Dvadeset šesti jun 2024.

Čujem otvaranje vrata svoje sobe, ali i pored toga nastavim da spavam. Iliti, da se pravim da spavam. Čujem kako mi neko prilazi, pa seda ispred mene na parket.

Okrenem se na drugu stranu kako bih pogledala u vrata. Otvorena su... Onda je Uroš.

Brzo sam se okrenula na drugu stranu, te ga videla kako mu ruke gube snagu zbog načina na koji sam ga uplašila, te pada na leđa.

"Pa da li si ti normalna?!", pitao me je, zbog čega sam se nasmejala.

"Koliko je sati?", pogledao je na telefon, pa se okrenuo ka meni molećivo me pogledavši.

"Pet", trepnula sam par puta, te ga pitala da mi ponovi šta je rekao.

"Vidi, Tea. Jako sam nervozan. Ne mogu da spavam. Hoćeš da odemo negde? Da se malo smirim i produvam", duboko sam uzdahnula, te bacila pogled na sat gde je pisalo da je pet i deset. Zatvorila sam oči ne verujući šta radim.

"Daj mi par minuta da se spremim", široko se nasmejao, poljubio me u čelo, pa izašao iz sobe.

Otišla sam u kupatilo, brzo se istuširala, te se vratila u sobu.

Obukla sam crni teksas šorc i belu majicu na bretele. Kosu sam pustila da mi u blagim valovima pada do grudi, te izevši telefon i pare, izašla iz sobe.

"Hoćemo i Davinu da probudimo?", pitao je Uroš zbog čega sam slegnula ramenima.

"Do kada planiraš da se vratimo?", opet je pogledao na sat, pa vratio pogled na mene.

"Oko podne?", rekao je to više kao pitanje, tako da sam klimnula glavom.

"Nećemo onda. Još se nije navikla na vremensku razliku. Kasno je zaspala. Neće se pre dva probuditi", klimnuo je glavom, pa polako izašao dok sam ja obula crne patike, uzela ključeve od auta, pa izašla za njim.

"Gde ćemo?", pitala sam nakon što sam sela na vozačko sedište Astona, te i on pored mene.

"Hoćeš na Petrovaradin?", klimnula sam glavom sa osmehom na licu.

"Nisam odavno bila tamo", nasmejala sam se, te izašla iz garaže, pa i iz dvorišta upućujući se na autoput.

Preturao je po diskovima i karticama tražeći nešto, pa je, kada jeste, ubacio neki CD u auto.

Čim sam čula prve taktove pesme sam se okrenula ka Urošu i nasmejala mu se, te pojačala do kraja.

Ma nema Švajcarska, ni Australija
Ono što imamo, draga, ti i ja
To srce Balkansko i more Jadransko
Svima ću pričati da moje leto si
Ti moje leto si
Ti moje leto si

To naše muvanje, noćno kupanje
Pamtiću ja doveka
Tu, u pesku crtana, mala srca dva
More sada pokriva

Ovde leto je triput vrelije
Naše devojke su vatrenije
Tu su drugovi, tu je obala
Sa mnom nisi sve probala

***

"'Ajde da sednemo prvo malo", klimnuo je glavom, nakon čega smo se seli na cigleni zidić, pa prebacili noge tako da nam vise sa istog.

Neko vreme smo samo sedeli i gledali u daljinu, nakon čega je Uroš prekinuo tišinu.

"Misliš da će me odbiti?", pitao je, nakon čega je duboko udahnuo.

Kakvo bre odbijanje?! Je l' prs'o on?

"Uroše, mislim da ne želiš da te gurnem sad odavde", okrenuo se prema meni čuvši te reči, nakon čega sam mu se nasmejala, te sekundu kasnije vratila ozbiljnu facu.

"Ozbiljan sam", rekao je, nakon čega sam videla kako mu se Adamova jabučica podiže i spušta.

"I ja sam. Stvarno misliš da mi ona preko svih vaših svađa i tvojih gluposti prešla da te ne voli? Dobićete dete, Uroše. Nije to mala stvar. Znaš kakva je osoba. Ne odbacuje ljude koje voli iz straha. Biće presrećna", klimnuo je glavom, te me obgrlio oko ramena i poljubio u slepoočnicu.

"Hvala ti, Tea. Što si krenula sa mnom", samo sam se nasmejala i odmahnula glavom.

"Znaš da sam uvek tu", prošla sam mu rukom kroz kosu razbarušivši je.

"Pa... Vuk i ti?", pitao je nakon par trenutaka tišine. Duboko sam udahnuka ne znajući šta da kažem, ali je zato srce krenulo da udara istog trenutka kada je izgovorio njegovo ime.

"Ne znam na čemu smo", slegnula sam ramenima tužno.

