Onaj ko nikada nije izgoreo na suncu neće znati vrednost senke .

U trenutku kada ste sigurni da umirete, razmišljate o svim stvarima koje ste uradili i o onim stvarima koje niste stigli. U tom trenutku više od svega boli ta činjenica da mnogo toga niste uradili jer ste govorili da ćete sutra i to sada kada ste svesni da tog sutra nema.. Skrhani ste. razmišljate kako će vašim voljenima biti bez vas, ko će se brinuti o njima.

I baš u tom trenutku kada sam se pomirio sa činjenicom da ću iskrvariti u ovom kanalu, ugledam najlepše oči na svetu. Oči boje kestena. Mesečina je objasjavala njenu bujnu plavu kosu dok je skidala svoj šal da bi ga prislonila na moje grudi i zaustavila krvarenje. Pitam se, odakle li je došla. Ovde je jako toplo za zimsku jaknu i šal. Govorila je nešto, no bio sam preokupiran proučavanjem njenog izgleda i mislio sam se kako sam ja srećan čovek. Umreću u naručju najlepše žene na svetu. Pitam se, što nije došla u moj život ranije?

- ,,Pozvaćemo hitnu sada." govori smireno, sigurna u to da ću preživeti ,,Izgubili ste mnogo krvi, ali sve će biti u redu." nije odavde, odmah sam to prepoznao po njenom akcentu. Uhvatila se za džep jakne te je opsovala sebi u bradu ,,Izgubila sam svoj telefon. Mogu li uzeti vaš?" ruke su mi umrljane krvlju, kao i njene. 

- ,,Meni su ga oduzeli." Iznenada je počela da psuje na ruskom jeziku. Prva asocijacija mi je da je ruskinja, ali ne. Boja njene kože, njen naglasak. Devojka je iz Španije i govori tečno nekoliko jezika, izgleda. Otvorila je svoju torbu i izvadila prvu pomoć.

- ,,Ti si doktorka?"

- ,,Medicinska sestra." 

-,,Šta čekaš onda?" govorim izmalaksalo.

- ,,Nije isto, doktori vrše operacije ne medicinske sestre." rekla je nervozno.

- ,,Ukoliko to ne uradiš, dođi mi na sahranu onda."

-,,Verujete li mi?" nasmejao sam se blago. Ili da metak izvadi medicinska sestra, ili da umrem. Nemam baš puno izbora. Ali bilo je i nešto drigačije u njoj. Ulivala mi je neku sigurnost.

- ,,Verujem." 

- ,,Gledala sam kako doktori ovo rade,  valjda ćemo uspeti." I tako je uzevši pincetu smireno krenula da pokuša izvaditi metak.

- ,,Šta čekaš?"

- ,,Pravi trenutak. Kako se zovete?"

- ,,Lukas.  Uzgled, prestani mi persirati, ako možeš.Ti?"

- ,,Isidora. Kako ti se zove otac?"

Mislim se nešto, pita za mog mrtog oca, da neću k njemu?"

- ,,Martin." iskoristila je taj, pravi  trenutak, po njoj i izvadila petak. Bol je bila neopisiva. Stiskao sam pesnice, ali ništa nije pomagalo.

- ,,Moraš u bolnicu."

- ,,Ovde auti ne prolaze Isidora."

- ,,Imaj nade. Hajde da pričamo o nečemu. Je l si oženjen?" 

- ,,S neba u rebra." zacrvenela se. Ona je pitala šta joj je prvo palo na pamet ,,Jesam. Imam i ćerku. Ti?"

- ,,Ja sam vuk samotnjak."

- ,,Odakle si?" gledala me je čudno, kao da sam je pitao ne znam ni ja šta.

- ,,Daleko." 

Vreme je prolazilo sporo iako smo pričali, u jednom trenutku sam izgubio svest i pomislio sam da sam već prešao na drugu stranu.. No, probudio sam se u bolnici. I pored mene je bila Isidora. Još lepša na svetlosti.

- ,,Misija uspešno izvršena. Zbogom Lukase." pošla je ustati no uhvatio sam je za podlakticu.

- ,,Kako te mogu naći?"

- ,,Ako je suđeno srešćemo se. U boljim okolnostima, nadam se. Drago mi je što si preživeo." prislonila je svoje usne mom obrazu i ostavila jedan poljubac, a zatim otišla. 

                                         Hristos Vaksrese dragi ljudi. Srećan Uskrs <3