"Ko je to?", pitala sam Dušana videvši da mu je u trenutku licem prošao izraz prepoznavanja.

Ne obazirući se na mene krenuo je prema njemu. Okrenula sam se prema Nikol koja je imala isti, zbunjeni izraz.

"Da li je moguće da sam tebe negde sreo?", pitao je taj dečko Dušana.

"Vidiš da je moguće Vuče", nasmejao se, te ga povukao u zagrljaj. Potapšali su se po ramenu, te se i drugi dečko približio i pozdravio sa Dušanom dok se prvi približio više ka meni i Niki.

Tek sam sada mogla lepo da ga vidim. Trepnula sam par puta, ali mi to nije pomoglo da prestanem da zurim u njega.

Ima izražene listove, kao i butine. Vene mu se octavaju na unutrašnjosti ruku, pa zbog toga izgledaju kao da su jako grube, ali i jako nežne u isto vreme. Kako se kreće, mogu se videti mišići koji mu se napinju u predelu ramena i stomaka.
Bio je lep. Prelep.

Prelep je.

Mislim da je ovo prvi put da sam se u potpunosti složila sa glasićem u mojoj glavi.

Kako prilazi sve veći i veći osmeh mu se širi licem. Progutala sam knedlu koja je počela da mi se stvara u grlu. Zaslepeo me je taj osmeh.

Mislim da će doktorica morati da mi poveća dioptriju.

Kada je stao na svega dva metra od mene spazila sam mu oči. Kao da vazduh više nije mogao da dođe do mojih pluća. Srce je krenulo da preskače, a kucalo je tako jako da sam imala osećaj da mogu da ga čuju. Ima tako prelepe zelene oči.

Ne mogu da se porede ni sa čim. Boje krošnje drveća ili trave. Ne, imaju puno više života u sebi. Nikad slične nisam videla. Izgledaju tako dečije, a opet zrele.

Okrenuo se skroz ka meni, te mi je, kada je video kako sam prebledela, namignuo i još više proširio svoj osmeh. U trenutku sam mislila da ću da padnem u nesvest te sam se samo uhvatila za Nikinu ruku koja me je čvrsto uhvatila.

Potom nam se približava i drugi dečko, kog sam na brzinu ga pogledala i vratila pogled na lice prvog  dečka.

Šta ti se dešava?

Ne znam.

Pošto, izgleda, drugog dečka nisam odmerila nimalo neprimetno, nasmejao se i pružio ruku.

Protresla sam glavom da bih razbistirala misli što, naravno, nije pomoglo, ali makar sam uspela da stanem opet na noge.

"Ja sam Aleksa, drago mi je", nasmejao se, te sam prihvatila ruku i čvrsto je stegnula na šta je malo zastenjao, a ja sam se nasmejala.

Zašto to radiš? Koji ti je?

"Teodora, znam da ti je drago", opustila sam mu ruku i pustila, a on je odmah krenuo da savija prste kao da sam ih polomila. Vuk, kako je Dušan rekao, je krenuo da se smeje pa mi je i on pružio ruku na šta sam se nasmejala.

"I ti hoćeš da se rukuješ?", pitala sam ga, pa je uzvratio osmeh, ali nije sklanjao ruku. Ima previše zarazan osmeh, tako da sam se i ja nasmejala, te mu prihvatila ruku na šta je on krenuo da je stiska kao da je sunđer, ali ni ja nisam ostala ravnodušna.

Kada se neko zakašljao primetila sam da su svi došli i da stoje udaljeni par metara od nas i gledaju ka meni i Vuku, pa sam opustila njegovu ruku i predstavila se iako sam znala da je čuo kako se zovem.

"Teodora", rekla sam, on mi je pustio ruku i stavio je u džep svoje trenerke pa uzvratio.

"Vuk", i glas mu je predivan. Mogla bih ceo dan da ga slušam. Pogledala sam ga u oči, što je bila velika greška. Izgubila sam se u njima. Kada je i sam primetio koliko dugo ga gledam, krenuo je da odmahuje glavom i da se smeje. Bilo me je sramota, tako da sam se okrenula ka Mariji i Nikol koje su pokušavale da potisnu smeh.

"Šta se vas dve smejete? Delite se za žmurke, nismo igrali odavno", rekla sam i ljuto sela na betonsku klupu malo dalje od ostalih, ali već par sekundi kasnije mi je prišla Nikol kada sam joj za to dala znak rukom.

