Retrospekcija

Drugi jun 2020.

Pokušavam da nateram sebe da otvorim oči, ali mi ne ide. Nakon što se okrenem na drugu stranu u pokušaju da saznam šta će se desiti na kraju mog sna padnem sa kreveta i glavom udarim od parket. Sa usana mi se otme neka vrsta jauka, a već u sledećem trenutku neko ulazi u sobu i ukopava se na vratima kada vidi da sam na podu.

"Šta radiš to?", rekao je Uroš polako mi prilazeći.

"Ma evo proveravam da li je parket dovoljno tvrd. Šta misliš da radim?", rekla sam sarkastično, te se on nasmejao i pomogao mi da ustanem.

"I jel dovoljno tvrd?", pitao je podigavši jednu obrvu što me je samo dodatno razbesnelo.

"Što si došao?", pitala sam nimalo pristojnim tonom te sela na krevet, a on na stolicu radnog stola.

"Smem li da dođem da vidim šta mi drugarica radi?", pitao je sladunjavo, te sam, iz navike, prevrnula očima i dala odsečen odričan odgovor.

"Šta se na mene sad istresaš. Ja sam bio lepo raspoložen. Došao sam da vidim šta radiš, vidim tebe na podu, i sad sam ti ja kriv što si, verovatno, pala".

"Izvini samo se nisam lepo naspavala. Možeš li sok da mi dodaš?", pitala sam, pa je on ustao, iz komode izvadio dva najlepši soka na svetu, te meni pružio jedan, a sebi uzeo drugi.

"E sad moram nešto da te pitam", rekao je prethodno sačekavši da popijem malo soka kako bih se smirila.

"Znala sam da nisi bezveze došao".

"Samo slušaj. Hoću da pitam Niku da izađemo", klimnula sam glavom, ali on nije nastavljao.

"Šta?"

"Misliš da je to dobra ideja?"

"Uroše, i ranije si je zvao na sastanke ne vidim u čemu je sad problem", slegnula sam ramenima, te popila još jedan gutljaj soka od jabuke.

"I odbila me je svaki put", namršteno je rekao, ali ubrzo nastavio. "Šta mogu da uradim da prihvati?"

"Poznaješ je već sedam godina. Družili ste se, znaš šta voli, a šta ne. Možda da se potrudiš da uradiš nešto lepo za nju, a ne da joj govoriš one tvoje loše fore za muvanje sa interneta", nagon me je naterao da prevrnem očima, ali ga je sam pomen njegovih fora naterao na blistavi osmeh.

"Ali super su mi fore, jel' da?", kao odgovor, samo sam tužno odmahnula glavom.

"Možda da joj pošaljem cveće?", rekao je nakon par minuta, na šta sam zbunjeno podigla obrve.

"O Bože, ja sam zapanjena. Zar vi, loši momci, šaljete cveće? Mislila sam da više volite da šaljete gaće i stvari na tu foru", na spomen gaća je odmah ustao, te sam se pravila da me je njegov postupak iznenadio.

"Gaće sam samo jednom poslao. Da li ćeš me s tim gnjaviti do kraja života?", slegnula sam ramenima, te se uozbiljila.

"Mislim da bi mogao da joj pošalješ cveće", rekla sam iskreno, a on je podigao obrve.

"Misliš?"

"Da. Ona voli cveće i te romantične stvari tako da ćeš morati da promeniš sistem. Jedino mi je žao što neću više moći da tvoj život upoređujem sa Đorđevim pesmama", tužno sam odmahnula glavom, te popila još jedan gutljaj soka.

"Ko je Đorđe?", malo mi je falilo da pljunem sok iz usta po njemu, ali sam shvatila da nije vredno trošiti ovakvu predivnu tečnost na njega i njegovu odeću.

"Ne znaš ko je Đorđe? Klinac. Njegovo pravo ime je Đorđe", rekla sam na šta je on u šoku raširio oči, a ja se rukom udarila po čelu.

"Nisam to znao".

"Ma nemoj", prevrnula sam očima, te odlučila da povučem temu muzike.

"Koja ti je omiljena pesma? Njegova mislim", pitala sam na šta je on slegnuo ramenima i zavrteo se u stolici.

"Pa ne znam. Verovatno početak i 5am".

"Pih... A ja sam mislila da ćeš da kažeš tourlife 2 ili sinoć", počela sam da se smejem dok me je on uvređeno gledao stavivši ruku na srce.

"A šta misliš da će Marija reći na tvoje izlaženje sa Nikol? Izgleda da se još nije pomirila s tim da si zaljubljen u nju", rekla sam nakon par minuta na šta se on uspravio u stolici, a lice mu je dobilo neutralan izraz.

"Ne znam i ne zanima me. Ja sam sve sa njom završio pre pet godina ne vidim šta nje to ima da se tiče", slegnuo je ramenima, a ja sam klimnula glavom u odobravanju.

"Ništa onda. Idem. Već sam sat vremena ovde. Jesi čitala poruke u grupi?", pitao me je, te sam odmahnula glavom silazeći sa kreveta.

"Pa uglavnom, izlazimo danas u šest. Najverovatnije će svi doći. Znaš li kada Dušan dolazi?"

