TEODORA ADAMOVIĆ

Deseti april 2024.

Ustajem iz kreveta još uvek ušuškana u njegov duks. Silazim niz stepenice gde zatičem sve svoje prijatelje kako sede u dnevnoj i pričaju.

"Šta se to priča bez mene?", upitala sam zbog čega su svi skočili sa svojih mesta i čekali u redu da me zagrle.

Nakon što smo se ispozdravljali, svi su opet seli na svoja mesta, dok sam ja sela u fotelju.

"Pričajte. Šta ima?", videla sam Mihaila kako se premišlja da li nešto da kaže, tako da sam mu rekla da ispljune šta ima.

"Jesi pričala sa Hanom skoro?", upitao me je pažljivo.

"Pre par dana. Što?", namrštila sam se, te je on uzdahnuo.

"Pa mi smo zajedno", rekao je kroz šapat, na šta sam raširila oči, skočila iz fotolje i prišla da ga zagrlim.

"O hvala Bogu. Muvate se već tri godine, vreme vam je", svi smo se u glas nasmejali.

"Imam i ja devojku", trepnula sam par puta prema Dušanu.

"Molim?", progutala sam knedlu, a on klimnuo glavom.

"Aham", rekao je čekajući šta ću da uradim.

"Šta me gledaš? Kad će doći da je upoznam?", podigla sam obrve zbog čega je znao da ću uskoro da počnem da ga zajebavam.

"Kad god ti hoćeš".

"Koliko ste već zajedno?", pitala sam, zbog čega je skrenuo pogled.

"Pa hteo sam da budem siguran..."

"Koliko?"

"Malo više od dve godine".

"Molim?", sad sam već počela da se smejem.

"Zajebavaš me?", pitala sam, dok su svi odjednom zaćutali.

"Svi ste znali? Daj, ne zajebavajte me", kako niko ništa nije rekao, shvatila sam da moram da se smirim, pa sam tako i uradila.

"Kako se zove?", pitala sam.

"Nikolina", rekao je kao iz topa.

"Kako si je upoznao?"

"Faks".

"Koliko ima godina?"

"Godinu dana mlađa od mene".

"Kako izgleda?"

"Braon kosa do ramena, braon oči. Visoka, lepo građena, dugačke noge", počeo je da nabraja u čemu sam ga zaustavila dizanjem ruke.

"Želim da dođe ovde", rekla sam vrlo smireno.

"Kad?", upitao je dok su ostali sa zanimanjem gledali ovu predstavu.

"Sutra. Može i danas ako može, ali bolje sutra", rekla sam nakon čega je on klimnuo glavom i rekao da će joj javiti.

"Ima li još neko nešto da kaže?", svi su odmahnuli glavama.

"Super. Pričajte mi sad, šta ćemo da radimo?"

***

"Teodora!", čula sam kako me mama doziva iz kuhinje, tako da sam otišla tako.

"Molim mama?", upitala sam sevši na pult ispred nje.

"Možeš li da odeš da kupiš kafu?", pogledala me je molećivo, zbog čega sam se nasmejala i klimnula glavom.

"Samo da se presvučem", zahvalila mi se, nakon čega sam se popela u ormar.

Izvadila sam crne helanke, belu majicu kratkih rukava i, nakon par minuta dvoumljenja, uzela njegov duks.

Sišla sam niz stepenice, pozdravila mamu, pa uzela ključeve od motora, te dala gas.

Opet sam vozila ovim ulicama. Bio je predivan, ali u isto vreme tup osećaj koji mi je popunjava srce.

Odlučila sam da ipak napravim par krugova. Vozila sam mnogo iznad ograničene brzine, ali mi to sada nije bilo bitno.

Opet sam prošla onom krivinom. Opet sam osetila peckanje na predela struka. Mesta na kom me je držao. Misleći da ću opet da zaplačem, otišla sam put radnje, te se svega par sekundi kasnije parkirala.

Ušla sam u radnju i odmah krenula prema zadnjem delu.

"Teodora?", zaledila sam se.

Njegov glas bih uvek prepoznala, nebitno koliko je godina prošlo. Taj ton njegovog glasa je nešto posebno. Duboko sam uzdahnula, pa se polako okrenula ka njemu.

Prizor me je dokrajčio. Stajao je par metara od mene, prelep kao i uvek. Zlatna kosa mu je i dalje na isti način padala preko čela i isticala njegove predivne zelene oči.

Progutala sam knedlu pokušavši da ne gledam u njegove usne.

I nas dvoje smo opet tu. Gledamo se. Ćutimo. Niko ne zna šta da kaže. Tišinu je prekinuo melodičan, ženski glas.

"Tajo, ko je to?", upitala je mala devojčica, pa povukla njega za ruku.

Devojčica. Kut usne mi se razvio u osmeh kada sam videla da ima iste oči kao on. Pažljivo sam joj prišla gutajući suze.

"Zdravo mala. Ja sam Teodora", čučnula sam ispred nje, pa joj pružila ruku.

"Stvarno? I ja se zovem Teodora", rekla je uzbuđeno, zbog čega mi je malo falilo da izgubim ravnotežu i srušim se.

U trenutku sam osetila kako sam izgubila glasne žice. Kako više ništa nisam mogla da kažem niti uradim. Nemo sam gledala u njene zelene okice i zlatnu kosu koja se u talasima uvija do njenih ramena.

Sva je kao neka princeza.

"Molim?", pitala sam tiho kada mi se glas povratio.

"Zovem se Teodora. Jesi li dobro?", ponovila mi je, te me ozbiljno upitala verovatno videvši suze u očima koje su se tu već odavno okupljale.

"Jesam, mala", pomazila sam je po glavi, te ustala pogledavši ga ravno u oči. Dodatno sam se slomila kada sam videla da su i njemu oči pune suza dok gleda u svoj duks na meni.

"Idem", prošla sam pored njega, pa i pored dozivanja svog imena, nisam se okretala. Izašla sam iz radnje tek tada dopustivši da me preplave osećanja.

Razum, a i pogled su mi se mutili. Razum zbog mnogo različitih stvari, a pogled zbog suza.

Srce je još uvek samo tupo kucalo. Nije više imalo snage da se pokrene brže kao nekada. Znalo je da to ubrzano kucanje ništa neće promeniti, pa se nije ni oglašavalo.

Sela sam na motor pa dopustila sebi da sjurim sa parkinga ne gledajući idu li mi neka kola u susret.

Jurila sam ulicom samo da bih se smirila. Koliko god mene zvuk motora smirivao, sada nije imao efekta.

Kako sam stigla do raskrsnice, nisam primetila auto koji mi je išao u susret. Nisam primetila ništa. Videla sam samo zamagljene obrise i u pozadini čula zvukove sirena zbog kojih sam postala svesna situacije.

Ali bilo je kasno da bilo šta uradim.

Kada sam postala svesna svega, već sam bila u vazduhu. Preletela sam preko haube auta, pa pala.

Osetila sam razarajući bol svuda u telu.

U nogama, rukama, rebrima, u svakoj koščici na telu. Osetila sam velik broj ruku kako me podiže i udara po obrazima, ali me nije to dozvalo sebi. Bila sam svesna samo tame koja je počela da me okružuje i tupog bola u predelu grudnog koša koji je nadjačavao svaki drugi.

Pokušala sam da otvorim oči po poslednji put, ali jedino što sam videla su bile crveno plava boja koja se ujednačeno smenjivala.

Shvativši da će sve ovo biti uzaludno, dopustila sam tami da me odnese u večiti ponor iz kojeg nema izlaza.

devoted to