Leon Stoun

Palim već treću cigaretu i halapljivo uvlačim dim u svoja već sigurno crna pluća. Čujem otvaranje vrata od kupatila i izbacujem dim kroz usta. Podižem čašu sa viskijem i sipam u grlo tekućinu čiji ukus više i ne osećam. Kurva je ušla u moj vidokrug i ustajem, sa cigaretom u jednoj i čašom u drugoj ruci, uvlačim sledeći dim da bi ga ponovo izbacio napolje, ali ovaj put dim se odbija od stakla. Gledam zamišljeno u grad ispod sebe. Ona je volela ovaj pogled, zbog nje sam kupio susednu zgradu i srušio je, samo da bi još više uživala u pogledu. Njen zanesen pogled me i dalje proganja.

Moje misli je prekinulo žensko nakašljavanje i to me je naljutilo. Niko ne sme da me uznemirava dok mislim o njoj!

– Znaš gde su vrata? – kažem grubo i uvučem još jedan dim.

– Nećeš da me ispratiš? – pita mazno.

– Tomase! – viknem glasno.

– Gospodine? – začujem odmah Tomasov glas iza sebe.

– Isprati kurvu – naredim dok i dalje gledam kroz prozor.

– Stvarno si đubre!

– Jesam, ali ti si na početku znala šta očekujem od tebe – prinesem čašu ustima i ponovo počastim svoje grlo alkoholom.

– Ja nisam kurva – odgovorila je ljutito dok je zvuk njenih potpetica polako jenjavao ka vratima.

– Za mene jesi – izgovorim i znam da me je čula.

Sve su kurve posle nje, nijedna nije ni približno lepa, nijedna nije tako poželjna, nema njen osmeh, nijedna tako ne pokazuje bes. Svaka posle nje je samo stvar, nebitno žensko telo koje iskoristim u nadi da ću zaboraviti makar na trenutak oči koje su unosile svetlost u moju mračnu dušu dok sam se nadvijao nad njom.

Vidim je u svakoj cigareti koju zapalim, svakom oblaku dima koji izbacim iz pluća, ona je na dnu svake čaše koju popijem... Hm, u početku sam te čaše lomio, ali svaki deo te slomljene čaše predstavljao je deo mog jebenog slomljenog srca i što je najgore, nije ga ona slomila, ja sam.

Znam da ću dočekati zoru ovde, na njenom omiljenom mestu, uživajući u porocima koje ona nije odobravala. Jedini trenuci slabosti koje sebi dozvoljavam su oni u kojima mislim na nju, a to su noći. Nakon što Tomas isprati neku kurvu kojoj ni ime ne znam, niti me interesuje, pretvorim se u čoveka koji živi od sećanja na ženu koju je napustio. Njeno ime je Hana i nekad je bila moja.

Osvanem sa cigaretom i čašom posmatrajući buđenje grada. Nakon što svetlost obasja ovu prostoriju, ja odlazim. Istuširam se, obučem kao i obično crno odelo i pretvorim se u svima poznatu osobu.

Ja sam Leon Stoun, najbezosećajnija osoba na svetu, hladnokrvan muškarac, nemilosrdan lovac, okrutan igrač i ne uvek pravedan čovek. A ovo je priča o njoj, mojoj jedinoj slaboj tački, ženi koja je bez napora prošla kroz sve moje maske, udahnula život mojoj mračnoj i praznoj duši i uzela moje srce.

Tako je, ja imam srce, samo što je ono ostalo kod nje, a ona toga nije svesna.

Ljudi kažu da nisi svestan onoga što imaš dok to ne izgubiš, to kod mene nije slučaj, ja sam tačno znao šta sam imao i pre nego što sam je izgubio.

Dok mi moj vozač otvara vrata poželim još jednu cigaretu, ali se suzdržavam, moraću da se rešim svojih poroka ukoliko nameravam da je vratim, jer ona je razlog mog povratka u ovaj grad mojih demona. Trebalo mi je dugo vremena da shvatim da je bol za njom veća i dublja od svih demona moje prošlosti zajedno.

