Sedamnaest jul 2020.  

Ležim na ležaljci dok mi se sunce odbija od kožu. Malo pre sam izašla iz vode, zbog čega se još nisam osušila. Mokru kosu prebacujem unazad da bi mi se ramena lepo osunčala.

Na telefonu piše da je osam sati ujutru. Vremenska zona je poremetila moje, uobičajeno, ustajanje u jedanaest. Telefon opet krene da zvoni. Ne prestaje već pet dana.

Od kako sam isparila iz države svi se pitaju gde sam. Mami sam rekla da strogo čuva tu tajnu. Ona jedina zna zato što su je njeni ljudi obavestili da uzimam privatni avion. U početku je vikala na mene zbog mog neplaniranog odlaska, ali kada sam joj objasnila situaciju, smirila se. Naravno nisam ulazila u detalje.

Kao na primer da smo se Vuk i ja poljubili, da se on toga ne seća i da ga nije briga za to.

Nakon što je izgovorio onu reč upala sam u neku čudnu verziju transa. Nisam znala gde se nalazim. U očima sam videla crnu prostoriju u kojoj stojim samo ja. Sama. Nema vrata. Prozora. Svetlosti. Samo tama. Crnilo.

Vrisak u mojoj glavi me je vratio u stvarnost. Ne znam ko je vrištao, ni zašto. Ali čula sam. Odbrusila sam mu. Pitala sam ga zašto ga zanima šta se desilo ako to ništa neće promeniti. Ćutao je. Puna dva minuta je ćutao. Lupkao je nogom o pod. Prstima po šanku, a pogled mu je lutao po mom licu. Tražio je reakciju. Znak da me je slomio, koji nije dobio. Bila sam povređena. Slomljena. Ali nisam mu dozvolila da on to vidi. Zamenila sam to hladnoćom. Kao što i on radi.

Tužno sam mu klimnula glavom i nasmešila se, te rekla: "Pa šteta onda što nikada nećeš saznati".

Te emocije koje su se na samo jedan deo sekunde pojavile u njegovim očima bile su dovoljne da ih zapamtim za ceo život. Tuga. Bila je to tuga. Bio je šokiran zbog mojih reči. Mislim da je shvatio da se nešto desilo, ali on se toga ne seća. Ne seća se ničega.

Prepravila me je tuga na samu pomisao. Na pomisao da ću verovatno završiti kao svaka druga devojka na svetu. Slomljenog srca.

Brzo sam iz torbe za plažu izvadila naočare za sunce kako bih sakrila suze. Ruku sam stavila na usne kako bih prigušila jecaje. U ovih par dana proplakala sam more suza. Suza koje nisu smele da budu prolivene.

Prekršila sam obećanje koje sam dala Niki. Rekla sam joj da neću nikad plakati za njim. Isto obećanje sam dala tati. Šta bih dala da sada mogu da se sklupčam u njegov zagrljaj. Kao nekada.

Kada su me ismevali u školi. Kada sam se kao mala tukla sam Dušanom. Uvek je bio na mojoj strani. Uvek me je tešio. Kada je on otišao, otišla sam i ja. Taj ne zreli, dečiji deo mene je otišao. Onaj deo mene koji je samo želeo da se sakrije u tatinom naručju i tu ostane zauvek.

Pokušala sam da vratim tu staru sebe. Da je pronađem negde. Zbog toga sam odlučila da sastavim naše društvo. Kao nekada. Iako ništa više nije bilo kao nekada.

Shvativši da suze neće skoro prestati da teku, pokupila sam svoje stvari i krenula ka vili u kojoj sam, već godinama, stalni gost.

Havaji su me oduvek privlačili. Bilo je tu nešto što mi je pomagalo da se odmorim. Kao da mi je duša ovde pripadala. Nakon što torbu spustim na krevet i istuširam se toplom vodom, telefon opet zazvoni...

"Molim više?!", krenula sam da vičem zato što već pet dana ne prestaju da me zovu.

"Pa gde si ti bre?! Nema koga nismo pitali da li zna gde si! Pomislili smo i da si kidnapovana! Reci gde si i odmah dolazim po tebe", Uroš je krenuo da me bombarduje pitanjima čim sam se javila na telefon. U pozadini se čulo otvaranje vrata kola i uključivanje motora.

"Nema potrebe Uroše. Kolima ne možeš doći ovde. Da li ste moju mamu pitali gde sam?", pričala sam smirenim tonom zato što to i njemu pomaže da se smiri i shvati da situacija nije ozbiljna.

"Gde si?", pitao je, pa iznervirano uzdahnuo.

