Dvadeset prvi novembar 2024.

Ulazim u ordinaciju zajedno sa Vukom koji je, izgleda, nervozniji od mene same. Čujem bat Uroševih i Nikinih koraka iza nas.

Stavim ruku na, sada već, veliki stomak i kucam na vrata moje dobre prijateljice iz srednje škole.

Sa ogromnim osmehom nam otvara, pa dopušta samo meni i Niki da uđemo unutra, zbog čega čujemo protestovanje od strane Vuka i Uroša, ali ipak ostanu napolju.

"Znači, saznajemo pol?", obe smo klimnule glavom u isto vreme. Pogledale smo se i nasmejale jedna drugoj.

"Nikol, tebe može pregledati moja kolegenica ako želiš?", klimnula je glavom i okrenula se prema niskoj ženi plave kose. Nika mi se još jednom osmehnula, te nestala iza zelene zavese.

"Jesi spremna?", pitala me je Anastasija sa velikim osmehom na licu koji sam joj uzvratila, pa me je uputila ka krevetu i rekla šta da radim.

"Hm", prelazila je malim aparatom preko mog stomaka gledajući u kompjuter koji se nalazio iznad moje glave, tako da nisam mogla da ga vidim.

"Šta?", pitala sam nervozno željna Vukove ruke u svojoj.

"Izgleda da će biti dečak", jecaj mi se oteo sa usana kada sam to čula. Ona mi se srećno nasmejala i pružila ubrus kako bih obrisala gel sa stomaka.

"Mogu li da dobijem snimak?", klimnula je glavom i par sekundi kasnije mi pružila sliku ultrazvuka. Suze su mi se slivale niz obraze dok sam je gledala.

Cinično sam se nasmejala zbog pomisli da ću dobiti kopiju svog budućeg muža.

Nika mi je prišla par trenutaka kasnije takođe držeći sliku ultrazvuka.

"Devojčica", opet sam se rasplakala i čvrsto je zagrlila. Plakale smo jedna drugoj na ramenu srećne zbog sudbine koja nas je zadesila. Zahvalile smo se, pa polako izašle iz ordinacije, dok su Vuk i Uroš, čim su nas videli, ustali na noge.

Brzo sam mu uletela u zagrljaj srećna zbog svega. Toliko puta sam se pomolila da sve bude dobro, za njegovo zdravlje, za zdravlje meni bliskih osoba. Toliko puta sam se pomolila za sve što mi je u životu ikada trebalo.

Sad je red da se za to i zahvalim.

Hvala ti Bože.

"Dečak je", rekla sam mu u vrat, tako da se ukočio i još me jače zagrlio stavivši ruku u moju kosu. Odmakao se od mene tako da sam videla njegove predivne zelene oči pune slane tečnosti.

Poljubila sam ga u jedno, pa u drugo oko i srećno mu se nasmejala, a on usne spojio sa mojim.

"Tea", odvojila sam se čuvši Urošev promukli glas. Kovrdžava braon kosa mu je bila skroz umršena, a obrazi vlažni od suza. Brzo sam ga obgrlila rukama željna zagrljaja svog najboljeg druga.

Nakon nekog vremena sam ga poljubila u obraz, te mu se nasmejala, dok je njegovo lice ukrašavao šaljivi osmeh.

"Mogli bi mi da smuvamo našu decu", otkinuli smo se od smeha po ko zna koji put čuvši neku njegovu ludu ideju.

"Nije to tako loša ideja", rekao je Vuk sa osmehom, pa prišao Urošu u bratski zagrljaj što je mene i Niku, opet, nateralo na jedno beskonačno more suza.

devoted to