Nika me je obukla u vojničke pantalone, crni krop top kratkih rukava i iz ormara mi izvadila nove Nike Air Max 720.

Opeglala mi je kosu i krenula da me šminka, ali to se neće desiti.

"Ne, ne", rekla sam, uzela joj korektor iz ruke i vratila ga u fioku.

"Ja hoću da te sredim, a ti tako. Pa dobro", rekla je, nakon čega sam sišla sa ove stolice, otišla do kupatila, stavila moj parfem i izašla.

"E pa, 'ajmo", uzela je neku kesu sa mog radnog stola i krenula za mnom niz stepenice.

"Kakva ti je to kesa?", pitala sam je dok smo išle ka izlazu iz kuće.

"Tvoj poklon. Juče sam se mučila da ga izaberem", rekla je, sela na pod i krenula da obuva bele Fila patike.

"'Oćeš ovde da ga ostaviš?", rekla sam, te je ona odmah odmahnula glavom.

"Dušan je rekao da ih sve donesemo tamo, pa da ćeš ih u ponoć otvarati", rekla je i ustala s poda.

"Dobro onda", rekla sam i krenula zajedno sa Nikom na livadu.

Svi su već bili na livadi kada smo ja i Nika došle. Progutala sam knedlu koja mi se u momentu stvorila u grlu i branila mi da dišem na sledeći prizor:

Vuk je stajao naslonjen na drvo udaljeno od mene par metara. Držao je u ruci neku limenku, te se nasmejao pokazavši red blistavo belih zuba i prikovao svoj pogled za moj. Gledao me je neko vreme, kao i ja njega, sve dok on nije skrenuo pogled, još šire se nasmejao, odmahnuo glavom i prineo limenku usnama.

A ja? Ja sam još uvek skamenjeno gledala u njega nekako nastavivši da šetam ka svima. Nisam mogla da pomerim pogled sa njega u crnim iscepanim farmericama i beloj majici.

Ovako uopšte nisam zamišljala naš susret posle svega tri dana...

Dozvao me je Urošev glas. Pritrčao mi je u susret zagrlivši me. Ostali su polako počeli da prilaze, te sam se i sa njima pozdravila, a na samom kraju i sa Vukom koji me je, sav srećan, uvukao u zagrljaj tako da sam glavu smestila na njegov vrat.

Udahnula sam miris njegovog parfema koji je, zapravo, još lepši kada se oseti pravo sa njegove kože.

Odmakli smo se par sekundi kasnije, kada smo čuli kako govore da i Marija dolazi.

Prilazila nam je u, po meni, prekratkom crnom šorcu i belom krop topu. Ja i Nika smo se pogledala i u isto vreme prebacili pogled na Uroša koji je podigao ruke kao znak odbrane kada mu se približila. Brzo se povratio te stavio ruku na srce.

"Marija, znaš kako si lepa", svi smo ga čudno pogledali, a sa Nikinog lica se ocrtava bes.

"Stvarno to misliš?", upitala ga je ona pocrvenevši i prešavši pogledom preko svoje garderobe.

"Naravno. Kao ikona si lepa. Kad te ljudi vide, treba da počnu da se krste", svi smo pokušali da obuzdamo smeh, ali je to išlo malo teže.

Jedna od stvari koju Uroš takođe obožava da radi u slobodno vreme jeste skidanje loših fora sa interneta, a zatim i iskorišćavanje istih u praksi...

***

Odbrojavali su pet minuta do ponoći zbog čega sam prevrtala očima, ali mi je bilo drago što imam prijatelje poput njih. Svako ima svoju priču i nešto što ih je povredilo. Svako ima tragove prošlosti na svojoj duši, ali i pored toga, nema osobe kojoj ne bi uspeli da izmame osmeh na lice.

Iz svih problema su izašli kao pobednici podignute glave sa ogromnim osmehom na licu.

Srce mi je bilo puno toplote, a oči suza kada su me svi zagrlili odbrojavši ponoć.

Kada su me svi zagrlili i čestitali Nika me je povukla za ruku i odvela ka poklonima. Bilo je tu svega. Od malih kutija, pa sve do ogromnih kesa, pa i jedne baš velike kutije kojoj sam odmah prišla, ali su me Uroš i Dušan sprečili.

"O, ne, ne, ne. To je jedan deo poklona, i pošto je najbolji, ide na kraju", rekao je Dušan i zagonetno mi se nasmejao. Jebem ja to vaše čudno ponašanje.

Imam osećaj da mi je nešto kliknulo u glavi. Pa zato se i jesu ova dvojica čudno ponašali.

Koji debili... Smišljali su mi poklon. Nasmejala sam se i odmahnula glavom.

Prišla sam ogromnoj kesi koju se sećam da je Nika nosila ranije. U njoj je bila nekakva kutija meni poznatog brenda, iako nisam mogla da se setim odakle mi je poznat.

