Retrospekcija

Deseti jul 2020.

Budi me vibracija telefona koja odzvanja prostorijom. I dalje zatvorenih očiju pružam ruku da ga dohvatim, te ga skidam sa punjača i prislanjam na uvo.

"Ko je to?", pitam promuklim glasom.

"Halo? Halo Tea? Da li se sećaš nečega od sinoć?", u početku nisam prepoznala glas, ali sam se par sekundi kasnije dozvala i prepoznala Uroša.

"Brate, zašto me zoveš ovako rano?", pitala sam polako otvarajući oči, ali kako me je zaslepila svetlost, glavom mi je prošao tupi bol tako da sam jauknula. U tom trenutku nešto se pored mene pomerilo, pa sam kao oparena prešla u sedeći položaj. Uroš mi nešto pričao, ali ga nisam slušala.

Uspaničila sam se kada sam pored mene videla Vuka kako se okreće i premešta u drugi položaj. Razgoračila sam oči, i u tom trenutku su, kao u nekom filmu, slike od sinoćne večeri krenule da mi se slažu u glavi. Kada sam shvatila da smo se poljubili, zacrvenela sam se i nasmejala pa opet usmerila pogled na njegovo anđeosko lice.

U stvarnost me je vratio Uroš koji se derao sa druge strane slušalice.

"Šta si rekao?", pitala sam, nakon čega sam mogla da čujem kako isfrustrirano frkće kroz nos.

"Izvini što te zovem ovako rano, ali je stvarno hitno. Probudio sam se potpuno go u svom krevetu, i to pored Nike, a ja se toga ne sećam. Da li si i ti svesna kako sam se osećao tada?! Trebao bih da se pokopam odmah, a Nika se lagano ustala iz kreveta, poljubila me u obraz i izašla iz sobe! Šta bi to trebalo da joj znači?!", krenuo je da mi priča dok sam se ja držala za glavu i slušala ga pažljivo, barem koliko mi je moja glava to dopuštala.

"Trebao si Niku da pitaš da li se nečega seća. Ja se sećam samo da ste nasrnuli jedno u drugo još u klubu, pa da ste već sledećeg trenutka negde nestali. Mislim da se Nika više olešila nego ti, ali pitaj je", rekla sam, na šta je on iznervitano dunuo.

"Dobro. 'Ajde, vidimo se", uzvratila sam mu pozdrav i prekinula vezu.

Na telefonu mi je pisalo da je tek osam ujutru, tako da sam samo ostavila telefon na stočić i stavila ruke preko lica kako bih pokušala da ublažim bol u glavi. Vuk se opet pomerio, tako da sam se okrenula da ga pogledam dok se on polako protezao u krevetu još uvek zatvorenih očiju. Nesvesno sam se nasmejala i trepnula par puta da se uverim da ne sanjam.

Kada je otvorio oči, pogledao me je sanjivo, nskon čega mu je talas emocija prošao kroz oči. Krenuo je da trepće i da trlja oči, pa je brzo pogledao ispod ćebeta da se uveri da je obučen. Kada se u to uverio odahnuo je i kao oparen skočio iz kreveta, ali izgleda da je zažalio zbog bola u glavi. Uhvatio se za istu i krenuo da trlja slepoočnice.

"Imaš li nešto za glavu?", pitao me je jutarnjim glasom, tako da sam se samo usredsredila na njegov zvuk umesto na reči koje mi je uputio. Gledala sam njegovu razbarušenu, zlatnu kosu kako mu pada preko čela...

Kada je moj mozak par trenutaka kasnije prepoznao reči koje mi je uputio, nemo sam klimnula glavom i ustala, pa otišla do kupatila. Iz ormarića sam uzela neke tablete i u prolazu uzela sok od jabuke, pošto je to bilo jedino što sam, od pića, imala u sobi.

Pružila sam mu, nakon čega mi se zahvalio i seo na stolicu radnog stola. Izvadio je lek iz srebrnkastog pakovanja, te ga stavio između zuba. Otvorio je sok i popio par gutljaja.

Pratila sam svaki njegov pokret. Gledala sam način na koji mu se pomera adamova jabučica dok pije sok. Način na koji mu se mišići pomeraju ispod košulje koju još uvek nosi.