"Na Havajima", rekla sam, te je sa druge strane slušalice nastao tajac. Izgovorila sam njegovo ime par puta, ali sve što se čulo bili je njegovo neuravnoteženo disanje. Nakon što ga je vratio u normalu, obratio mi se.

"Zašto si otišla Tea? Šta se desilo?", pitao je blagim glasom, te sam opet čula otvaranje i zatvaranje vrata auta.

"Ništa bitno Uroše. Vratiću se sutra. Nemoj da brineš", rekla sam prebrzo. Ovo je bio jedan od razloga zbog kojih nisam htela da pričam sa njima. Samo kad bih im čula glas, popustila bih, i vratila se kući, ali ne mogu ni doveka da bežim od ponovnog suočavanja sa Vukom.

"Dobro Tea. Vidimo se sutra?", rekao je to više kao pitanje da bi potvrdio da se sutra vraćam. Nakon odobravanja njegovih reči, pozdravili smo se i prekinuli vezu.

S obzirom da sam motor parkirala u avion pre nego što smo krenuli, on je ovde. Odlučila sam da se provozam kako bih na zadnjih par sati uživala u Havajskom vremenu i njegovoj prirodi.

Poslala sam poruku Dimitriju, pilotu koji me je dovezao, da pripremi avion pošto je i on sam odseo ovde sa mnom. Poruka je odmah stigla i rekao mi je da će biti spreman do deset. S tim što nisam vadila stvari iz kofera sve je spremno, tako da mi ostaje još par sati za uživanje.

Izašla sam iz vile, te se uputila ka kući pored u kojoj živi žena od pedesetak godina koja me je rado primila u svoju vilu. Već desetak godina za redom uvek na par dana dođem ovde. Uživam u razgovorima sa Neylom. Uvek mi je pomagala. Volela je da me sasluša. Često mi govori kako je podsećam na nju kada je bila mlada.

Ulazim u njenu kuću, te je dozivam, ali pošto se niko ne odaziva uzimam papir i olovku sa stočića u hodniku i pišem joj kako sam se vratila u Srbiju i da ću se potruditi da je opet posetim za vreme leta.

Izašla sam iz kuće i otrčala nazad do vile, uzela motor i izašla na ulicu.

***

Osamnaesti jul 2020.

Oko dva sata posle podne slećemo na pistu. Put se odužio tako da sam tek sada stigla u Beograd. Dimitrije će mi odvesti motor, zato što je po mene došao Uroš.

Izašla sam iz aviona noseći sportsku torbu preko ramena i naočare za sunce na očima. Uroš je bio naslonjen na njegov auto tako da sam krenula prema njemu. Čim me je ugledao dotrčao je do mene i čvrsto me zagrlio.

"Pa gde si bre ti?", rekao je i dalje me držeći u zagrljaju. Odmakla sam se od njega i nasmejala mu se, te smo krenuli ka autu.

"Evo me", odgovorila sam te sela na suvozačevo sedište i torbu prebacila na zadnje.

Nakon što smo u tišini izašli sa aerodroma lagano smo krenuli prema kući.

"I? Šta sam propustila?", pitala sam ga nakon nekog vremena i veselo se nasmejala.

"Ništa preterano zanimljivo. Jedino one silne svađe sa Marijom", rekao je kroz smeh, dok je moj spao sa lica.

Mislim da je dosta.

"Uroše?"

"Molim?", pitao je i skrenuo pogled ka meni koji mu je poprimio ozbiljnost nakon što je video moj izraz.

"Mislim da je dosta", rekla sam, nakon čega se  namrštio.

"Čega je dosta?", i dalje je bio zbunjen iako sam bila sigurna da zna o čemu pričam.

"Zašto se ponašaš tako prema njoj? Koliko ja znam ti si raskinuo sa njom. Znaš da ne volim da se mešam u tuđe odnose, ali mislim da je vreme da mi kažeš istinu. Tu postoji nešto dublje, zar ne?", pitala sam ono što me je već neko vreme kopkalo. Ako je on raskinuo sa njom samo zato što se zaljubio u Nikol ne verujem da bi se tako ponašao.

Videla sam kako steže ruke oko volana toliko da postaju beli.

"Ne želim sada o tome", rekao je kroz zube što me je malo zaplašilo, ali sam se brzo sabrala.

"Znači postoji nešto. Uroše, moraš da pričaš o tome. Ne možeš da budeš sa Nikol ako još nisi preboleo stvari od pre pet godina. Nije zdravo ulaziti u takve veze", rekla sam što je njega dozvalo pameti i popustio je stisak na volanu. Duboko je udahnuo kao da se pripremao za veliki motivacioni govor. Imam osećaj da mi se ovo neće svideti.