Otvorila sam kutiju i unutra zatekla crvenu haljinu na kojoj su, bukvalno, bile prosute crvene šljokice. Izvukla sam je iz kutije i videla kako se Niki i Mariji širi osmeh na licu dok su ostali zinuli. Ovo je bila slična onim haljinama koje ona ima. Haljine za klubove.

Nateraće me da u njoj idem na rođendan. Biće meni zanimljivo. Ali haljina je svejedno prelepa, tako da sam je vratila u kutiju i prišla da zagrlim Niku.

Iza nje sam primetila nasmešenu Mariju koja je držala kesu u ruci i pružila mi je. Zagrlila sam i nju i uzela kesu iz koje sam već videla da me ne čeka ništa dobro. Dogovarale su se.

O bože.

Izvadila sam kutiju iz kese i otvorila je. U kutiji se nalazio par drečavo crvenih čizmi sa potpeticama od dvanaestak centimetara.

Ubiću se u ovome.

Zagrlila sam je i zahvalila se. Vratila sam ih u kesu i stavila na kutiju sa haljinom.

Takođe sam dobila par predivnih belih minđuša od Marka, pa sam mu se zahvalila i bacila pogled da vidim šta mogu sledeće da otvorim, ali se tu oglasio Mihailo.

"Ja sam ti moj poklon već dao", rekao je nasmejano, te su svi počeli da viču aaaaa, sem Uroša koji je umirao od smeha, a ja sam Mihaila streljala pogledom.

"Da, da. Šta ti je kupio?", pitao je Aleksa. Kako znaju da iznerviraju, čoveče. Bacila sam pogled na Vuka koji je opušteno stajao naslonjen na drvo i pio Fantu.

"Parfem", oglasio se Uroš. Prebacila sam pogled na njega, progutala knedlu i prišla mu.

"Reci još jednu jedinu reč i bojim se da više nećeš moći da se smeješ", rekla sam zbog čega se smirio u sekundi dok sam mu se ja nasmejala. Nastao je tajac. Niko nije hteo ništa da kaže. Uzdahnula sam i uzela sledeći poklon.

Bila je to jedna jako velika kutija pravougaonog oblika, izgleda Urošev poklon. Skinula sam ukrasni papir, a zatim i poklopac kutije, te stavila ruku preko usta na sledeći prizor.

"Daj Uroše ne zajebavaj me", on i Dušan su počeli da se smeju, te su svi ostali prišli bliže kako bi provirili u kutiju.

Ovo je bukvalno doživotna zaliha zelenog soka od jabuke. Svi su počeli da se smeju dok sam ja skočila na Uroša, te me je prihvatio u naš čuveni zagrljaj.

Spustio me je nakon par sekundi, te sam opet krenula da se smejem.

"Znaš li ti koliko ja tebe volim?", pitala sam ga srećna na šta se on još šire nasmejao.

Izvadila sam jedan sok iz kutije, otvorila ga i popila gutljaj.

Ovo je uživanje.

"Hoćete?", svi su odmahnuli glavom i pokazali na par kesa pića na klupi.

"Više za mene", rekla sam srećno i popila još malo soka.

I ostao je još Dušanov poklon.

"Pre nego ga otvoriš moram da ti kažem da to nije poklon samo od mene", rekao je on.

"Čiji još?"

"Tatin", nešto me je steglo oko srca kada je to izgovorio. Pošto sam ćutala par sekundi Dušan me je odvukao sa strane.

"Šta?", progovorila sam par minuta kasnije piskavim glasom, dok je on sa malim osmehom klimnuo glavom.

"Smislili smo ti poklon zajedno, dok sam ja ovde sređivao detalje", nisam reagovala na njegove reči. Ubole su me dosta duboko, ali mi i dalje ništa nije bilo jasno.

"Šta?", pitala sam malo glasnije.

"Sreli smo se u Bruklinu, znaš da tamo živi. Ispostavilo se da poslujemo sa njegovom kompanijom", rekao je smirenim tonom dok sam ga ja i dalje u šoku gledala.

Kakvu bih reakciju trebala da imam? Prvi put posle više od pet godina on ovako smireno i staloženo priča o njemu, dok ja ludim. Ne znam šta da mislim, ni kako da se ponašam.

"Da li će on doći ovde?", pitala sam kroz šapat, tako da me je Dušan jedva čula. Bila sam puna nade da ću ga videti opet. Svog tatu. Uzdahnuo je, stavio mi svoju ruku na rame i počeo da priča.

"On sada ima svoju porodicu. Nastavio je dalje. Moći ćeš da pričaš sa njim, možda ti njega da posetiš, ali on je rekao da ne želi da opet dolazi ovde", tada je sve palo u vodu. Sva nada je iščezla iz mene i uz put mi lupila šamar da bih se vratila u stvarnost.

