroš spomenuo. Kada su odbrojali dva minuta Uroš je hteo da nastavi, ali mu je Nika opalila šamar.

Izašla sam iz videa, i nastavila da se smejem. Mama me je pogledala, ali je samo odmahnula glavom i nastavila sa filovanjem torte.

Nakon ručka sam otišla u sobu i poprskala je celu onim predivnim parfemom.

Živote.

Već sledećeg trenutka vidim Dušana kako ulazi u sobu i mršti se.

"Šta ovo miriše?", rekao je i otvorio vrata terase, verovatno da se ne bi ugušio.

"Ma ništa. Šta je bilo?", pitala sam kada je seo na stolicu isped radnog stola.

"Našao sam ovu kovertu sinoć kako ispada iz neke kese ili kutije dok sam ti prenosio poklene u ormar. Nisam siguran odakle je ispao", zamahnuo je kovertom i bacio je prema meni tako da je opala na krevet. Pridigla sam se da bih je uzela, te otvorila shvativši da je to pismo.

"Draga moja Tea,

Žao mi što sam morao da vas ostavim na onaj način. Nepostoji ništa čime bih mogao da vam se iskupim u vezi toga. Verovatno ti je majka već rekla sve. U Srbiju ne želim da se vratim zbog nekih razloga, ali se nadam da ćeš prvom prilikom ti doći ovde. Mnogo mi nedostaješ i voleo bih da te vidim. Dušana sam takođe video, ali bih voleo da i on dođe zajedno sa tobom. Voleo bih da popravim svoj odnos sa njim... Sa druge strane imaš napisan moj broj, pa ako budeš htela da dođeš, javi mi.

Mala moja, srećan rođendan!

Voli te tvoj tata."

Držim ruku na ustima i pokušavam da obuzdam jecaje. Ne znam ni zašto plačem, ali plačem. Dušan mi je uzeo pismo iz ruke i prelazio pogledom preko njega.

"Tea, moramo da pričamo o tati", rekao je, te dublje seo u stolicu.

"Dušane, tu nema o čemu da se priča. Ja bih volela da odem i da ga posetim, ali i sam znaš da uskoro krećem na fakultet i da neću imati vremena", rekla sam i tužno slegnula ramenima obrišavši suze sa obraza.

"Zašto bi volela da ideš tamo?", krenuo je da priča, a ja nisam htela ni da slušam.

"Dušane, nisam videla tatu pet godina. Jedino što dobijem jeste jedno srećan rođendan napisano na papiru svake godine. Zar ne možeš i ti ovo da prihvatiš?", rekla sam na šta se on namrštio.

"Ne mogu. Znaš da volim da kontrolišem stvari. Da planiram stvari, da im ja biram tok. Ovo je izvan moje kontrole i zato me nervira. Taman smo vratili život na staro i on je došao i sve uništio", rekao je i iznervirano me pogledao. Znam taj pogled.

Ustala sam sa kreveta, prišla mu i zagrlila ga. Uzvratio mi je zagrljaj, te sam mu sela u krilo.

Posle par minuta sam ustala i poljubila ga u teme.

"Znam", rekla sam, te mi se slabašno osmehnuo, pa izašao iz sobe govoreći kako neće više da mi smeta.

***

Nakon izležavanja po krevetu i sumirajući utiske nekih dvadesetak minuta, odlučila sam da odem negde da razbistrim misli. Verovatno ću da se provozam autom i na taj način opustim.

Muzika, spušten krov i autoput. Nema lepšeg.

Stojim u hodniku i bacam pogled sa ključa Yamahe na ključ Aston Martina.

Na kraju sam uzela Astona, sela za volan i izašla iz garaže. Ključeve od kuće sam ubacila u malu činijicu, zajedno sa telefonom kog sam povezala sa autom i pustila pesme preko bluetootha.

Odjednom mi je palo na pamet da odem do Subotice. Nisam tamo bila od svog četrnaestog rođendana. Zadnji put kad smo tamo bili svi zajedno.

