Seo je iza mene dok mu je Dušan dao još jednu kacigu koju je izvukao iz još jedne kutije pored vrata. Kliknuo je dugme na malom danjiskom i velika vrata garaže su krenula da se podižu, pa i kapija od dvorišta odmah za njom. Niko nije ništa zapitkivao, Vuk je stavio kacigu, ja sam ubacila ključ i iste sekunde se čuo motor.

Bože!

Nikad se neću navići na osećaj koji mi pruža zvuk motora.

Mahnula sam im, dala gas, spustila vizir i bukvalno izletela iz dvorišta. Samo odjednom sam mogla da osetim ruke koje me stežu oko stomaka. Žmarci su mi prošli telom, zbog kojih sam se naježila.

Takođe se nikad neću navići na osećaj koji mi pruža njegov dodir.

Krenula sam prema glavnoj ulici gde sada već nije bilo puno ljudi. Uglavnom su to bili srednjoškolci koji su sedeli po klupama ili pričali.

Nastavila sam pravo i pored radnje skrenula levo. Dosta smo se nagnuli u stranu tako da me je Vuk jače stegnuo. Ne kao da se boji, već mislim da bi pao da me nije stegnuo jače, što meni uopšte ne smeta.

Kada malo bolje razmislim, u normalnim okolnostima bi bilo obrnuto. Ja bih sedela iza njega i bojala se, dok bi on rekao da se ne plašim i pojurio bi niz ulicu.

Ali ovo nisu normalne okolnosti. Ovde sam ja manijak sa motorom.

Nasmejala sam se na tu misao i pojurila dalje niz ulicu.

U jednom trenutku sam osetila Vukovu ruku kako se odvaja od mog struka, te mi pokazuje da skrenem levo, pa tako i uradim.

***

Nakon par minuta sam se parkirala pored letnjih terena na koje sam nekada znala da dolazim.

Skinula sam kacigu kada je Vuk sišao sa motora, a ja ga ostavila da stoji na nogarama, te sam i ja sišla. Kacigu sam stavila pored Vukove, pa krenula za Vukom koji je zaobišao terene i krenuo prema klupama.

"Mi uvek na neke klupe sedamo", rekla sam kada sam sela do njega, na šta se nasmejao i klimnuo glavom.

"Izgleda".

Sedeli smo u tišini još par trenutaka kad je neko krenuo da nam prilazi. U početku nisam mogla da prepoznam ko je to, ali kada se malo približio videla sam da je to mali Igor.

Igor je Markov brat od strica. Mislim da ima oko jedanaest godina. Takođe ima i stariju sestru Zvezdanu koja je Dušanovo godište. Zna ponekad da dođe kod nas, ali to bude jako retko.

"Ćao Vuče, Tea", rekao je dok nam se približavao.

Pogledala sam Vuka u nameri da ga pitam kako ga on zna, ali sam odustala. Opet sam se okrenula prema Igoru.

"Ćao mali", rekla sam i ustala da ga zagrlim.

"'De si bre", rekao je Vuk kada sam pustila Igora iz zagrljaja i on mu bacio pet.

"Od kada se vi znate?", pitao je Igor pokazujući prstom na mene, pa na Vuka.

"Upoznali smo se skoro. Krenuo sam da dolazim kod njih na livadu sa Aleksom", rekao je Vuk i seo nazad na klupu.

"Jel Zvezdana zna?", pitao je, na šta sam se namrštila. I nju zna? I što bi on njoj polagao račune?

Vuk me je pogledao sa nekom čudnom emocijom u očima, pa vratio pogled na Igora.

"Da, rekla je da će i ona doći jedan dan. Još je u Beogradu", još više sam se namrštila.

Odakle on poznaje tu kurvu?

"Pa super. Idem ja", rekao je Igor, mahnuo nam i izgubio se među drugom decom.

"Poznaješ Zvezdanu?", nakon što sam ga to pitala, jasno sam mogla da vidim kako mu se zatežu mišići ispod majice.

"Da, išli smo u školu zajedno", to ima smisla... Klimnula sam glavom, te je on izvadio neku kutijicu iz džepa farmerki.

"Nisam tamo uspeo da ti dam poklon, tako da ga evo sad", rekao je na šta sam se nasmejala, te je on otvorio kutijicu u kojoj se nalazio srebrni lančić sa mojim imenom.

Sigurno mu je neko rekao za ovo... Oduvek sam želela jednu.

Nasmešila sam se, te je izvadio lančić iz kutijice i rekao mi da se okrenem. Kosu mi je pomerio u stranu i prebacio mi oglicu preko glave, pa je zakačio. Slučajno mi je rukom okrznuo vrat na šta sam se naježila, ali nisam to pokazivala.