Otišla bih da ga posetim, ali ne znam kada će mi se ukazati prilika za to. Za par meseci krećem na fakultet. Imaću dosta obaveza. Ne znam šta da radim.

"U redu. Hvala ti", nasmejala sam mu se, te me je on poljubio u čelo. Neće mi ništa uništiti trenutno raspoloženje.

"Znači video si ga?", pitala sam, ali nisam sigurna da li želim odgovor.

On ne razmišlja kao ja. Tata mu baš i nije posebno drag. Njega je sve to možda pogodilo i više nego mene. To leto je počeo da puši. Upadao je u velike probleme. Stalno se tukao. Kući je dolazio sa modricama, polomljenom rukom, nosem.

Vremenom se opametio. Svu tu energiju i bes je usmerio na trening. Držao je sve to u sebi, a na terenu ostavljao bes i tugu. Znao je da provodi dane u kućnoj teretani. Nije jeo uopšte. Zanemarivao je zdravlje. Nakon nekog vremena prestao je to da radi sebi. Prestao je da puši. Želeo je meni da pruži bolji primer. Divim mu se zbog toga.

"Jako sam se iznervirao kada sam ga video. Nisam želeo da ga pogledam uopšte, ali sam se malo smirio kada sam video Diamond i Davinu", rekao je i nasmejao se.

"Ko su Diamond i Davina?"

"To su njegove ćerke. Naše polusestre. Imaju tri godine. Jako su slatke. Upoznali smo i njegovu ženu. Bila je jako ljubazna, ali stvarno ljubazna. Nisam to očekivao", rekao je još uvek se smešeći. Znala sam da ima ćerke, ali nisam shvatila da je od njihovog rođenja već prošlo tri godine.

"Drago mi je zbog njega", rekla sam, te me je on opet poljubio u čelo.

"Hajde sada da vidiš poklon", rekao je srećno, te sam odlučila da mu učinim i budem srećna ne dozvolivši suzama da mi pokvare raspoloženje.

Ostali su se okrenuli ka nama kada su videli da prilazimo, ali nisu ništa rekli. Samo su se nasmejali, dok sam ja uzvratila osmeh i prišla Dušanovoj kutiji, te odmah skinula poklopac.

Prvo što sam videla bila je kaciga. Mat crna kaciga sa vizirom. Uzela sam je u ruke i krenula da je zagledam. Ček, ček, ček... Kaciga?

Jebote!? Nisu mi valjda kupili motor?!

Ušlo mi iz dupeta u mozak... Yamaha ključ u njegovoj kancelariji, stalno gledanje nekih časopisa, svađanje sa Urošem koje sam čula oko toga šta da uzmu.

Birali su mi jebeni motor.

Kaciga mi je ispala iz ruke nazad u kutiju, okrenula sam se ka Dušanu kome je osmeh krasio lice. Da. Kupio mi je jebeni motor. Okej, ovo je sad previše. Suze su mi punile oči. Samo sam pala na kolena, zajedno sa kacigom koju sam opet uzela, te su suze samo krenule da mi liju niz obraze. Ne znam da li plačem od sreće ili tuge. Znam da imaju, ali previše novca su potrošili na ovo.

Dušan me je povukao za ruku tako da sam opet bila na nogama, obrisao mi suze i zagrlio me.

"Shvatiću to kao hvala", rekao mi je u kosu i pustio me je iz zagrljaja. Nasmejala sam mu se i poljubila ga u obraz. Ne znam šta da kažem, tako da je bolje da ćutim.

Uzeo mi je kacigu i krenuo ka ulici, pa i ostali za nama. Kada smo stigli do naše kuće Dušan je otvorio kapiju, i krenuo ka onoj drugoj garaži. Otvorio je vrata i upalio svetlo.

Na sred garaže bila je parkirana crna Yamaha R6 2019 godište. Suze su opet potekle. Oni pamte sve što kažem. Prišla sam mu i prešla rukama preko sedišta.

Podigla sam onu malu šipkicu koja drži motor i sela na njega. Odavno nisam sedela na motoru, a ovo je prvi put da sedim na sopstvenom.

O Bože! I dalje ne verujem!

Dušan mi je prišao i dao mi isti onaj ključ koji sam našla u njegovoj kancelariji. Samo sam se nasmejala i odmahnula glavom. U drugoj ruci je držao istu onu kacigu, samo što je u njoj sad bio par kožnih rukavica.

Uzela sam rukavice, navukla ih na ruke, pa i kacigu stavila na glavu. Rukavicama sam obrisala suze, pa mi je na pamet palo jedno obećanje koje sam dala.

Okrenula sam se ka vratima garaže gde su stajali svi sem Uroša. On je verovatno ostao na livadi kod stvari. Uhvatila sam Vukov pogled i nasmejala se.

"Dogovorili smo se da te provozam krug, zar ne?", pitala sam, na šta se on prvo namrštio, a onda se nasmejao i krenuo ka meni.

devoted to