"Bio je prvi dan osmog razreda. Išli smo zajedno u školu. Tog dana se tako dobro sećam", rekao je kroz podsmeh pa nastavio.

"Bio je veliki odmor. Rekla si da ideš po sendvič iz torbe iako sam znao da ćeš otići u kupatilo i da ćeš da plačeš. Pomisao na prvi dan škole bez tate te je ubijala".

Stiskala sam šake u krilu na samu pomisao na taj dan. Bio je toliko mučan i bolan bez njega. Na svaki prvi dan škole bi me dovezao, poljubio u čelo i poželeo sreću. Ubijalo me je to što nisam mogla da dobijem taj poljubac od njega. Ubio me je taj dan.

"Otišao sam da potražim Maru. Čoveče, dugo je nisam tako nazvao. Rekla nam je da je otišla do radnje, pa sam krenuo za njom. Šta misliš kako sam se osećao kada sam video moju Maru kako se ljubi sa nekim dečkom iz srednje škole. Kada sam je dozvao odmah se pomakla od tog lika. Napravila je šokiranu facu, začudila se što me je videla. Ja sam stajao ukopan u mestu dok mi je prilazila. Bio sam slomljen Tea", rekao je, nakon čega je usna krenula da mu drhti.

On... On plače.

Zaustavio se pored puta pošto verovatno nije mogao da vidi od suza koje su mu zamagljivale vid. Isključio je auto i izašao iz njega, pa ja za njim. Ruke je provlačio kroz svoju kovrdžavu braon kosu, dok su mu se čokoladne oči blistale od suza u njima.

Prošao je pored mene i naslonio se na moja vrata, te skliznuo niz njih. Počeo je da jeca. Skupio je kolena do grudi i obgrlio ih rukama. Suze su mu se već uveliko spuštale niz lice koje nije pokušavao da zaustavi. Glavu je naslonio na vrata tako da gleda u nebo, pa nekoliko sekundi kasnije je zagnjurio u kolena.

Ovo je prvi put da ga vidim ovako... slomljenog. Oduvek je bio pribran, staložen. Uvek je bio jak. Nije davao sebi razlog za suze. Nikada ne dopušta emocijama da ga savladaju. Bio je stena za sve nas. Sve nas je dizao kada nam je bilo potrebno. Videti ga ovako slomljenog je i mene slomilo. Slomilo me je to što se moj oslonac slomio.

Moj drug. Moj brat. Moj život.

Videti ga ovakvog je i mene nateralo da zaplačem. Suze su padale. Jedna za drugom. Kako sa njegovog, tako i sa mog lica.

Kada su nam se pogledi stopili raširio je ruke i noge u nadi da ću ga zagriliti. Pružiti mu utehu. Utehu kakvu zaslužuje. On je osoba koja je zaslužila sve na svetu. Kojoj bih dala sve.

Imati ga u životu je najlepši poklon koji sam od Boga mogla da dobijem. Biću dobro sve dok je on tu.

Sela sam mu u krilo i glavu naslonila na njegov vrat, te i on svoju u moju kosu. Jecali smo, plakali, slamali se iznova i iznova. Kako se on slomi, tako i ja. Nisam razmišljala o svemu što mi je trenutno rekao. Imaću vremena za to. Trenutno mi je cilj da pomognem mom drugu, bratu.

Mazila sam mu potiljak, što on meni uvek radi kada sam uznemirena. Izgleda da deluje i kod njega. Prestali smo da jecamo, ali suze su i dalje tekle. Mogla sam da osetim kako mi se majica topi od njegovih suza, a njegov vrat od mojih.

Odvojila sam se od njega kako bih ga pogledala iako mi on nije dozvoljavao da se odmaknem. Emocije u njegovim očima će mi se zauvek urezati u pamćenje. Kao da je dugo skrivana maska pala i sad imate pogled na celu pozornicu. Na onu drugu stranu pozornice. Mračniju. Palčevima sam mu obrisala suze sa obraza, te dlanove naslonila na iste. Usne sam primakla njegovom čelu i poljubila ga, pa svoje čelo naslonila na njegovo.

"Sve će biti u redu. Ne moraš više sa time da se nosiš sam. Ja sam tu", pričala sam mu i mazila ga po potiljku dok je on još jače zaplakao i jače me stegnuo oko struka kao da se plaši da ću otići. Promrmljao je jedno hvala, koje se jedva čulo nakon što je malo prigušio jecaje, pa mu je glas opet pukao. I nastavio je da puca. Neprestano posle toga.

devoted to