Deveti avgust 2020.

Pakujem zadnje stvari u kofer i spremam se za odlazak. Stiže mi poruka, te uzimam telefon i gledam od koga je. Osmeh mi se širi licem čim vidim. Slika Vuka na plaži dok njegovo lice krasi najlepši osmeh koji mi je ikada udelio, a u obrazu mu se, kao i uvek, stvorila mala rupica.

"Kad krećete?", pisalo je na vrhu slike, te sam kliknula malu ikonicu kamere da bih mu odgovorila.

Slikala sam kofer pun stvari i otkucala: "Za sat vremena". Poslala sam i završila pakovanje.

Za ovih dvadeset dana sam se još više približila Vuku. Svaki dan smo se dopisivali. Pričali.

"Tea! Kada ćemo stići kući?!", viknula mi je Hana iz kupatila.

"Ako krenemo u osam, kao što smo planirale, bićemo tamo sutra u osam ujutru!", nisam čula odgovor, tako da sam zatvorila kofer i izašla iz apartmana da bih ga ostavila u kola. Tamo je već bio Hanin kofer i ranac na zadnjem sedištu. Moj ranac sam stavila pored njenog u kome se nalaze stvari koje će mi trebati za put. Termostat sam napunila kafom i stavila pored mog sedišta, zajedno sa jednom plastičnom čašom za kafu.

Hana će svakako prespavati ceo put, tako da za nju ne moram da se brinem. Ona je insistirala da idemo noću, pošto joj je bilo jako naporno da idemo preko dana, kao kada smo dolazile.

Videla sam je kako prilazi kolima i ubacuje zadnje stvari koje su bile u apartmanu, te se zajedno vraćamo u isti da proverimo da li smo sve uzele.

Nakon četvrte provere, zaključale smo apartman i dale gazdarici ključ. Sele smo u auto, te polako krenule ka kući. Spustila sam krov kako bih mogla da uživam u vožnji dok mi vetar nosi kosu.

Hana se već zamotala u njeno ćebe i pustila muziku dok sam je ja sa uživanjem slušala i vozila, poslednji put ove godine, prelepim ulicama ovog Grčkog ostrva...

***

Deseti avgust 2020.

Nakon sedam sati puta, ušli smo u Srbiju. Stala sam na prvu pumpu koju sam videla kako bih opružila noge. Hana se nije budila. Zaspala je još oko deset i još uvek spava. Parkirala sam auto, te na satu videla da je tri ujutru. Još pet sati. Iz ranca sam izvadila termostat i sipala kafu do vrha čaše. Iako je bila vrela, ispila sam je u svega par gutljaja.

S obzirom da je napolju sveže, a ja u šorcu i majici kratkih rukava, uzela sam duks i setila se šta će me razbuditi. Zavezala sam pertle na patikama i krenula. Laganim tempom počela sam da trčim oko pumpe.

Već posle dva kruga mogla sam da osetim kako mi nešto vibrira u džepu.

"Uroše?"

"Ej Tea", rekao je kroz šapat.

"Zašto šapućemo?", pitala sam, takođe kroz šapat.

"Nika spava", rekao je dok je u glasu moglo da mu se čuje to da se nasmejao.

"Aha. Pa i da se sad sruši avion ona ti se neće probuditi, tako da možemo normalno da pričamo", rekla sam normalnim glasom i počela da se smejem. Krenula sam nazad prema kolima, još uvek se smejuljeći.

"Šta će to biti da si ti budan?"

"Ne mogu da spavam, a s obzirom da znam da ti voziš, mislio sam da vidim gde ste i to", rekao je dok su se u pozadini čuli neki glasovi.

"Ko to priča?".

"Stjuardesa me pita treba li mi nešto. Nebitno. Gde ste vi?", pitao me je, nakon čega sam sela u kola i rekla mu da sačeka kako bih povezala telefon sa autom.

"E evo me. Stala sam na neku pumpu čim sam ušla u Srbiju. Noge nisam mogla da pomerim, pa da ih malo istegnem i usput popijem kafu", pričala sam i polako se vraćala na put.

"Nisi umorna? Ako jesi stani negde i odspavaj malo. Ili probudi Hanu i reci joj da ona vozi malo kako bi se ti odmorila".

"Ne mogu. Ona još nema vozačku. Mama i tata joj ne daju da polaže pre dvadeset prve godine", nakon izgovorenih reči čula sam histeričan smeh sa druge strane slušalice, a zatim nagli prekid istog i početak histerične vike.

