"Dela, ne reči." - latinska poslovica

Nakon što sam ušao u sobu, za mnom je odmah ušla i Martina. Krenuo sam da skidam garderobu jer želim da se istuširam a onda napokon odem spavati. Sutra je novi dan, osim što moram tragati za Isidorom koja mi ne izlazi iz misli, imam i previše posla oko firme. Martina me je zagrlila sa leđa te se prilepila uz mene.

- ,,Bio si baš grub prema Mateu." izdahnuo sam i rešio da prećutim. Ne želim da se raspravljam sa njom sada. Pokušao sam skloniti njene ruke koje je obavila oko mojih, no ona me nije želela pustiti.

- ,,Umoran sam Martina."

- ,,Ljut si. Bolje tako reci." sama je sklonila svoje ruke te sam se onda ja okrenuo ka njoj.

- ,,Znaš da je Sofija nešto najvrednije u mom životu." 

- ,,Kako ne bih znala." bila je ironična.

- ,,Ne razumem zašto takavim tonom to govoriš."

- ,,Kako god, laku noć Lukase. Nadam se da ovu noć, nećeš slučajno, ponovo zaspati u dnvnoj sobi." rekla je drsko te izašla van.

Sledećeg dana kada sam se probudio, Martina je ležala pored mene i posmatrala me. Verovatno nema pojma da sam pored nje legao pre dva sata. Ustao sam bez rečji i krenuo da se spremam za posao. 

- ,,Lukase, šta misliš da imamo jednu bebu?"

- ,,Sofija je još uvek mala." govorim dok nameštam kravetu.

- ,,Mala?" bila je šokirana, kao da sam rekao ne znam ni ja šta.

- ,,Da."

- ,,Ima šest godina." 

- ,,Tek za četiri meseca puni šest godina." 

- ,,Kako god."

- ,,Još uvek je mala. Moram biti posvećen njoj svih sto posto."

- ,,I dokle tako?"

- ,,Zauvek." kratko sam rekao i pošao van. Iznervirao sam je, očigledno je, ali ne razmem čemu drama. Znala je da ja ne želim drugu decu. Barem ne još duži vremenski period. Krenula je ići za mnom.

- ,,Da li se Sofija probudila?" upitao sam našu kućnu pomćnicu.

- ,,Nije još uvek."

- ,,Kada se bude probudila, reci joj da ću doći ranije danas.." rekao sam te nastavio da silazim niz stepenice.

- ,,Lukase, treba da razgovaramo." Mateo mi kaže kada siđem u prizemlje.

- ,,Stani u red." ubacuje se Martina koja šizi. Nije se ni obukla, trči za mnom u spavaćici.

- ,,Došla je medicinska sestra da ti pogleda ranu." a onda se, doslovno niotukuda za mene, pojavljuje Isidora. Podjednako šokirana jer me vidi ,,Lukase, ovo je Dora. Dora, ovo je Lukas." 

- ,,Rekao je da je dobro, ne razumem zašto radiš stvari an svoju ruku."

- ,,Ništa, doviđenja onda." rekla je zbunjeno te je želela da se izvuče i što pre ode. Krenula je ka glavnim vratima no uhvatio sam je za nadlakticu i izašao zajedno sa njom van. Martina i Mateo su bili već u raspravi pa nisu ni obraćali pažnju na nas.

- ,,Otkud ti ovde, Isidora?" 

- ,,Zovi me Dora. Tvoja žena,pretpostavljam, kaže da si dobro. Tako da, doviđenja."

- ,,Skratila si kosu Isidora, odjednom si Dora. Drugačije se oblačiš. Čudim se pomalo." i jesam sumnjiv zaista. Izbegla je kamere u bolnici, kada sam je upoznao imala je dugu plavu kosu. Sada je ošišana na duži paž i pretstavlja se kao Dora. Može biti nadimak ali može biti i nešto drugo.

- ,,Čudi se i dalje." rekla mi je drsko.

- ,,Neću dozvoliti da mi opet umakneš." rekao sam smirenije ,,Idemo da razgovaramo negde."