"Video sam ja te vaše poglede. Nije Uki glup, Tea", rekao je nasmejavši me.

"Da, ali nije ništa rekao. Znaš da mrzim ovaj osećaj. Kada ne znam na čemu sam sa nekim", napravila sam grimasu koja mu je sve objasnila.

"Znam, Tea. Mada, koliko god je sjebao stvari pre par godina, mislim da treba da budete zajedno", nasmejala sam se na njegove reči.

"Ko bi rekao da ćeš ti to da kažeš. Od svih bih očekivala, ali od tebe ne. Ipak si ti bio taj koji ga je tukao", sad se i on nasmejao.

"Zaslužio je. I opet bih ga tukao da treba. Samo mislim da se dozvao pameti", slegnuo je ramenima ne znajući šta više da kaže.

"Ali Uroše, ne mogu ja sad da dođem i pitam ga: e Vuče na čemu smo mi? Znaš da to nikad ne bih uradila", klimnuo je glavom.

"Znam da ne bi, ali bi možda trebalo", uzdahnula sam, te naslonila glavu na njegovo rame.

"Koliko god ja njega volela, teško mi je da to izgovorim. Ne znam koji ću odgovor dobiti. Šta ako mi kaže: Spavali smo zajedno i par puta se poljubili i ti očekuješ vezu? Ne bih podnela to", odmakao se od mene, pogledao me u oči i obrisao suze iz istih.

"Znaš da te voli i da to nikad ne bi rekao. Ti možda ne vidiš, ali nisi svesna kako vas dvoje izgledate. Kada sednete jedno pored drugog i pogledate se... Ne znam kako to da ti opišem. Kao da se poznajete celog života i od malena se volite. Jednostavno, dajete utisak jedne zdrave ljubavi. Čuvane, ne oštećene. Znam da vas je dosta stvari oštetilo. Kako tebe, tako njega, a i vas zajedno. Ali taj utisak koji dajete kada ste zajedno... Ne može se opisati to, znaš?", nemo sam gledala ispred sebe pokušavajući da ne zaplačem.

"Uroše, on ima i ćerku i...", zaustavio me je pre nego sam uspela da završim rečenicu.

"Ćerku koja te obožava. Svaki put kada se igraš sa njom ili samo pričaš, on vas gleda sa ogromnom ljubavlju u očima. Nisi svesna kolikom količinom ljubavi. Teodora se jako vezala za tebe. Pričao mi je kako ga stalno pita, kad god ide iz stana: Da li ideš kod Teodore? Mogu li ja sa tobom?  Ozbiljno ti kažem. Obožava te", nasmejalo me je sve ovo i unelo veliku toplinu u srce.

"Hvala ti, Uroše", rekla sam, te se još bliže sklupčala uz njega, pa vratila pogled na mirni Dunav.

***

"Požurite malo!", vikala sam budeći tenziju kod svih prisutnih. Svaki od njih je radio nešto. Podelila sam im zadatke ostavivši sebi prazan raspored. Zadatak mi je bio da stojim, govorim šta da rade i njih raspoređujem gde treba.

"Je li dobro sad?", pitao je Aleksa već po treći put. Pokušava da okači čuveno pitanje za drvo tako da se rasteže sa jednog na drugi. Već par puta ga prepravljam, iako je još prvog puta bilo dobro.

Odlučivši da ga ne mučim više, samo sam klimnula glavom, zbog čega se prekrstio i sišao niz merdevine.

"Šta ćete sa bakljama?", pitao je Dušan trčeći prema meni.

"Stavi ih na klupu. Svako od nas će držati po jednu. Rećiću gde će ko da stoji", klimnuo je glavom, pa uradio kako sam rekla.

Izvadila sam telefon iz džepa, pa pozvala Uroša.

"Jesi spreman?", pitala sam čim se javio.

"Jesam. Sad ću ići po nju", rekao je jako nervoznim glasom.

"Samo se smiri. Ja tebe moram da pitam... Da li stvarno želiš ovde da je zaprosiš? Mislim, čoveče, ovo je livada. Volim ja nju i sve, ali brate...", rekla sam tiho, kako me ostali ne bi čuli. Ubili su se od posla ovde i mislim da ne bi želeli da to propadne.

"Želim. Tu sam joj prvi put rekao da je volim sa petnaest godina i mislim da se ona toga seća. A imam bitnije pitanje. Da li misliš da su farmerke i bela košulja previše?", počela sam da se smejem zbog brzine kojom priča.

"Mislim da ćeš biti dobar. Mi smo se svi isto obukli. Crne farmerice i crna košulja. Ti ćeš da se istakneš", napravila sam neku čudnu facu, te čula njegov smeh.

"Dobro, opustio sam se malo. Krećem. Poželi mi sreću", cinično se nasmejao nakon što je izgovorio zadnju rečenicu.