Zatvorio je flašicu i stavio je na sto pa se okrenuo ka meni, dok sam ja opet sedala na krevet. Stezao je vilicu i gutao knedle. Bio je nervozan.

"Da li se desilo nešto sinoć?", to je bilo ono što ga je kopkalo. Kada sam mu videla bolan izraz lica, kao da se moli da moj odgovor bude odričan, mogla sam da osetim kako me je nešto zabolo u levom predelu grudi.

Nije to bila hladnoća, bila je to bol. Kao da mi je neko zabio nož tačno u srce. Progutala sam pljuvačku i slegnula ramenima.

"Ne", prebacila sam te reči preko usana, zato što imam osećaj, da bih osetila još par noževa kako se zabadaju u moje telo da sam rekla istinu.

Odahnuo je i stavio ruku na predeo grudi od olakšanja.

Još jedan ubod.

Ostala sam ravnodušna i pokušavala da sakrijem bol koju mi donosi žilet koji se polako okretao u grudima.

"Dobro je", klimnula sam glavom i namrštila se, ne svesna da sam ostala bez glasa. Nisam se ni trudila da pričam.

Još jedan ubod, ali ovaj put ravno u stomak.

I moj glasić je ostao bez teksta. Nije se nadao ovome. Znam, nisam ni ja.

"Koliko je sati?", pitao je opušteno na šta sam ja rukom pokazala na digitalni sat sa stola pored kog on sedi. Okrenuo se, dok sam ja i dalje bila ne sposobna išta da kažem. Usput je pogledao i u ogledalo koje se nalazilo na radnom stolu i u šoku ga uzeo u ruke.

"Od čega su mi ovako krvava usta?", pitao je začuđen, pa prebacio pogled na mene koja sam sinoć, koliko toliko, isprala krv sa usana, ali su ranice od njegovim zuba ostale.

"Tebi isto?"

"Bolje da ne znaš", rekla sam sebi u bradu, ali je bio dovoljno blizu da čuje.

"Da li se sećaš nečega od sinoć?", pitao me je blagim glasom, manje nervozan. Nemo sam klimnula glavom na šta se on, pomoću točkića na stolici, primakao bliže krevetu. Srce mi je jače zalupalo iako mi celo jutro neda mira. Zar uvek ovako reaguje na njegovu blizinu?

"Šta se desilo? Šta ti je bilo sa usnom? I zašto je moja rascepana?", pitao je prislanjajući prst na taj deo usne. Na usne koje sam sinoć ljubila. Na usne koje su sinoć ljubile moje. Izgleda da ću to samo ja pamtiti. Taj trenutak kada su se njegove slatke usne spojile sa mojim hladnim...

Slike su mi se ređale u glavi. Trenuci. Trenutak kada sam osetila njegovu kosu pod svojim prstima. Trenutak kada sam osetila njegove ruke na mom struku. Bio je to prvi put da sam osetila tako nešto. Neku tako jako emociju.

Verovatno je i poslednji...

Od svega što mi se motalo po glavi, ja sam htela da kažem nešto sasvim drugo. Glasić me nije odobravao u ovome, ali je razumeo zašto ovo radim.

Ne želim da budem povređena.

"Udarila sam ti šamar. Duga priča. Došli smo ovde da ti očistim ranu. Malo smo pričali i zaspali", reči su napustile moje usne, iako sam bila sigurna da svoj glas neću čuti još dugo vremena.

"O čemu smo pričali?", pitao je sa nekom nervozom u glasu. Sa svojih prstiju, podigla sam pogled na njega kome u očima ništa nije moglo da se vidi. Postojala je samo neka hladnoća koju nikad ranije nisam videla.

"Ništa bitno", slegnula sam ramenima, kada se njemu u očima pojavio bes.

Zašto je on sad jebeno besan?!

"Samo mi jebeno reci o čemu smo pričali!", rekao je kroz zube sa nekakvim prezirom u očima. Zgrozila sam se. Nisam znala ko je on. Nisam ovo od njega očekivala. Mogla sam od svakoga samo ne od njega.

"Nisi mi rekao ni jednu svoju mračnu tajnu, prestani da se dereš na mene! Iskaljuj se na nekom drugom, na meni nećeš! ", rekla sam, malo glasnije nego što bi trebalo, ali nije me bilo briga.