Izbacila sam tu misao iz glave i krenula glavnom ulicom i skrenula levo prema Subotici. Usput sam bacila pogled na terene, na koje sam juče išla sa Vukom, zbog čega mi se osmeh raširio licem.

Vratila sam pogled na put i ubrzo stigla do naplatne rampe za uključenje na autoput.

***

Šetam uz Palićko jezero i razmišljam koliko mi se život promenio od kada sam upoznala Vuka. Neke obične stvari me podsećaju na njega. Ne znam zašto. Nepoznat mi je taj teren. Nikad ranije nisam bila zaljubljena. Čudno mi je. Onaj osećaj u telu kada ga pogledam. Kako mi neki osećaj prođe telom kada me dodirne, onaj nagon u prstima da mu prođem njima kroz kosu. Čoveče, ima predivnu kosu. I oči. I osmeh.

Okej, lep je skontali smo.

Niko tebe ništa pitao nije.

Počela sam da se svađam sama sa sobom. Pogledala sam u nebo i postavila pitanje u svojoj glavi.

Pa da li sam ja normalna?

Opet mi je Vuk prošao kroz glavu. Nisu mi poznata ova osećanja.

Hteo je da me poljubi.

Sigurna sam u to. Ali ipak nije. Šta je s tim muškarcima, čoveče? Nema tu premišljanja, samo to uradiš. Neću ja prvi korak da napravim sigurno. Ja bih sve sjebala.

Dosta sam se promenila od kada ga poznajem. Nisu to neke velike promene, već sitnice. Ne ponašam se više onako detinjasto kao ranije, ne kažem, i dalje se ponašam kao dete, ali u mnogo manjoj meri. Nisam sigurna da li želim da pređem u taj svet odraslih.

Poznaješ ga nedelju dana šta si umislila ti?

Iz misli me prekida zvono telefona. Vadim ga iz zadnjeg džepa i vidim da me Dušan zove. Tek je pet, ne moram još da dođem. Šta hoće?

"Ćao Teice", javio se srećno. Zašto je srećan?

"Izvoli?", rekla sam grubo, ali bez namere.

"Šta je bilo? I gde si ti uopšte?", bolje da sam ćutala. Vratio se onaj nervozni i zabrinuti brat.

Kao što rekoh, ja sve sjebem.

"Ma ništa samo sam nešto razmišljala. Nisam u gradu, ali doćiću do osam. Trebaš nešto?", pitala sam smireno.

"Pa rekoh da ti kažem da ipak ne idem na more večeras", šta? I on to meni tako smireno govori?!Zašto ne?

"Šta?! Zašto?", rekla sam, ali nisam mogla da obuzdam osmeh.

"Imam neki sastanak koji ne mogu da otkažem. Hitan je, pa ću ostati još par dana, tako da ću ti doći na rođendan, ali neću moći na onaj drugi. Odnosno ovaj što mama planira. Tad mi je sastanak, tako da moram do Beča", rekao je opušteno dok sam ja kao debil stojala na sred šetališta sa ogromnim osmehom na licu, a ljudi su me obilazila sa čudnim izrazima lica.

"Pa to je super!! O hvala Bogu. Ne što ideš u Beč, nego što ćeš biti tu sutra. O Bože, hvala ti", rekla sam i čula njegov smeh sa druge strane slušalice.

"Pa dobro onda. Vidimo se u osam?", pitao je radoznalo, i mislim da je hteo da mu kažem gde sam, ali sam zaobišla odgovor.

"Da, vidimo se. Ćao", rekla sam i prekinula vezu. O Bože hvala ti.

Znam da sam bezobrazna. Hteo je da ide na more, ali on mi treba ovde.

Sebična sam...

Vratila sam telefon u zadnji džep šorca i krenula prema obližnjoj radnji.

Izlazim iz iste par minuta kasnije sa sladoledom od jagode, te krenem ka klupi. Uzmem telefon iz džepa i sednem. Stavim ga u krilo i otvorim sladoled.