"Pitajte i ovu dvojicu da li hoće da igraju, pa da nas bude više", rekla sam, te šutnula neki kamenčić koji mi se našao ispod noge.

"Samo zbog toga?", na to sam samo prevrnula očima i setila se da moram da ih prvo pitam nešto. Bacila sam pogled na njih i dozvala Vuka.

"Kako ti znaš mog brata?", pitala sam na šta je on podigao pogled i usmerio ga ka meni.

"Ti si Dušanova sestra?", pogledao me je zbunjenog izraza lica na šta nas je sve obuzeo smeh, pa čak i Aleksu.

"Daj brate, pa čak i ja to znam... Zapravo, svi je znaju", rekao mu je Aleksa dok ga je on gledao u čudu, pa je vratio pogled na mene i prošao rukom kroz kosu kao da ga je sramota, a ja sam se samo osmehnula i vratila se na pitanje.

"Pa? Kako se vi poznajete?", rekla sam pokazujući prstom na Vuka, pa na Dušana na šta mi je Vuk odgovorio.

"Išli smo zajedno u vrtić, a i Dušana svi znaju", rekao je, dok se Dušan smešio kao da se priseća nečeg.

"Pa pretpostavljam da me je baš voleo kada nikad nije spomenuo da ima sestru", rekla sam na šta su se svi nasmejali, te sam ustala sa klupe i stala između Marka i Marije. Marko je prebacio svoju ruku preko mog ramena što Vuku nije promaklo.

A baš sam se ponadala kako nije više zaljubljen u mene...

"Spominjao je on tebe često nego se oni nisu baš družili u vrtiću pa nije imao prilike da sazna", rekao mi je na šta ga je ovaj prostrelio pogledom, te mu je Marko uzvratio. Kako bih to prekinula sklonila sam Markovu ruku sa ramena i prišla Urošu kome samo što nisu oči ispale.

Dušan se zakašljao kako bi im privukao pažnju, što je i uspeo, pa su se okrenuli ka njemu dok im je on objašnjavao šta ćemo da radimo.

"Ovako. Mi ovde dolazimo svako veče u dogovoreno vreme kako bismo se malo družili, i kako Tea kaže vratili u detinjstvo...", na ovo sam se nasmejala, a on je nastavio.

"Radimo šta nam padne na pamet. Da li žmurke ili istine i izazova, nebitno. Bitno nam je samo da provedemo neko vreme zajedno pričajući o tako nekim glupim temama. Zaboravimo na probleme tako. Sad ako vam zvuči dosadno ne morate sa nama, a ako hoćete dobrodošli ste", svi smo klimnuli glavama osim Marka koji je prekrstio ruke na grudima. Aleksa i Vuk su se pogledali, slegnuli ramenima, te Aleksa odgovorio Dušanu.

"I ovako nemamo šta pametnije da radimo, tako da može", na ovo sam se široko nasmejala i odmah im rekla da krenu da se biraju za žmurke, pa su to i uradili.

Na kraju je ispalo da Aleksa mora da žmuri, pa smo ga oterali do drveta i rekli mu da broji peticama do trista. On je smoreno izdahnuo i krenuo do drveta kada sam shvatila da on ne zna kako se većina nas zove, pa sam ga zaustavila.

"Čekajte!", viknula sam, nakon čega su se svi okrenuli i upitno me pogledali.

"Možda da se predstavite prvo", rekla sam na šta se Aleksa udario po čelu, a i ostali za njim.

Glupi ste, da, znam.

"Pa Dušana i mene znaš tako da idem dalje. Ona se zove Nikol, ali možeš je zvati Niki, naravno, ako ti ona to dopusti...", nasmejao se na to pa sam nastavila.

"Ova dvojica su Uroš i Mihailo, kao što si verovatno shvatio, oni su braća. Onda ovo je Marko, mada on je išao sa Vukom i Dušanom u vrtić tako da ga on zna. Ovo je Marija, ona je moje godište i išla je sa mnom u razred. Ne živi u našoj ulici, ali kao da živi zato što je tu dve ulice niže. I to ti je to", kada sam završila on je samo klimnuo glavom i krenuo nazad ka drvetu.

devoted to