Ljutnja mu je iste sekunde, kada su te reči napistile moja usta, nestala iz očiju i zamenilo ju je kajanje. Koliko brzo može da menja osećanja?

"Izvini. Ne znam šta mi je. Bolje da krenem", klimnula sam glavom i ustala.

"Hoćeš da te odvezem?", pitala sam, na šta je samo klimnuo glavom dok je popravljao izgužvanu košulju i uzimao svoj telefon sa stola. Uključio ga je i udario se rukom po čelu.

"Šta je bilo?", samo je odmahnuo glavom i pitao me gde je kupatilo, te sam mu ja pokazala rukom ka vratima u drugom delu moje sobe.

Otišao je tamo i zatvorio vrata, a ja sam otišla u ormar da se obučem. Dušan mi je izgleda ovde ostavio poklone. Koliko kesa, Bože moj.

Sve skakućući preko stvari izvadila sam sivu trenerku i isti duks. Obula sam bele čarape i izašla iz ormara. Vuk je baš tada izlazio iz kupatila tako da sam odmah ušla unutra i stala ispred ogledala.

Prvo sam se istuširala, pa opet obukla i oprala zube kada sam primetila ogromne kolutove ispod očiju. Podočnjaci su bili baš istaknuti, tako da sam uzela korektor i nanela ga na predeo ispod očiju. Posle desetak minuta sam izašla iz kupatila i direktno krenula ka izlazu iz sobe, pa je i Vuk ustao sa kreveta i krenuo za mnom.

Polako smo išli kroz kuću kako ne bi probudili Dušana. Obula sam crne patike i izašla pre čega sam uzela ključ od Aston Martina.

Otišla sam do druge garaže, pa sam na dugme podigla vrata. Tamo je bio Martin, a sa druge strane garaže Yamaha. Sela sam u auto, a Vuk za mnom.

Spustila sam krov kako bi nas hladan vetar malo razbudio. Vozila sam u tišini. Čak sam i muziku isključila. Ne mogu da je slušam sada.

Pokušavala sam da ne skrećem pogled ka njemu. Da ga ne gledam. Omeo bi me.

Kada sam se parkirala ispred moderno opremljene, bele zgrade, izašao je iz auta i naslonio se na prozor sedišta, na kom je do malo pre sedeo. Još uvek sam gledala napred. Zar je moguće da je toliko teško ne pogledati nekoga?

"Hvala ti", rekao mi je, na šta sam ja zbunjeno klimnula glavom.

"Za šta?", pitala sam ga kroz sitan osmeh. Nisam mogla da izdržim. Okrenula sam se ka njemu, i pogledala ga direktno u oči, u kojima se mogao videti nekakav sjaj. Kosa mu je još uvek raščupano padala preko čela, ali on kao da za to nije mario.

"Što si me dovezla. A i za šamar", rekao je kroz smeh, što meni uopšte nije bilo smešno. Krenula sam da kažem zaslužio si, ali me je glasić prekorio.

"Ništa", rekla sam i zagrizla donju usnu što je kod njega izazvalo istu reakciju kao sinoć. Progutao je knedlu nakon čega su mu oči opet poprimile tamniju boju na šta sam ja zaigrano podigla obrvu.

"Ne radi to", rekao je što je meni momentalno izbilo osmeh na lice.

"To si i sinoć rekao", reči su mi preletele preko usana pre nego što sam uspela da ih zaustavim.

"Šta?", pitao me je šokiran, na šta sam ja vratila pogled na put i uključila motor.

"Vidimo se", rekla sam i dala gas. Pogledala sam u retrovizor i videla njega kako skamenjeno stoji na mestu gde sam ga ostavila, ali ovog puta okrenutog ka meni. Naslonila sam se na sedište, uzdahnula i produžila niz cestu...

***

Ulazim nazad u dvorište i vidim Dušana kako sa crnim koferom izlazi iz kuće. Parkiram kola u garažu i vidim njega kako sa olakšanjem na licu ide ka meni.

"Hvala Bogu pa si budna. Gde si bila?", pitao me je dok sam stavljala telefon u džep i igrala se ključem od kola u drugoj ruci.