Izvadim novčanik i pronađem njenu sliku, ishabana je od čestog prelaženja palcem preko nje.

Ovde sam već nekoliko dana, ali danas ću dobiti apsolutno sve informacije o njenom životu od kada sam otišao. Danas počinje moje iskupljenje.

Hana Miler

To je to, u toku su poslednje pripreme za venčanje, sutra se udajem za Nika. On nije čovek mojih snova, nije ni neko koga volim svim srcem, ali on je onaj koji mi prija, on me je poslednje dve godine održavao u životu. Prvih godinu dana je lizao moje rane, a nakon toga ubeđivao je i mene i sebe da smo jedno za drugo. Nisam puno razmišljala o njegovoj ponudi za brak, samo sam pristala, jer to je ono što mi je u tom trenutku godilo.

Nikad ga nisam lagala, zna da je moje srce otišlo sa onim hladnokrvnim čovekom koji me je uništio za sve druge posle njega, ali biću mu verna, odana i poštovaću ga, jer to je maksimum onoga što neki muškarac može dobiti od mene nakon njega.

Prođem prstima preko svoje tetovaže, istetovirala sam tri male suze na unutrašnjoj strani srednjeg prsta moja desne ruke. Nisam tu tetovažu uradila iz ljubavi, naprotiv, uradila sam je da me podseća na to koliko suza sam prolila sa njim i posle njega, sve ove suze su njegove.

Obećao je mom bratu da će brinuti o meni zauvek, čula sam to prisluškujući njihov razgovor kada je moj bolesni brat od svog najboljeg prijatelja tražio poslednju uslugu, da uvek bude tu za mene. Ironično, ali bio je tu, slamao mi je srce dok je paradirao sa drugim ženama ispred mene. Bila sam mlada, za njega zabranjena.

Nakon što sam završila fakultet, živela sam sa njim u njegovom stanu. Zapravo, on je dolazio tu samo da prespava. U tih mesec dana, koliko je trajalo renoviranje mog stana, saznala sam o njemu više nego ikad. Uspela sam da proniknem u tajnu njegove suzdržanosti i zatvorenosti i pomirila sam se sa činjenicom da on nikada neće biti moj. Trebalo je da se držim toga, nije trebalo da uđem u njegovu sobu nakon što mu se majka ubila, nije trebalo da ga tešim i nije trebalo da mu poklonim sebe te noći. Mnogo toga sam pogrešno uradila u vezi sa njim, ali upravo te greške su mi donele najveće zadovoljstvo u životu i ispunile su moje srce zauvek ljubavlju prema njemu. Ipak, u dubini duše sam znala da neću moći da ga zadržim zauvek za sebe, on nije bio čovek koji će pokloniti sebe jednoj osobi, nije hteo da se obaveže prema meni na taj način.

Nije se štedeo kada sam ja bila u pitanju. Imala sam sve osim onoga što sam najviše želela, onoga što mi je najviše trebalo, njegovog srca. Ono je bilo zaključano, bolelo me je, ali bio je iskren prema meni, nikad me nije lagao kada su osećanja u pitanju. Rekao mi je da ne ume da voli, ali ja kao i svako žensko, nadala sam se da ću ga naučiti tome, mislila sam da ću ja biti ta koja će otključati njegovo srce i uvući se tamo zauvek. Nisam mogla više da pogrešim. Ne krivim ga toliko za njegov odlazak koliko krivim sebe što sam gajila iluzije u vezi sa nama, trebalo mi je dve godine da to shvatim.

Okačila sam svoju belu venčanicu i pogledala tužno u nju. On je trebalo da me čeka ispred oltara, on je trebalo da me gleda u ovoj venčanici i on da mi se zakune na večnu ljubav. Zavrtela sam glavom, poslednjih nekoliko dana sam previše mislila o njemu, više nego obično, to je najverovatnije zbog pritiska oko mog venčanja.

– Hana Miler, skoncentriši se, on nije čak ni na istom kontinentu sa tobom – stegla sam privezak koji krasi moj vrat još od mog punoletstva, mali list deteline sa četiri lista je moja jedina uteha, to je sve što imam od njega.