Iz moje mirne luke, mirne tame i mirnog kraja, osetila sam kako me izvlači toplota koja je krenula da se rasteže crnim nebom.

Odupirala sam se ne želeći da se vratim u svetlo, već odlučivši da ću ostati ovde. Ovde gde se osećam najsigurnije.

Toplota je opet krenula da se razvlači nebom, ali ovog puta sam osetila nešto. Osetila neki čudan osećaj kako prolazi kroz ovu tamu. Neku vrstu energije.

Kada se ta energija, sledećeg puta, razvila u mnogo jačoj količini, nisam imala izbora već da otvorim svoje teške kapke.

Postala sam opet svesna. Kapke sam zatvorila istom brzinom kojom sam ih i otvorila, ali ovog tupa nisam utonula u tamu, već u san.

***

Dvanaesti april 2024.

Iz sna me izvuče šuškanje koje čujem u blizini. Kada sam otvorila oči, ugledala sam mamu koja je, čim je spojila svoj pogled sa mojim, trčeći otišla iz sobe. Uroš je iznervirano prolazio rukama kroz kosu, i brzo mi prišao čim je video da sam budna.

Nešto je pričao, ali tek sam nakon par sekundi postala svesna njegovih reči.

"Teodora, pa jebem mu, jel moraš uvek ovako da me plašiš?", uzeo je moju ruku u svoju, pa je naslonio na svoje čelo. Kada se malo odmakao ugledala sam Vuka kako strpljivo sedi u fotelji i gleda me.

"Dobar dan, Teodora. Kako se osećaš?", pitala me je doktorka u dugačkom belom mantilu čim je ušla u sobu.

Blago sam slegnula ramenima što je izazvalo lančani odjek tupe boli kroz celo telo.

"Kako bih trebala?", nisam mogla sopstveni glas da prepoznam. Uroš se trgao kada ga je čuo.

"Da li znaš ko su ovi ljudi oko tebe?", pitala me je nežno mi prišavši.

"Hoćete da mi kažete da je izgubila pamćenje?", pitao je Uroš iznervirano.

"Svega se sećam doktorka. Možda ne baš detalja nesreće, ali nisam izgubila pamćenje", rekla sam mirno, zbog čega su svi odahnuli.

"To su odlične vesti. Kaciga vas je dosta zaštitila. A sad, povrede. Slomili ste dva prsta desne ruke i celu levu. Takođe ste uganuli desnu nogu, ali ćemo vam skinuti gips već za nedelju ili dve. Napukla su vam četiri rebra i istegnuli ste vrat. Povrede jesu ozbiljne, ali neće ostaviti doživotan trag na vama. Morate biti pažljivi i kretati se što manje moguće u sledećih mesec, dva", blago sam klimnula glavom, srećna što sam sve ovo preživela.

"U jednom trenutku vam je stalo srce, ali smo vas povratili. To može biti dosta ozbiljno, i iskreno, očekivali smo da ćete završiti u komi, ali je sve prošlo kako treba. Taj trenutak kada vam je stalo srce je dosta uticao na vaše telo, a verovatno i psihu, tako da ćete imati prepisane određene lekove. Molim vas, pijte ih redovno", klimnula sam glavom nakon čega je rekla da će za sat vremena doći sa dozom lekova i da će me do tada pustiti da pričam sa porodicom.

"Mama, Uroše, možete li da me ostavite sa Vukom na deset minuta?", pitala sam ne mogavši da skrenem pogled sa njegovih očiju.

"Sa tom psihopatom da te ostavim? Čime se ti bodeš?!", rekao je Uroš zbog čega sam prevrnula očima i pogledala mamu koja je razumela sve kroz taj jedan pogled.

"Uroše, kreći", rekla je mama i povukla ga za rame.

"Ako joj nešto uradiš, znaš šta će da se desi", ledeno ga je pogledao, pa izašao iz sobe.

"Šta ti se desilo, Tea?", čuti svoj nadimak sa njegovih usana je bio predivan osećaj koji me je ispunio na par sekundi. Opet sam se osećala lepo i srećno, baš kao ono veče kada me je poljubio.

"Ne sećam se najbolje, samo od prilike", inače bih slegnula ramenima, ali mi je kroz glavu prošlo to kakav je bio osećaj prošli put kada sam to uradila.

"Pa šta je bilo?", previše je teško skrenuti pogled sa njegovih očiju. Nisam ih videla tri godine, i sada ne mogu da ih se nagledam.

"Izašla sam iz radnje, malo vozila po gradu, prebrzo, i preletela preko auta koliko se sećam", namrštila sam se nesigurna u svoje reči.

"Zašto si tako brzo vozila?", pitao je pokušavajući da ostane smiren, ali je stezao prste toliko da su postali beli, što mi je govorilo suprotno.

"Mislim da znaš zašto", rekla sam kroz zube pokušavajući da ostanem smirena.