"Šta se smeješ idiote pokušavam da spavam", rekla je Nika u pozadini sanjivim glasom.

"Izvini Nika, samo ti spavaj. 'Ajde", sad sam ja bila ta koja je počela da se smeje, samo ne kao on zato što znam da se ne bi dobro završilo ako probudim Hanu.

"Dobro Tea, svakako. Ako si umorna odspavaj", rekao je zabrinutim glasom na šta sam prevrnula očima.

"Ne spava mi se. Popila sam vrelu šolju kafe u tri gutljaja. Tačnije, nije šolja, ali znaš na šta mislim".

"Dobro onda. Kada vi stižete?".

"Oko osam ćemo biti kući. Vi?", pitala sam, dok sam se uključivala na autoput.

"Mi smo u Beogradu već oko šest, pa ćemo kući doći do pola devet najkasnije. Sve zavisi koliko će nam trebati da nađemo stvari...".

"Pa dobro. Svi dolazimo onda danas jel' tako?".

"Da. Marko i Mihailo su stigli juče zapravo, ali ostali danas. Hoćemo izlaziti onda uveče?", slegnula sam ramenima, zaboravivši da ne može da me vidi.

"Pa ne znam. Ja ću morati da odspavam čim se vratim, tako da ne znam ni da li ću biti u stanju da igde idem, ali videćemo".

"Važi onda. Javi mi kada stigneš kući. Vidimo se", uzvratila sam pozdrav te prekinula vezu.

Već u narednih par sekundi je počela nova pesma koju sam ja sa uživanjem slušala pokušavajući da ne zapevam na sav glas.

Pomislio sam
Baš nas je krenulo
Samo tebe sam u belom video
Sa ovog puta nikad ne bih skrenuo
Ali sve se to zbog tebe srušilo

Ne zovi me, ne piši mi
Za mene ne postojiš ti

I kada pomisliš
Da čuvam te u grudima
I da posle svega
Još si jedina
Bolje da do deset
Izbrojiš u sebi tad
Ti nisi više nezamenljiva
Kada pomisliš
Da čuvam te u grudima
I da je makar malo nade ostalo
Ja zaboraviti neću
Da si drugog ljubila
Zato, dušo, piši propalo

Zato, dušo, piši propalo

Pratio sam te
A ti zalutala
Da li vrag je krio tvoje tragove
Toliko toga ti si mi prećutala
Ali sve se sazna
Kasnije il' pre

***

Nakon što sam odvezla Hanu i pomogla joj da iznese stvari iz kola, krenula sam kući. Nakon kratke vožnje parkirala sam se u dvorištu, a mama i Dušan su izleteli iz kuće. Podigla sam krov, uzela telefon i izašla iz auta.

Dušan je imao ogroman osmeh na licu dok je trčao prema meni, te me uvukao u svoj zagrljaj. Obavila sam ruke oko njegovih ramena, a glavu zagnjurila u njegove grudi.

"Ćao Tea", pozdravio me je kada smo se odvojili, te me poljubio u teme. Nasmejala sam se, uzvratila pozdrav, te otrčala do mame, pa i nju zagrlila.

"Hoćeš da ti spremim nešto da jedeš?", pitala me je mama dok smo ulazili u kuću.

"Neka. Samo da izvadim stvari iz kola i idem da legnem".

"Izvadiću ja. Samo ti lezi. Uveče ćemo ići napolje. Čuo sam se sa svima, sem sa Urošem. Nije mi se javljao", slegnuo je ramenima, te sam mu samo klimnula glavom, a srce je krenulo jače da mi tuče. Zašto? Ne znam ni ja.

Poslala sam poruku Urošu i rekla mu da sam stigla, te mi je on odgovorio rekavši da će i on biti tu za desetak minuta.

Zatim sam poslala i njemu...

adamovickaa: ejj stigla sam pa reko da ti javim

ivkovic_vv: Dobro si mi javila. Baš sam mislio da te zovem

adamovickaa: pa eto hahahahah

ivkovic_vv: Negooo... Ideš li napolje večeras?

adamovickaa: idem

adamovickaa: malo pre mi je Dušan rekao da ste se nešto dogovarali

ivkovic_vv: Ma da. Bićemo svi tu

adamovickaa: pa super onda...

ivkovic_vv: Moraću nešto da te pitam za koji dan. Javiću ti gde. Naravno ako želiš

adamovickaa: naravno hahahaha a o čemu se radi?

ivkovic_vv: Aa to je tajnaaa

adamovickaa: pa dobro onda hahahahah

adamovickaa: vidimo se večeras onda... Idem da odspavam malo

ivkovic_vv: Važiii. Lepo spavaj mene sanjaj.