"Ma da obavim nešto. Ideš u Beč jel' da?", pitala sam ga, te je on klimnuo glavom i molećivo me pogledao, na šta sam mu uputila namršten pogled.

"Šta?"

"Da li bi mogla da me odvezeš do aerodroma?", pitao me je, na šta sam ja krenula da se smejem. Kada sam shvatila da je ozbiljan, i ja sam se uozbiljila.

"Stvarno?", pitala sam, na šta je samo klimnuo glavom.

"Da ne bih ostavljao auto tamo. Znaš da ne volim to da radim", rekao je, te sam klimnula glavom.

"Znam. 'Ajde sačekaj da uzmem par stvari. Ne verujem da ću se do večeras vraćati ovde", nasmejala sam se i utrčala u kuću. Nisam se izuvala već samo pojurila uz stepenice.

Mama je na poslu već od pola osam, tako da ću joj samo ostaviti poruku. Ušla sam u sobu i uzela crni Nike ranac za školu i krenula u njega da pakujem stvari.

Prvo što sam spakovala jesu punjač i slušalice. Bez toga ne idem nigde. Spakovala sam par helanki i šorc, kao i crvenu majicu kratkih rukava. Kada sam videla ne raspakovane poklone pored svojih nogu, samo sam ih preskočila govoreći sebi kako ću ih srediti kada se vratim. Kad god to bilo.

Uzela sam i par stvari iz kupatila, telefon sa kreveta, novčanik i otrčala niz stepenice.

Zaključala sam vrata i uzela ključ, pa isto to uradila i sa kapijom.

Kada sam se okrenula videla sam Dušana kako sedi na vozačkom sedištu Aston Martina na šta sam se namrštila.

"Ko je rekao da ćeš ti da voziš?", prevrnuo je očima i izašao iz auta ostavljajući mi otvorena vrata da bih sela.

Kada je Dušan seo, dala sam mu telefon da mi ga poveže sa autom, pa krenula niz ulicu.

Prošli smo pored livade, nakon čega sam skrenula levo i nastavila pravo usput dodavajući gas. Već smo se posle par minuta priključili na autoput.

"U koliko ti je let?", pitala sam ga da bih znala trebam li da žurim.

"U pola dva. Mislio sam da svratim prvo na par mesta", rekao je, te sam skrenula pogled na digitalni sat na kome je pisalo da je skoro pola deset ujutru. Baš je poranio.

U sledećem trenutku zazvonio mi je telefon, tako da sam kliknula dugme na volanu i javila se.

"Nika?".

"Ćao Tea. Mogu da dođem do tebe?", pitala me je, te sam skrenula pogled ka Dušanu koji je igrao neku igricu na telefonu. Dete.

"Nisam kući sad. Vozim Dušana na aerodrom. Ne znam kada ću se vratiti", rekla sam i pretekla još jedan auto ispred sebe.

"Pa dobro. Možemo onda ovako da pričamo? Moram nekome da kažem".

"Sve zavisi o čemu. Da li Dušan može da čuje? Na spikerfonu si", rekla sam, te je Dušan na spomen njegovog imena ostavio telefon i počeo da prati razgovor.

"Može. Taman ako i on bude znao da kaže nešto pametno", prevrnuo je očima na to, nakon čega sam joj rekla da nastavi.

"Vezano je za Uroša", rekla je tako da sam odmah znala o čemu se radi.

"Znam. Možeš da preskočiš taj deo. Uroš me je zvao jutros i ispričao mi", rekla sam nakon čega me je Dušan namrgođeno pogledao i umešao se u razgovor.

"Ja ne znam. Pričaj meni šta je bilo", tada je Dušan preuzeo razgovor. Slušao je Niku od reči do reči povremeno se ubacujući svojim komentarima, dok sam ja ćutala i pratila razgovor. Iako pokušavajući da obratim pažnju na svaku reč koju Nika izgovara, bila sam usredsređenija na vetar koji mi je raznosio kosu.

***

Pričamo sa Nikol punih sat vremena. Prihvatila je činjenicu da joj se Uroš sviđa. Kako ona kaže: "možda malo".

"Mada ne znam zašto sam otišla onako jutros. Izgledalo mi je zanimljivo, ali još sam bila polu pijana. Mislim da sam i dalje", pričala je o istoj stvari već deveti put. Da, brojala sam.

devoted to