Kad već ne mogu kao on da stegnem šaku, ja ću zube.

"Žao mi je", rekao je stavljajući glavu u šake. Frknula sam kroz nos, što me je nateralo da se zakašljem.

"Nisi ti kriv, u redu je", bilo je sve samo ne u redu, ali ne mogu da ga gledam kako plače. Pružila sam mu desnu ruku, pa se on još više približio i uzeo moju ruku u svoje dve, pa poljubio polomljene prste, što je nateralo moje telo da se naježi.

"Možeš li da se pretvaraš da ništa ne znam? Da mi ispričaš sve kao da sam neki usputni prolaznik?", pitao je toplih očiju.

"Ne mogu. Ti za mene nikad nećeš biti prolaznik niti stranac", rekla sam kroz jecaj koji mi se oteo sa usana.

"Molim te", prošaputao je, zbog čega sam uzdahnula znajući da ne mogu da ga odbijem.

"Ne mogu da kažem da nisam imala srećno detinjstvo, zato što jesam. Do trinaeste godine sam živela predivan život. Onda je deda umro, što me je baš pogodilo. Bio mi je jako blizak, a ubrzo nakon toga je otišao i tata. To, uostalom, i znaš. Sve to, pre oko devet godina, me je dosta sjebalo. Par godina nakon toga se to sleglo, opet sam bila srećna. Uroš mi je dosta pomogao u svemu. Bila sam onako istinski srećna, znaš? Nakon toga mi je u život ušla osoba od koje nisam znala šta da očekujem. Nisam ga očekivala tu. Nisam bila spremna, i zato me je to još više sjebalo", opet je stavio glavu u ruke i zajecao, pa sam mu skinula ruku sa lica i vratila je na svoju želeći da ga gledam.

"Iako me je to uništilo, ja sam se zaljubila i nisam tu mogla ništa. Zavolela sam ga. Mada, on je izgleda oduvek želeo samo da se igra sa mnom i mojim osećanjima. To me je najviše bolelo. Što nije cenio moja osećanja. Vremenom sam ga razumela. Mislim, nisam ni ja birala u koga ću da se zaljubim. Onje bio sa drugom, a ja sam za to saznala prekasno. Tada su moja osećanja bila već previše jaka. Da sam znala da ima devojku, možda bi bilo drugačije. Kada sam saznala zapitala sam se: Šta sam ja to uradila? Šta sam uradila pa da mi Bog šalje ljude koji ne mogu biti u mom životu? Zar sam nešto zgrešila?

Tražila sam razlog koji nisam mogla da nađem. Srce mi se slomilo, pa su me njegovi delovi probadali iznutra. I, pošto je bilo iznutra, niko nije mogao da spreči krvarenje. Jedina osoba koje je to mogla bila je Davina. Sa njom sam izgradila bolji odnos nego sa Diamond. Ona više voli Dušana. Bilo je to privremeno zaustavljanje boli i tuge, tako da sam krvarila godinama. Tako sam krvarila do pre koliko? Koliko sam ovde već? Dva dana? Tada su me ubili, onako, bez milosti. Ne kažem, mnogo ljudi je preživelo mnogo gore stvari, ali sam odrasla u mirnom svetu i upoznala se sa surovim pre vremena. Uglavnom, tada sam te videla sa detetom koje se zove, jebeno, mojim imenom. Ne želim da znam da li je slučajno ili namerno. Ona nosi moje ime. To me je dokulo više od svega što si uradio.

Morala sam da se izduvam, tako da mi je ova nesreća došla kao ništa u odnosu na ono kako se osećam iznutra. Eto. Nadam se da sam ti odgovorila na sva pitanja", kada sam se iz misli vratila u bolničku sobu, uhvatila sam sebe kako plačem. Opet jebeno plačem. Zbog njega. Zbog sebe. Zbog života. Nekako sam dohvatila času vode i popila gutljaj, te je vratila na sto.

Vratila sam pogled na njegovo lice, kako bih u njegovim predivnim očima videla crvenilo od prolivenih suza.

"Nemoj molim te", izvadila sam ruku iz njegove i obrisala suze.

"Ne znam šta da kažem", rekao je prolazeći prstima kroz kosu.

"U redu je, znam", klimnula sam glavom.

"Nije u redu. Mogu li ja sada?", upitao je nakon čega sam odmahnula glavom.

"Možeš li mi prvo pomoći da ustanem, moram do prozora da se smirim", kliknuo je glavom i pomogao mi da ustanem pokušavajući da me ne povredi. Usput sam uzela duks sa stolice i, uz njegovu pomoć, je obukla.

Iz džepa sam izvadila kutiju cigareta, te zapalila zbog čega je raširio oči.

"Jebiga, nisam imala izbora", opet je prošao rukom kroz kosu, klimnuo glavom, obrisao ne prolivene suze iz očiju i nežno me pridržavao sačekavši da završim.

devoted to