Veruj mi... Hoću.

***

Budi me zvuk lupanja nečega od stepenice, te približavanje mojoj sobi. Jedva otvorenih očiju gledam prema vratima čekajući da neko uđe, što se i desilo. Uroš je uleteo u sobu, i čim me je video, široko se nasmejao i bacio se na krevet.

"Tea!", počeo je da se dere, te me je povukao u njegov medveđi zagrljaj. S obzirom da je ležao na meni, ostajala sam bez vazduha, pa sam ga udarila par puta po ramenu kao znak da se pomeri.

"Izvini", još uvek se smejao, te seo u turski sed pored mojih nogu. Pridigla sam se, te rukama krenula da trljam oči kako bih se razbudila, dok me je Uroš pažljivo posmatrao. Nakon što sam bila sigurna da neću opet upasti u zimski san, raširila sam ruke prema Urošu, a njemu je još veći osmeh obasajao lice. Uhvatio me je ispod pazuha, te me prineo u svoje krilo i čvrsto me obgrlio oko struka, dok sam ja njega oko vrata.

"Kako mi je nedostajala ova tvoja kosurdača", rekao je kroz smeh mirišući moju kosu.

"Šta mi mirišeš kosu idiote?", pitala sam kroz šalu, te ga još jače stegla oko vrata. Još jače se nasmejao, te me pustio iz zagrljaja kako bi me poljubio u čelo.

"'Ajde idi se lepo istuširaj pa da idemo napolje".

"Zašto? Koliko je sati? Kada ste se dogovorili da izađemo?", postavljala sam pitanje za pitanjem ne davajući mu vremena da odgovori, zbog čega mi je stavio ruku na usta kako bi me sprečio da dalje pričam.

"Prvo: Kosa ti miriše na so i onaj tvoj parfem. Drugo: Pola sedam je. Treće: U pola osam", zaprepastila sam se kada je rekao koliko je sati. Da li je moguće da sam prespavala ceo dan?!

"Dobro. Idem. Čekaj me tu. Brzo ću", klimnuo je glavom, te me pustio da odem do kupatila.

***

"Ti kada kažeš da ćeš brzo, dođeš posle dva i po sata", gunđao je dok smo išli ka livadi zato što kasnimo dvadeset minuta... Ja sam kriva, ali naravno da neću da mu priznam.

"Mogao si ranije da me probudiš".

"Ti si mogla da namestiš alarm!", viknuo je na šta sam ja prevrnula očima i nastavila napred.

Svi su došli i posedali na travu. Pričali. Smejali se. Raj za moje oči je gledati ih srećne. Kada su nas videli svi su ustali i potrčali ka nama.

Prva mi je prišla Nika. Smejala se od uva do uva dok je trčala ka meni. Zagrlila me je oko ramena, pa ja uzvratila. Smejale smo se jedna drugoj u kosu, iako ništa nije bilo smešno.

Nakon, čini mi se, par minuta odvojile smo se jedna od druge i dalje se smešeći.

Iza nje sam mogla videti Mihaila i Marka koju su me zagrlili zajedno, pa zatim i Aleksa.

Nakon što sam se odvojila od njega oči su mi se spojile sa Vukovim. Osmeh mu je stvarao rupice u obrazima, dok je ruke širio da bih ga zagrlila. Potrčala sam ka njemu dok me je on spretno uhvatio i zavrteo čim sam mu uletela u zagrljaj.

Nozdrve mi je ispunio poznati miris, a stomak leptirići koji svaki put postaju sve veći. Lice sam zagnjurila u njegov vrat kako bih sakrila ogroman osmeh koji mi je obasjao lice. Noge su mi opet dodirnule tlo, dok me on još uvek nije puštao iz zagrljaja.

Nakon što sam čula nakašljavanje i kikotanje, nevoljno sam olabavila stisak oko njegovog vrata, te se odvojila. Mogla sam da osetim krv kako mi ispunjava obraze, što je njegove usne navelo da se rašire u jedan od njegovih najlepših osmeha.

"Ćao", rekla sam gledajući u beton, na šta mi je on podigao bradu i pogledao me direktno u oči.

"Hej", rekao je još uvek se smejuljeći, te prebacio svoju ruku oko mojih ramena i krenuo prema klupi...

devoted to