"Proveri da li si poneo povez za oči i prsten, a sreća ti ne treba. Znamo svi kako će se završiti".

"Gde mi je prsten? Gde sam ga ostavio?! Aha, evo ga. Baš sam se usr'o. Odoh", prekinuo je vezu ne davši mi priliku da išta više kažem.

"Kreće po nju", svi su još jednom prešli pogledom preko livade, pa stali gde sam im rekla uzevši baklje.

"Namerno si mi rekla da stanem pored tebe?", pitao je Vuk podigavši obrve. Srce mi je brže zakucao čuvši njegov glas, ali sam se samo nasmejala i pogledala ga u oči.

"Šta ako jesam?", podigla sam obrve imitirajući ga.

"Nemam ja ništa protiv", rekao je, pa se nasmejao i malo odvojio od mene.

"Eno ih", videla sam ih par minuta kasnije, te, kada su nam prišli dovoljno blizu, dala ovima znak da zapale baklje, pa su tako i uradili.

Mogla sam videti osmeh na Uroševom licu kada je video kako smo sve isplanirali i napravili. Nasmejala sam mu se kada me je pogledao, te je stao na sredinu livade.

Vetra nije bilo što nam je dosta imponovalo. Crveni baloni su bili zakačeni za drveće, a baklje ih dodatno osvetljavale. Natpis zakačen za drveće je bila stvar koja je popunila sve i ovu atmosferu činila potpunom.

Uroš je duboko udahnuo, te joj skinuo povez, nakon čega ju je zaslepilo svetlo baklji, ali se već sledećeg trenutka navikla i stavila ruku zanemela videvši nas sve.

Okrenula je glavu na drugu stranu, dok se za to vreme Uroš spustio na koleno, a njene usne proširile u osmeh dok su joj suze popunjavale oči.

Baklje su se ugasile, te smo ih spustili i bacili na zemlju gledajući u njih dvoje.

"Nika...", nije mogao da nastavi. I njega je polomio jecaj, ali je dao sebi vremena, a Nika je strpljivo čekala da izgovori te reči. Suze su joj se neumorno slizale niz obraze, te je Uroš podigao glavu, iz džepa izvadio kutijicu sa prstenom, te ju je polako otvorio, nakon čega smo jasno čuli kako je Niki zastao dah.

"Nika... Ti znaš sve. Znaš koliko te volim. Oduvek sam te voleo. Oduvek sam te želeo kraj sebe. Hoćeš li biti pored mene do kraja svog života?", pitao je pun nade, dok se ona sva tresla videvši ga na kolenima sa prstenom u ruci.

I meni su se suze slivale. Bilo je toliko divno videti kako se dva života spajaju u jedan. Bilo je divno videti kako dvoje ljudi sa kojima ste odrastali započinju zajednički život, i bila je čast prisustvovati tome.

Kada je tiho da sišlo sa njenih usana, videla sam kako sva briga nestaje sa Uroševog lica i zamenjuje je osmeh koji ju je u potpunosti obasjao.

Još par suza se slilo niz moje lice, te sam osetila poznati dodir na svome ramenu i miris koji mi je obuzeo nosnice. Okrenuo me je prema sebi i privukao u čvrst zagrljaj.

Ne znam zašto, ali trebao mi je njegov zagrljaj. Oduvek mi je trebao.

Brzo se odvojio od mene i obrisao mi suze široko se smešeći.

Kada sam se opet okrenula prema Urošu i Niki, videla sam ih kako su privučeni jedno drugom u zagrljaj, nakon čega se poljube, pa postanu svesni prisustva svih nas.

Ja im prva priđem, te zagrlim Niku koja me je čvrsto zagrlila oko struka.

"Čestitam, mlada", još jedan jecaj joj se prelomio sa usana, a meni osmeh obasjao lice.

"Hvala ti, Tea. Za sve što si ikada uradila za nas dvoje", brzo sam klimnula glavom, te se odvojila od nje.

"Znaš da sam uvek tu", nasmejala se, te prihvatila Mihailov zagrljaj, a ja Urošev.

"Šta bih ja bez tebe?", pitao me je jako me obgrleći oko vrata.

"Ništa. Umro bi", oboje smo se nasmejali na to.

"Hvala ti, Tea", poljubio me je u čelo, te sam se odmakla od njega dopustivši ostalima da mu priđu, zbog čega sam se povukla nazad i našla sa Vukovom rukom na svojim leđima.

Ni on, ni ja nismo ništa govorili.

Odlučila sam da tako i ostane, te se prepustila njegovoj ruci na svojim leđima i nastavila da posmatram Uroša i Niku kojima već dugo nisam videla ovoliki osmeh na licu...

devoted to