"Pa sastanak mu se završio juče, ali je svratio na neki rođendan do Beograda ili tako nešto. Svaki čas bi trebao da dođe", rekla sam dok su se već sledećeg trenutka čuli udarci nečega od stepenice.

Kako sam izašla iz sobe videla sam Dušana koji se penjao uz stepenice. Potrčala sam do njega i, pre nego što je shvatio šta se dešava, prikačila sam mu se oko vrata, ali se brzo sabrao i uhvatio me oko struka.

"Dušane!"

"Bolje da se nisam ni vraćao", promrmljao je na šta sam se odvojila i uvređeno izbacila donju usnu. Pogledao je ka vratima moje sobe, pa prišao Urošu koji stojao na štoku vrata, i zagrlio ga.

"Da nisam upućen u to kako si, nažalost, nesrećno zaljubljen, rekao bih da mi se motaš oko sestre", rekao je, na šta se Uroš gromoglasno nasmejao, a ja podigla obrvu u čudu.

"Ne moraš oko toga sa brineš. Vidiš da nju neće niko", donja vilica mi je pala u šoku, a njih dvojica su se smejali mojoj reakciji. Namrgođeno sam ih pogledala i vratila se u sobu dramatično zalupivši vratima iza sebe.

Dok su njih dvojica produžili u Dušanovu sobu i krenuli da pričaju o nečemu što nisam mogla da razumem kroz zatvorena vrata.

***

Nakon što sam obavila kasni ručak i ušla u sobu pažnju mi je privukao digitalni sat koji kao da mi se podsmevao i govorio: zakasnićeš.

Već je bilo pola šest, tako da sam utrčala u ormar, ako ga mogu tako nazvati, da se presvučem.

Uzela sam maslinasto zelene helanke i majicu iste boje, te nazvala Niku.

"E Nika", rekla sam dok sam se oblačila.

"E ćao. Taman sam mislila da te nazovem. Već je deset do šest, kad dolaziš?"

"Evo samo da vidim da li će Dušan da ide sa mnom ili će nas on čekati tamo sa Urošem. On jekod nas sad" , rekla sam i samo čekala njenu reakciju, koja je došla posle svega 10 sekundi.

"Aha... Dobro, ti vidi s njima pa mi javi", rekla je i odmah sam krenula da se smejem u sebi, ali sam se uzdržala.

"A da li znaš ko će sve doći pošto se ja nisam čula ni sa kim?", pitala sam, nakon čega mi je odmah krenula nabrajati.

"Pa kao i obično. Uroš, Dušan, Marko, Mihailo, Marija, ti i ja".

"Dobro, ja sam se obukla. Idem da vidim šta ću sa ovom dvojicom i da se obujem, pa krećem po tebe."

Potvrdila mi je da je i ona spremna, te prekinula vezu.

Nakon toga sam polako ušla u bratovu sobu gde se Uroš izležavao po krevetu i pokazivao nešto Dušanu na telefonu dok se ovaj nasmejao i rekao nešto tipa: "da, taj mi se sviđa".

Pošto nisu bili svesni moje pojave morala sam da se nakašljem, na šta su se njih dvojica podigli sa kreveta kao da sam ih poprskala ledenom vodom.

"Šta vam je? Bože pomozi im", prevrnuli su očima, i počeli da se smeju. Samo sam odmahnula glavom i pitala.

"Da li vi znate koliko je sati?", Uroš je uzeo telefon sa kreveta i nakon što je rekao da je već šest, trčećim korakom je krenuo ka svojoj kući i usput nam dobacio da ide da se istušira i presvuče pa da dolazi na livadu, tako da ga ne čekamo ovde, već da idemo bez njega.

Dušan je samo odjurio do kofera iz kog je izvadio crni šorc do kolena i crnu majicu kratkih rukava sa kragnom koje je krenuo da nosi još sa šesnaest godina. Rekao mi je da idem da se obujem i da ga sačekam dole, pa sam tako i uradila.

Usput sam se javila mami da nas dvoje idemo i da nas ne čeka na večeri. Kako slušalice nisam našla u džepu, brzinski sam otišla do dnevne sobe i uzela ih sa stola.

Vratila sam se do cipelarnika, te izvadila crne patike i obula ih. Ubrzo je sišao i Dušan, a kako sam ga terala da požuri patike je vezao na putu do Nikine kuće.

Kada sam pokrenula temu o rođendanu na kojem je sinoć bio, pričao mi je kako se baš lepo proveo, ali da su devojke previše oskudno obučene čak i za njegov ukus.

"Mogu misliti na šta su ličile ako su i preko tvojih standarda prešle", rekla sam sebi u bradu tako da me nije čuo.

Nika nas je, za neko čudo, već čekala ispred kuće te sam pomislila kako će verovatno pasti sneg iako je napolju bilo oko 25 stepeni. Ona ima običaj da se sprema po sat vremena tako da je ovo nešto novo.

Odmah je pojurila do nas i prvo zagrlila mene, pa onda Dušana. Pokrenula je neki neobavezan razgovor u koji smo se ubrzo upustili.

Kada smo stigli do livade, na klupama smo ugledali neka dva, meni nepoznata, dečka kako sede i pričaju. Kada je prvi podigao pogled, i pogledao Dušana, prvo se začudio, a onda brzo došao sebi, ustao i krenuo ka nama...

devoted to