PISAC

Dvanaesti maj 2028.

Oduvek su sanjali da jednog dana ovo dožive. Oduvek su želeli da njihova deca osete istu onu ljubav za ovim mesto. Ljubav koju su i oni gajili.

Opet su sedeli tu. Sada u drugačijem društvu.
U društvu svoje dece.

Gledali su ih kako odrastaju. Podržavali jedni druge. Oduvek su se pomagali. Svi su oni zajedno podigli tu decu. Radili su kao tim i osnovali novi tim koji će njih zameniti jednog dana.

Sedeli su tu opet. Kao nekad. Gledali su smenu generacija. Ponekad i oni požele da budu u njihovoj koži, u njihovim godinama, i prožive sve ono što jesu do tada, samo uz to da kraj bude isti.

Vuk i Teodora su dobili svoj srećan kraj. Malo je ljudi verovalo u njihovu ljubav. Mislili su da su previše povređeni da bi mogli da leče jedno drugo. Samo su njihovi najbliži znali kakvi su zajedno.

Oni su baš zbog toga postali savršeni. Baš zbog toga sada sede, s rukom u ruci, i gledaju svoju decu kako se igraju.

Teodora je prihvatila njegovu ćerku kao svoju. Nikad mu nije posebno zamerala to što joj ona nije majka.

Vuk je oči imao samo za nju, svoju malu princezu i princa.

Lazar će izrazti u jednog pravog džentlmena, pomisli su.

Ubrao je mali cvetić i dao ga, kako on kaže, svojoj carici Milici.

Koliko god godina da je prošlo Teodorina i Vukova ljubav iz dana u dan sve više jača. Koliko god oni tih malih prepirki i svađa imali, nisu mogli dugo da se ljute jedno na drugo. Osetili bi se prazno kada su bili odvojeni.

Teodora je naslonila svoju glavu na Vukovo rame srećna što ih je sudbina ovde dovela.

Bili su svesni svih onih godina patnje, ali im je bilo najbitnije da sada, ako već nisu mogli ranije, budu tu jedno za drugo. Da su sada tu i da mogu da gledaju svoju decu kako vode miran i brižan život.

Bili su ljudi, i roditelji za primer. Znali za njih širom sveta kao jedan moćan i skladan par.

Bili su dobri i u svom poslu, ali su se pre svega trudili da izgrade život svojoj porodici i svojim najbližima.

Nikol i Uroš čekaju drugo dete. Ponosni su na svoju ćerku Milicu, na sve što su stekli za tako malo godina.

Pogledali su se svi zajedno i ustali kada su videli ostale kako dolaze.

Andrijana, Valentina i Vlado su samo protrčali pored nemarivši na svoje kumove i bližnje, već su odmah pobegli do ostatka društva koji ih je čekao na livadi. Odmah su se izgrlili i počeli da igraju svoje igre.

Mihailo i Hana su prvi prišli. Pozdravili su se sa svima, pa seli. Andrijana je dosta povukla na Mihaila. Nadarena za sport. Preslikana on.

Sledeći su prišli Dušan i Nikolina govoreći kako nemaju puno vremena, kao i uvek. Valentina je dosta razigrano dete ne računajući kako ima stroge roditelje.

Povukla je na mene, kako Teodora kaže.

Nakon par minuta se iza ćoška pojavi i Aleksa sa svojom skorašnjom ženom.

Napokon se skrasio, što bi rekao Vuk.

Svi su bili presrećni saznavši za Aleksinu devojku i njenu iznenadnu trudnoću iz koje je potekao Vlado.

Svi su seli i posmatrali svoju decu kako se igraju. Bio je to magičan prizor. Kao da su gledali svoja odrastanja u njihovim likovima. Bili su isti. Samo su se nadali jednoj stvari.

"Koliko god sam ja srećna kako su se stvari završile, volela bih da oni to ne moraju da prožive", Teodora je bila ta koja se usudila da svačije misli kaže na glas.

Pomislili su na sve. Stvari koje su doživeli kada su im se roditelji razdvajali. Gubitak prijatelja, ljubavi.

Vuk joj je stegnuo ruku, zbog čega se okrenula ka njemu i nasmejala se očiju punih suza, pa osetila njegove usne na njenom čelu koje su joj pale kao melem na stare rane i opekotine.

Jedno drugo su izlečili.

Zato su sada toliko posebni.

Dali su deo sebe onom drugom kako bi on bio ceo. A zapravo je onom drugom mnogo više značio deo osobe koje vole, tako da u oporavak i nisu morali previše napora da ulažu. Bilo je potrebno samo da budu tu.

Dali su sebi vremena. Dali su vremena osobi pored sebe. I smatrali su, i smatraće, da, dokle god imaju onog drugog da ih zaleči kada je potrebno, mogu sve da urade.

I sve da pobede.

kraj

devoted to