Okrenula sam se ka njemu i zahvalila se, dok je njemu pogled pao na moje usne. Ja sam se plašila da prebacim pogled na njegove, ne znajući kako bi se stvari mogle kasnije odvijati kada bih to uradila.

I dalje sam ga gledala u oči dok mi se približavao.

Bila sam paralizovana.

Krenula sam ubrzano da dišem kada sam osetila njegov dah na mojim usnama. Delilo nas je svega par centimetara. Bilo je dovoljno da se samo jedno od nas pomeri kako bi dotakli usne jedno drugom.

Nije skidao pogled sa mog lica, kada se, već u sledećem trenutku čuo udarac lopte od obruč. Odjeknuo je tako da smo se oboje trgli, pa se Vuk odmakao od mene.

Klasika. Svaki trenutak mora da se uništi.

I dalje sam gledala mesto gde je do malo pre sedeo on, kada sam čula njegov, sada malo dublji glas.

"Trebali bi da krenemo", rekao je, te sam bacila pogled na njegove zelene oči, koje su ovog puta poprimale neku tamniju nijansu. Opet sam mogla da vidim onu emociju u njima koju nisam mogla da razaznam. Klimnula sam glavom i ustala sa klupe, pa mi je on pružio kutijicu u kojoj je stajala oglica. Krenuli smo ka motoru, usput se pozdravili sa Igorom, te seli na isti.

Pre nego smo krenuli, Igor nam je mahnuo trčeći prema nama.

"Zaboravio sam da ti kažem. Srećan rođendan", rekao je zagrlivši me, dok sam ja i dalje sedela na motoru.

"Ne mogu da verujem da si se setio. Hvala ti", nasmejala sam se kada nam je poslednji put mahnuo i otrčao prema svojim drugovima.

"Gde vozim?", pitala sam nesigurno, te sam dobila njegov blag odgovor.

"Da li bi mogla još malo da se provozaš, pa da me odbaciš do kuće. Poslao mi je Aleksa poruku I rekao da su se oni razišli", klimnula sam glavom stavivši kacigu na glavu, te sam pogledala u retrovizor i videla da i on stavlja svoju.

Opet me je obuhvatio oko struka, na šta je srce zakucalo dosta brže i jače.

Dala sam gas i otišla sa terena opet praveći krug oko grada.

Okruživali su me zvuk motora, kucanje mog srca i pesma koja mi se vrtela u glavi dok sam vozila...

Crvena haljina na nogama,
znam sinoć si je probala
Pogledom zove, ja sve ostavljam,
i sve se desilo bez daha i bez govora

Ovo je brz grad, svako ima mane,
ja svoje menjaću za tvoje dobre strane
Tvoja je koža meni dobra za rane,
a moje oči hladne tu su da te brane

A tvoje oči te noći su pogledale me,
tvoje ime ja zovem, otvori molim te
Ovim gradom sad jurim, ne kočite me,
idem pravo za njom i ne okrećem se

Ne, ne koči dok se vozim
Zovu me noći s tobom ću poći
Ne i nismo tol'ko loši
Usne troši na mojoj koži

***

Nakon nekog vremena mi je rukom pokazao gde da krenem kako bih stigla do njegove kuće. Parkirala sam se ispred bele zgrade na par spratova, nakon čega je on sišao sa motora i pružio mi kacigu.

"Hvala ti", nemo sam klimnula glavom dok se on nasmejao i prišao mi.

Krenuo je da me poljubi u obraz dok sam se ja nagnula da bih uradila isto, zbog čega je nedostajalo svega par milimetara da bi mi se usne spojile sa njegovim, a ne sa obrazom.

Kao oprečen se odmakao, opet oprezno prišao i poljubio me u obraz koji je ostao užaren nakon njegovog poljupca.

"Vidimo se", rekao je te potrčao ka ulazu u zgradu, a ja krenula ka mojoj kući.

***

Istuširala sam se i legla u krevet. Pokrila sam se frotirom i uzela telefon. Pola pet ujutru.

Bože, pa ja neću ustati do jedan.

Vratila sam telefon na punjač, okrenula se na leđa i zagledala se u plafon.

Ne mogu da spavam, a ne mogu da ustanem. Mrzim taj osećaj. Dohvatila sam lančić i skinula ga. Previše se vrtim u snu, bojim se da se ne pokida ili nešto slično. Upalila sam lampu i zagledala se u lančić. Uzela sam kutiju za njega sa noćnog stočića i kada sam je otvorila nešto je palo iz nje.

Na podu sam ugledala neki papirić. Otvorila sam ga, te ugledala stihove meni poznate  pesme:

"Ja sam hteo njene usne hladne k'o led
Nisam hteo jednu ljubav, hteo sam dve
Nisam im'o jednu želju im'o sam sve
Nisam bio dobar, eto hteo me greh, šta ćes..."

devoted to