Ulazim u Instagram i otvaram poruke kojih imam preko dvadeset...

Uglavnom su to čestitke za srećan rođendan. I tako ja gledam i samo što se ne zadavim sladoledom.

Šta ova hoće?!

Stanija, poznatija kao moja bivša najbolja drugarica, me je stavila na story i čestitala mi rođendan. Okačila je našu sliku iz prvog osnovne i napisala srećan rođendan, bestie. Samo što nisam povratila ovaj predivni sladoled.

O njoj nema šta da se priča. Niti je vredna da ja o njoj pričam. Stanija, Hana i ja smo bile najbolje drugarice kroz skoro celu osnovnu školu. Tada je ona upala u loše društvo, počela da puši, drogira se i tako to, pa smo se razdvojile. Nije kao da se žalila.

Posle dva i po minuta je otrčala do prve grupice narkomana koju je našla i sada se druži s njima. U toj grupici je inače najveća i najpopularnija drolja moje bivše škole. Amalija.

Od nje mi se povraća samo kada je vidim. Devojka, ako se može nazvati devojkom, ima devetnaest godina i već je išla na barem tri plastične operacije. Slobodno može da peva onu barbinu pesmu:

"I'm a barbie girl, in the barbie world
Life in plastic it's fantastic"

Zato što je ona bukvalno cela plastična.

Ako išta, barem im ime sada odgovara uz ličnost. I jednoj i drugoj.

Samo sam izašla iz poruke. Naježila sam se od ovoga. Odgovorila sam na ostale, bacila štapić od sladoleda i krenula ka kolima.

Nakon dva minuta sam sela na vozačko mesto, kliknula dugme za start i spustila krov. Obožavam da vozim sa spuštenim krovom. I po zimi bih vozila sa spuštenim krovom samo da osetim vetar kako mi udara u lice.

Telefon sam stavila pored ključeva i pustila muziku. Trn i su mi prošli kičmom kada je krenula pesma Raj.

Kroz misli mi je odmah prošao papirić sa stihovima od sinoć. Pojačala sam pesmu i krenula nazad ka kući.

"Ja sam hteo njene usne hladne kô led
Nisam hteo jednu ljubav, hteo sam dve
Nisam imô jednu želju, imô sam sve
Nisamo bio dobar, eto, hteo me greh, šta ćeš
A živeo sam baš u inat svima
Živeo sam, ali nije trajalo
Kažu da mi đavo ne da mira
Svakakve sam snove sanjao
Jednog dana nebo pogleda
Kažu sa snovima noćas budi oprezan
Jednog dana kad opet budeš volela
Bolje da ja odem doveka, ljubavi

Znam kakvi odlaze u raj
Među njima nisam bio ja
Mene truju ove ulice i grad
I one čuju kako uzdišem za nas
A ja znam kakvi odlaze u raj
I da među njima nisam ja

U meni živi anđeo, pored njega đavo, sad mu čujem glas
Ne zanima me stvarno šta će biti sa mnom, da ne odem u raj
Na ulici je haos, vojnik što je pao, sprema se u rat
U krvi mi je alkohol, za tobom bih plakao, voljena
I dalje tu je anđeo, pored njega đavo, sve je jači glas
A znam da nisam zao, tako mi je hladno, osećam
Pustim da izgore sve te milione što sanjao sam
Ako ti mi odeš, sud me ne pozove, ako umrem sam"

***

Posle sat vremena se nalazim u glavnoj ulici mog grada i pored mene prolazi niko drugi nego Vuk, zajedno sa nekom devojkom pored njega.

Jebote, jel to Zvezdana?!

Prošli smo jedno pored drugog za svega dve sekunde, ali bilo je sasvim dovoljno da mi se pogled sretne s njegovim i da mu u očima vidim neku emociju koju nisam mogla tačno da prepoznam.

Bila je to ista emocija koju sam zatekla na njegovom licu i juče, ali nikako da odgonetnem šta mi ta emocija tačno poručuje...

devoted to